piše: Dejan Grujić
Danas će srca roditelja svršenih osnovaca osetiti promenu ritma, a disanje će biti isprekidano. Uzalud lekovi za smirenje, uz njih je trema zbog polaganja završnih ispita gora od porođaja, otkaza ili bankrota. Mnogo sam srećan što se u mom slučaju ta muka završila poodavno. Nije da je nije bilo, slagao bih kad bih vam sada pametovao o tome kako sam bio miran i staložen. Sećam se da je opsadno stanje počelo u našem slučaju, tri meseca ranije. Pozvali smo privatne profesore koji su nam odmah objasnili da “dete nije nepametno, ali ima mnogo rupa u znanju” koje će oni svojim radom “popuniti”. Šta smo mogli nego da zavapimo pevajući u falšu: “Pristajem na sve, samo kaži”. I rekli su nam, bilo je to aprijatno za uši, jer je valjalo izbrojati lepu sumu za svakodnevno preslišavanje. Mislio sam tada: Pa dobro, a čemu onda osam godina školovanja ako se prijemni može spremiti za tri meseca učenja? Niko me nije slušao, a sam dan polaganja pamtim po kolabiranju ispred škole. Jedva su me spasili. Dete niko nije ni pogledao, dok su mene prskali hladnom vodom hladeći lepezom i gladeći po glavi kao da sam ja polagao ispit. Srećom, sve se završilo dobro. Ja sam se oporavio, dete je prošlo dalje, upisalo odličan smer, onda drugo dete iduće godine, pa je onda fakultet došao kao banjsko-klimatsko lečilište u odnosu na završni ispit za upis u srednju školu. Verovatno je da će biti još prijemnih ispita u našim životima, valjda ćemo to i dočekati, ali iskreno – baš me briga. Važno je da su nam deca živa i zdrava. Svako od njih na svoj način pronađe na kraju svoj put do sreće u životu. Ako ga i ne nađe, to nije smak sveta, već znak da nije kraj. Idemo dalje do neke nove provere znanja od koje ćemo strepeti mi matori, unapred znajući da se ništa značajno neće promeniti u našim, a još manje, životima naših naslednika. Dobro jutro!
(Foto: pixabay.com/F1Digitals, ilustracija)
Beograd202 