Ustanak (10. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Pre dvadeset godina čuli smo rečenicu koju je izrekao tadašnji predsednik, a koju će dugo pamtiti svi kojima je NATO uništavao živote i imovinu sticanu decenijama: „Dragi građani srećan nam mir“. Posle 78 dana besomučnog bombardovanja civilnih i vojnih ciljeva, Kumanovskim sporazumom je usaglašen i potpisan Vojno-tehnički sporazum, a za pojedine kapitulacija tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Potom je krenulo povlačenje države Srbije sa Kosmeta, a sa njom i oko dvesta pedeset hiljada raseljenih lica. Nazvani su tada privremeno raseljenim, a vreme je pokazalo da mnogi od njih, više od 90 odsto, ni posle dvadeset godina od kraja bombardovanja nisu povratili svoju imovinu nazad. Zauzeta je, opljačkana, popaljena, porušena, otuđena i čeka neki novi sporazum kojim će se urediti odnosi između takozvane države Kosovo i međunarodno priznate države Srbije. Šta smo očekivali posle prekida agresije? Mnogo. Posebno posle oktobarskih promena 2000. godine, nadali smo se boljem životu, razvoju, unapređenju odnosa sa susedima, prestanku izolacije, i poverovali u bajke koje su nam prosuli tadašnji vlastodršci i zapadni „partneri“. Umesto toga, dobili smo stotine hiljada obespravljenih na ulicama, bez posla i nade da će ga dobiti, ili u nešto boljem slučaju, prevremeno penzionisanih radno sposobnih ljudi. Privatizacija u koju smo polagali mnogo nade, obavljena je kao nekada u davna vremena – jagma. Taj izraz prevodi se kao otimačina posle dobijenog rata, i potpuno precizno opisuje Srbiju dvehiljaditih. Traljavo smo se bavili problemom Kosmeta koji nam je otiman u fazama, sve do proglašenja takozvane nezavisnosti. Srbija se danas prazni hiljadama mladih koji svoju sreću ipak traže na nekom drugom mestu. Imaju pravo. Jedino ostaje žal što ih taj bolji život čeka u državama koje su nas od sveg srca čašćavale bombama sa osiromašenim uranijumom. Dvadeset godina je ništa u odnosu na stotine godina koje treba da proteknu da bismo se rešili otpada koji nam je sasut od „prijatelja“. Sve to, za „naše dobro“. A rešavanje problema u vezi sa Kosovom i Metohijom nije ni na pomolu. Opet, zahvaljući našim „partnerima“. Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Opet je država odlučila da nas nauči redu. Ne bilo kom, već – kućnom. Ako već živimo tako kako živimo, ako nismo vaspitani, država će već do kraja ovog meseca početi da nas novčanim kaznama odvikava od raznih oblika lošeg vladanja u stambenim objektima. Komunalni policajac će tako imati pravo da vam zazvoni na vrata i odreže kaznu ako ste bili preglasni, slušali muziku jačine preko 30 decibela, usisavali noću, ostavili psa da laje u stanu, pušili na stepeništu, tresli mrvice kroz prozor, koristili veš mašinu noću, i tako dalje. Baš me zanima kako ćemo da iskoristimo benefite koje daje EPS za potrošnju jeftinih kilovata noću, ili zašto nećemo smeti da puštamo vodokotlić u dva ujutro ako nas nužda na to natera. Ako vam je dojadila komšinica iz stana iznad vašeg koja svakodnevno šeta klompama po golom parketu, ili redovno poliva cveće pa se to vama sliva na lođu, onda imate pravo da je prijavite komunalnoj policiji. Kazne nisu baš simbolične, i kretaće se u rasponu od pet do sto hiljada dinara. Nije dozvoljeno ni plakanje, ridanje, čupanje za kosu, grebanje lica, ali, uvek ima ali. Nedavno je moja drugarica Željka objavila na internetu svoja iskustva u vezi sa ovom problematikom: „Ne palite se na nova pravila ponašanja u zgradama. Jer, komunalci i kada se udostoje da reaguju, moraju prijavljeno stanje da zateknu, ne smeju da vam uđu i stan i tako ne mogu da čuju buku. Mrvice i đubre koje leti preko terasa moraju svojim očima da vide kako pada, recimo. I najbitnije: inspektori rade do 16 časova. Ako imate problema sa bučnim komšijama noću, stegnite zube jer, nadležni tada pajke. Dakle, slaba vajda od propisa, već u najavi. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/congerdesign)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Mnogo je lepo živeti u velegradu. Oni koji mi zavide, neka to i dalje rade. Volim da misle kako sam ja srećan i zadovoljan. Ne pada mi na pamet da se bilo kome od njih pravdam u vezi sa tom privilegijom. Ako svaki put kad krenem na posao sa zebnjom da li će se autobus uopšte pojaviti, da li sam ja zaista srećan čovek? Ako se prepadam od mostova koje treba da pređem na putu do posla ili pozorišta zbog neinformisanosti o tome kojem mučeniku će da pukne guma na automobilu ili kvrcne nešto u glavi, da li sam ja ludo zadovoljan što živim u prestonici, kako je neki zovu. Ne znam da je velika sreća to što obilazeći pijace kupujem, ko zna čime nadrukane, jagode ili mlade krompiriće koji su nalik pesnicama Mate Parlova. Ako i pokušam da se negde uguram, u neki red za nešto, negde, nekad, možda; preostaje mi da čekam satima, a onda mi, dok padam s oteklih nogu samo okače ceduljče na kojem piše da pređem na prvi slobodan sledeći šalter, uglavnom bez službenika. Ako je sreća da redovno obilazim radove na putu pešačeći centrom prestonice, zarad lepše budućnosti Beograda, onda ništa – u redu. Ko sam ja da imam nešto protiv srljanja u progres? Neka se ovde uskoro šetaju brojni turisti, neka me fotografišu, zapitkuju, traže stan na dan, leskovački roštilj, skadarlijske muzičare, nešto mlado i zgodno za provod, šljivovicu i neka precvetam od tolikog procvata. I treba da mi zavide ovi što ne žive u velegradu. Neka ostanu tamo gde jesu, zatucani, i neka žive na mestima gde slavuji bude narod i jede se domaća hrana; gde nema kolapsa, a svi se pozdravljaju radosni zbog susretanja dok dišu zdrav vazduh i piju neflaširanu izvorsku vodu. Ne moraju čak ni da se bude ranije zbog posla, jer njima posao nije kao meni udaljen satima već deset minuta hoda, najviše. Sve mogu da završe za jedan dan u svojim malim gradovima, imaju svoje avlije i vinjage pod kojima mogu da sede do mile volje i srču domaću kafu sa nekom mučenicom iz hrastovog bureta, i vremena koliko ja nikada u životu neću imati na raspolaganju. To je zato što su zatucani, a ja sam moderan i urban. I treba tako da se zlopate u svojim vanvelegradskim sredinama i zavide meni, srećniku. Ko im je kriv što nisu umeli da se dočepaju velegrada kao ja, na primer? U to ime, živeli, prijatna kafica, i dobro ti jutro, Srbijo, najlepša zemljo na svetu.

(Foto: pixabay.com/htraue)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. jun – Ustanak)

Piše: Milena Milićević

Sagorevačka Crtica 

Podatak da više od dve trećine srpskih radnika živi u konstantnom stresu i pati od hronične iscrpljenosti zabrinuo je mnoge, budući da ovakvo stanje može dovesti do teških bolesti. Ovaj podatak proistekao je iz velike međunarodne zdravstvene studije, koja je pokazala da tzv. sindrom izgaranja na radnom mestu jedino Ruse pogađa više nego Srbe. U vremenu kada je mnogo ljudi bez posla, oni zaposleni, bar sudeći prema podacima ovog istraživanja, doživljavaju previše pritisaka i premalo izvora zadovoljstva. Ovo je slika Srbije, većinskog dela. Jer, sa jedne strane, imate osobe koje uglavnom pune novootvorene tržne centre i smeškajući se ulaze i izlaze iz radnji stranih brendova, da bi kasnije sa prijateljima u nekom od kafića proslavili kupovinu novih stvarčica. Planiraju se letovanja, ali i zimovanja, svaki put na drugoj destinaciji. Ta grupa ljudi, očito, radi poslove koji su veliki izvor zadovoljstva, sa malo stresa. Ili je taj stres „izduvan“ kroz zadovoljstvo življenja, da ne kažem, uživanja. Ona druga grupa ljudi, koje svakodnevno viđate na prepunim stanicama kako sebi drobe u bradu zbog dugog čekanja autobusa, odlaze na svoje poslove, koji im očito teško padaju, jer ih u povratku kući, na tim istim stanicama, srećete sa pomalo odsutnim pogledima i umornim izrazima lica. U gore pomenutom istraživanju, stručnjaci u slučaju „sagorevanja“ preporučuje da radnici posegnu za fizičkim aktivnostima, trčanjem, vežbanjem ili bilo kojim vidom rekreacije, da šetaju ili praktikuju jogu. Ali sa druge strane, problem je u tome što većina radnika kaže da baš zbog preteranog umora najčešće nema snage za bilo kakvu dodatnu fizičku aktivnost koja bi „resetovala“ njihov organizam. Kada sagledamo ovakvu sliku, u vodu padaju fraze jedan je život, treba uživati…Ako ste čitajući ove redove, bar ispustili jednom hmmm, mislim da je vreme za takozvano usporavanje, ako je već „resetovanje“ nemoguće. Ako zanimanje i posao ne možete da promenite, verujem da svako od vas za u svim onim situacijama koje je nemoguće izbeći, a koje vas neminovno nerviraju, treba da stavi ružičaste naočare. Jer ono što ne vidimo, nije se ni desilo. Šta kažete? Ponedeljak je oduvek bio dobar dan za svež početak. Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Kreativno-pokretačka Crtica

Neke snove i čežnje je u životu moguće ostvariti. To već svi znamo, ali vrlo mali broj ljudi i radi na ostvarivanju istih. Sinoć sam bila na prvoj samostalnoj izožbi moje drugarice, koja je posle xy godina ponovo počela da slika. Verujem da davnih godina, kada je svoj talenat, iz njoj poznatih razloga, stavila u drugi plan svog života, nije ni slutila da će ljubav prema „švrljuckanju“ pretvoriti u prelepo oslikana platna, koja su zaslužila da se nađu i na izložbi. Verujem da je u galeriji sinoć bilo puno ponosnih ljudi, koji su došli da vide radove svojih poznanika i prijatelja. Gledajući te njihove slike zaista ste na njima mogli da vidite sreću i zadovoljstvo ljudi koji su ih stvarali. Neko ko se posvetio nečemu što voli i u čemu uživa ne može biti nesrećan. Osmeh naših novopečenih umetnika me nagnao na razmišljanje zašto sam odustala od nekih svojih snova. Maštala sam kao mlađa da postanem modni kreator. Još se negde u ormarima nalazi hiljade mojih radova, koje sam smišljala i crtala kad god i gde god sam stigla. Na časovima, u pauzama između učenja, na salvetama i omotima od čokolada. Iako se sećam kako je moj dizajnerski zanos počeo, ne sećam se u kom trenutku života je prestao. Valjda svesno potisnete sećanja koja vas podsećaju da ste odustali. Ipak, vetar u leđa dalo mi je novinarstvo, pa je osećaj krivice zbog odustajanja od dizajnerskog sna bio nadoknađen kroz stvaralaštvo druge vrste, reči i pisanje. Ali razmišljam, šta je sa ljudima koje život i profesija odvedu u sasvim drugom pravcu? Koji se kroz osmeh ili setu sećaju svojih mladalačkih hobija i ljubavi. Previše umorni od trke za novcem, borbe sa svakodnevnim obavezama i problemima, zaboravljamo i šta volimo i šta je to što nas ispunjava i opušta. Malo je ljudi koji se upuštaju u rizik, bez obzira na to što je za uspeh u životu neophodna samo jaka volja i želja, ali i dobra organizacija. A primeri nam pokazuju da se retko ko opredeljuje da svoj talenat, hobi i ljubav pretvori vremenom i u nešto više. Moram priznati da često preispitujem sebe da li sam baš sve uradila da uspem. I još nisam došla do odgovora. Verujem da to znači da ipak nisam odustala. Kao ni moja drugarica sa početka priče. Takvi primeri su ohrabrenje, zar ne? Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Plastificirana Crtica

Za početak imam dva pitanja: Da li ste ekološki osvešćeni? Da li svakoga dana idete u kupovinu? Možda pomalo zbunjujuće, ali ova dva pitanja su i te kako povezana. Naime, prilikom svake kupovine, namirnice ili bilo koju robu koju ste kupili morate nositi. U ruci, torbi, rancu ili kesi. E, pa ta kesa je veza između ovih mojih pitanja. Na pijaci vas i ne pitaju imate li svoju kesu, već vam voće i povrće stavljaju u one treperivo-lepljive plastične kese. Međutim, u radnjama vas pitaju, želite li kesu? Ovaj manir je u Srbiji počeo da se primenjuje pre godinu-dve, zbog ekologije. U čitavom svetu vodi se kampanja za izbacivanje plastike iz upotrebe. Naime, za razgradnju plastike ili plastičnih kesa neophodno je najmanje 400 godina. E, sada dolazimo do onoga što je u celoj ovoj priči začkoljica. U istim tim radnjama, gde ste do skora nemilice mogli da uzimate kese, sada vam te iste naplaćuju dva, tri ili pet dinara. Međutim, ako u istoj toj radnji pazarite voće ili povrće, pored gondola nalaze se rolne istih tih plastičnih kesa koje su besplatne. Pomalo zbunjujuće da se na putu od gondola sa povrćem do kase neverovatnom brzinom razvija svest o ekologiji. A onda, povrh svega, ukoliko niste ekološki osvešćeni i nemate svoju torbu, nebrigu o prirodi će vam naplatiti. Bez obzira što ste deo plastičnih, onih besplatnih, kesa izneli iz te iste radnje. Takođe, na pijacama, gde se svi proizvođači utrkuju da vam ponude neprskano i domaće povrće i voće, priča o ekologiji takođe ima dve strane. Plodovi čiste zemlje i vode, bez pesticida i koječega, upakovani su u nešto što će, truleći u zemlji, nadživeti ne samo vaše unuke, nego i neko šesto, sedmo koleno, u najboljem slučaju. Da ne pričamo o svim plastičnim produktima: čaše, viljuške, tanjirići, ambalaža, koji plutaju okeanima i morima, ugrožavajući sav živi svet. Pa, u istoj onoj radnji u kojoj nam naplaćuju kese, jer žele da postanemo ekološi odgovorni, na svakoj polici prodaju nam proizvode u plastici ili kesama. Kao deo ovog potročakog društva i ja sam, na žalost, deo tog lanca. Doduše, moram vam reći da u svojoj torbi nosim platnenu vrećicu… u kojoj veoma često nosim i delove plastike. Nadam se ne još dugo. Dobro vam jutro.

(Foto: pixabay.com/suvajit, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

(Ne)pismena Crtica

Danas se u Srbiji obeležava novoustanovljeni državni praznik, Dan Ćirila i Metodija. Naime, ovim praznikom će se obeležavati Dan slovenske pismenosti i kulture, koju su utemeljili slovenski prosvetitelji Ćirilo i Metodije, osnivači slovenske književnosti i tvorci prvog slovenskog pisma – glagoljice. Ne znam da li će obeležavanje ovog praznika rešiti jedan od problema našeg društva – pismenost, odnosno, nepismenost. Rezultati poslednjeg popisa pokazuju da je u Srbiji 165.000 ljudi nepismeno. Nešto manje od 14 odsto populacije je bez dana škole. Ono što je meni fascinantnije kao pojava, da osobe koje su ipak išle u školu i dalje muku muče sa razdvajanjem ili spajanjem negacije glagola. Tu su i dileme da li je odeljenje ili odelenje, strožiji ili stroži, preključe ili prekjuče. I dok su deca tehnološki sve pismenija, kada govorimo o jeziku, sve su nepismenija. Od prvog, drugog razreda pohađaju predmete, koje su nekadašnje generacije dobijale tek u kasnijim razredima. Ne znam da li to znači da su deca danas naprednija, ali rezultati određenih testova pokazuju da je previše znanja izgleda pogubno za savladavanje onog osnovnog. Ni starije generacije često nisu baš dobri primeri mlađima. Svakodnevno po prevozu, na ulicama, u raznim redovima, možete čuti ljude koji imaju neka sopstvena gramatička pravila izražavanja. Dosta takvih “grešaka” ušlo je u sleng, pa se često sa određenim izrazima i šalimo. U vremenu kada se znanje engleskog jezika nekako podrazumeva, mi prilično kuburimo i sa našim maternjim jezikom. Moj posao je poznavanje jezika i pravilnog izražavanja, ali me često zbune neka nova pravila, u akcentovanju, recimo. Smatram da za bilo koji napredak u životu moramo poznavati osnove. U ovom slučaju jezika, koji je koren svega. U danu kada slavimo Dan Ćirila i Metodija, želim da se osvrnem na simpatičan detalj iz nekoliko osnovnih škola u Srbiji, gde su se dosetili kako da svojim đacima usade osnovno znanje. Naime, uveli su pametne stepenice, odnosno, na stepenicama su ispisane najčešće pravopisne greške i njihovi pravilno napisani oblici. Verujem da te stepenice ponekad vide i roditelji, kada dođu po decu u školu. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar