Piše: Milena Milićević
Nestabilna Crtica
Čitava dva dana uživali smo u suncu, ne strepeći od neke iznenadne kiše ili pljuska. A onda nas je sinoć priroda opet upozorila kako je nadmoćna, nepredvidiva, ali često i nemilosrdna. Razduvao se vetar za sve one dane koje je mirovao. A onda je pljusnula kiša za čitava dva-tri dana koliko nije padala. A onda su oblaci krenuli da se sudaraju i goropadno šalju grmeće glasove sa neba. Ali ni to nije bilo dovoljno, pa su munje sevale na svakih minut-dva, slikajući uplašena lica nas, malenih ljudi. Ali arsenal očito nije bio ispucan do kraja, pa nam je priroda sa neba poslala i ledene loptice. Neumorno su se oblaci šetali, pa taman kada pomislite da je gotovo, a ono još jači udar. Širom Srbije grmelo je, sevalo, padao je grad i jaka kiša, ne štedeći nas. Verujem da je samo flora bila srećna sinoć, jer je dobila još jednu vlažnu injekciju, od koje će, kao što je slučaj u svim kišnim i vlažnim predelima, bujati još snažnije i lepše. Ne znam za vas, ja se plašim grmljavine. Nemam objašnjenje odakle taj strah. Ne plašim se da će grom udariti u objekat u kome se nalazim ili da će munja učiniti neku veliku štetu. Jednostavno mi se stomak zgrči, a srce kao da stane, svaki put kada se nebom prolomi grom i munja. Užasna neprijatnost. Mnogi u mom okruženju sa osmehom posmatraju moje iznenadne promene na licu i pokušaje, ako je to moguće, da se sakrijem pod krevet. Pričam vam ovo, sećajući se događaja od pre neku godinu, kada me je na sred Save, u malenom čamcu, zadesilo nevreme. Bukvalno je u sekundi pljusnulo, a onda je krenulo da trese. Čini mi se da je grmelo i iz vode, vazduha, neba. Nije to dugo trajalo, svega par minuta, ali je meni to bilo kao 365 dana. Još jedan šok sam doživela i na Bajaginom koncertu na Kalemegdanu, gde sam pod otvorenim nebom, sa još nekoliko hiljada ljudi, prisustvovala muzičko-prirodnom spektaklu. Nismo znali da li jače sevaju reflektori sa bine ili sa neba. Mešali su se udari bubnjeva i basova sa grmljavinom. Skakanjem i, pre vrištanjem, a ne pevanjem, zamaskirala sam strah. I bez obzira na ova dva šoka, ja se i daljem neprijatno osećam kada je nevreme. Verujem da su stisnute vilice sinoć bili i svi oni koje je nevreme uhvatilo na ulici. Ili onih 30.000 ljudi koji su bili na stadionu Crvene zvezde, slaveći titulu. Ili možda poljoprivrednici, strepeći šta će od zasada preživeti još jedan prirodni udar. Ali, još jedna oluja, ovaj put bukvalno a ne slikovito rečeno, je prošla i sviće novo jutro. Želja svih, plašili se ili ne, je da malo više uživamo u lepom vremenu. Sa takvim željama počinjemo još jedan novi dan. Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/WKIDESIGN, ilustracija)
Beograd202 