piše: Dejan Grujić
Mnogo je lepo živeti u velegradu. Oni koji mi zavide, neka to i dalje rade. Volim da misle kako sam ja srećan i zadovoljan. Ne pada mi na pamet da se bilo kome od njih pravdam u vezi sa tom privilegijom. Ako svaki put kad krenem na posao sa zebnjom da li će se autobus uopšte pojaviti, da li sam ja zaista srećan čovek? Ako se prepadam od mostova koje treba da pređem na putu do posla ili pozorišta zbog neinformisanosti o tome kojem mučeniku će da pukne guma na automobilu ili kvrcne nešto u glavi, da li sam ja ludo zadovoljan što živim u prestonici, kako je neki zovu. Ne znam da je velika sreća to što obilazeći pijace kupujem, ko zna čime nadrukane, jagode ili mlade krompiriće koji su nalik pesnicama Mate Parlova. Ako i pokušam da se negde uguram, u neki red za nešto, negde, nekad, možda; preostaje mi da čekam satima, a onda mi, dok padam s oteklih nogu samo okače ceduljče na kojem piše da pređem na prvi slobodan sledeći šalter, uglavnom bez službenika. Ako je sreća da redovno obilazim radove na putu pešačeći centrom prestonice, zarad lepše budućnosti Beograda, onda ništa – u redu. Ko sam ja da imam nešto protiv srljanja u progres? Neka se ovde uskoro šetaju brojni turisti, neka me fotografišu, zapitkuju, traže stan na dan, leskovački roštilj, skadarlijske muzičare, nešto mlado i zgodno za provod, šljivovicu i neka precvetam od tolikog procvata. I treba da mi zavide ovi što ne žive u velegradu. Neka ostanu tamo gde jesu, zatucani, i neka žive na mestima gde slavuji bude narod i jede se domaća hrana; gde nema kolapsa, a svi se pozdravljaju radosni zbog susretanja dok dišu zdrav vazduh i piju neflaširanu izvorsku vodu. Ne moraju čak ni da se bude ranije zbog posla, jer njima posao nije kao meni udaljen satima već deset minuta hoda, najviše. Sve mogu da završe za jedan dan u svojim malim gradovima, imaju svoje avlije i vinjage pod kojima mogu da sede do mile volje i srču domaću kafu sa nekom mučenicom iz hrastovog bureta, i vremena koliko ja nikada u životu neću imati na raspolaganju. To je zato što su zatucani, a ja sam moderan i urban. I treba tako da se zlopate u svojim vanvelegradskim sredinama i zavide meni, srećniku. Ko im je kriv što nisu umeli da se dočepaju velegrada kao ja, na primer? U to ime, živeli, prijatna kafica, i dobro ti jutro, Srbijo, najlepša zemljo na svetu.
(Foto: pixabay.com/htraue)
Beograd202 