Ustanak (11. septembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Spin(er)ovanje

Verovatno ste i za to „čudo od tri dana“ čuli – fidžet spiner. Prodaju ga kao igračku za decu ali i odrasle, iako njegova namena nije tek tako banalna, jer zapravo služi za pomoć u koncentraciji kod raznih poremećaja pažnje i nekih oblika autizma. Našao je i novu namenu. Njega i još pregršt predmeta, beogradsko JKP „Gradska čistoća“ poklanjaće kao promo materijal. Ovo preduzeće raspisalo je javnu nabavku reklamnog materijala, ali nije poznato koliko će novca biti odvojeno za tu kupovinu.

Prema navodima iz konkursne dokumentacije, u cilju promocije „Čistoće“, osim hemijskih olovaka, notesa i privezaka, koje se mogu podvesti pod uobičajene stvari koje firme koriste za promociju, na spisku planiranog materijala nalaze se i dodatni gedžeti za relaksaciju i zabavu, poput spinera i antistres loptica. Takođe, ovo preduzeće ima u planu da se snabde pernicama, rančevima i drvenim bojicama, najverovatnije namenjenim najmlađim sugrađanima. Oko 500 setova reketa za plažu i loptica, plastični držači za olovke u obliku kante, kao i 250 fleš drajvova od bambusa sa logotipom preduzeća potražuje se u javnoj nabavci. Takođe, kupovina rekvizita obuhvata i 500 kačketa, notesa od plute, setova za pisanje, kabanica za kišu u plastičnoj kugli.

Bilo bi, zapravo, lepo, da svoju reklamu imaju na lepim, novim, kantama za smeće i reciklažu. Da dele letke o kućnom kompostu ili podsećanjima šta i kako sa kabastim otpadom. Dobro funkcionisanje javnih preduzeća najbolja je reklama, ali, avaj. Na pitanja medija da li je ovako nešto potrebno za javno preduzeće koje u svom poslu nema konkurenciju, nisu do sada odgovorili. Još jednom ih, ovde, pitamo: „Šta će vam to? Ko vam je konkurencija?“. Komentari koji kažu da je ovo zapravo šira promocija rukovodećeg kadra pred gradske izbore, nije nelogična. Jedino još da sačekamo hoće li i drugi slediti ovaj primer.

Pranje, u najmanju ruku, obraza, može tako u nedogled; da, recimo, „Zelenilo“ deli motorne testere sa natpisom „gde ja stadoh, ti produži“ ili da „Vodovod i kanalizacija“ deli rolne toalet papira sa likovima iz opozicije. Ili, da „Gradske pijace“ pakuju mrkvu, paradajz i zeleniš koji se nije prodao u lepe cegere sa njihovim logom, a „Pogrebne usluge“ da dele besplatne vaučere za letovanje u Srbiji, ako zakažete tri sahrane u mesecu. Čisto jer, ako se već bahate, neka bude zabavno, to narod voli!

Dobro jutro!

Advertisements
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. septembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

Nove lampe za stare

Balkan kao bure baruta, dobro je znana fraza. Podzemnim rovovima ispod vidika s jedne, ili diplomatskim igrama na vidiku s druge strane, na sve načine bili smo svađani i mireni. Kada je reč o međusobnoj zvaničnoj komunikaciji, među nama i susedima meri se svaki treptaj oka političara, da li je mislio to kad je rekao i šta li je mislio kad nije rekao. Hoće li doći, zašto neće, da li je pozvan, i zašto nije. Sve to se gomila u svačijem dvorištu kao gomila starih, pozajmljenih, a nikad vraćenih čekića, eksera, kosilica, ašova, prozorskih okana, metli, žica i novina. Kad god se o tu gomilu beskorisnog đubreta neko saplete, krš kreće da pravi buku i shvatamo da nam zapravo jako bode oči. Svakog dana. Zašto neko jednom ne pokupi tu gomilu? Gde ćemo sa njom? Ma, neka je, ima tu svega korisnog, evo i komšija održava poveće brdo gluposti u svome dvorištu.
Tako vam je i sa diplomatijom na Balkanu, skoro odvajkada. A mediji, kao sakupljači sekundarnih sirovina, daju na razglas po celom komšiluku da sakupljaju otpad. Rado će ga odneti, pa staviti na novu gomilu. Prodati, ako je sreće. Samo da ih ne uhvate ovaj put.
Zar nije lepše da o tome, bar malo, ne razmišljamo? Da navučemo zavese na prozore, i ne gledamo tu gomilu protestnih noti, busanja u prazno, stavljanja pa sklanjanja natpisa, odmeravanja pogodnih razvoja tržišta, „samo da je dijaloga, ali mi smo sve učinili“? Naravno da je teško i svi akteri kojih možete da se setite otežavaju još više bilo kakav izgled gašenja požara ovde. Nije rešenje ni da se odselimo, pa da ne razmišljamo o toj gomili svega u dvorištu. Ako vam smrdi od komšije, mora da i njemu vaše smrdi. Ali, onaj ko nam i ukazuje na sve to loše iz tuđeg dvorišta, usput trpa novih drangulija i u naše. Njihovo tumačenje nije bitnije od onog kako se svi mi osećamo, zaista. Daj da budemo glasniji od lažnih miritelja!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Jedno istraživanje kaže da smo svi zajedno ovde, u Srbiji, prošle godine na telefoniranje potrošili 30 hiljada godina. Da, baš toliko, ako bi se svi minuti obavljenih razgovora sabrali u jedan poziv. Nisu operateri loše prošli, zarada koju su ostvarili i dalje nam daje za pravo da ih smatramo uspešnim kompanijama kojima ni svetska kriza ne može ništa. Uvezali su nas čvrstim lancima u razne boksove, pakete, usluge i sjajne uređaje i sve to na dve godine a ponekad i tri. Sve zavisi od proizvođača mobilnih uređaja, doduše. Čim oni najave neku novotariju, operateri se organizuju da naprave dobar posao sa svojim korisnicima kojima baš u to vreme ističe ugovor. Sve na početku košta dinar plus PDV, a kako vreme odmiče shvatimo da telefoniranje i uređaj plaćamo grcajući do sledećeg ugovora. A o čemu smo mi to inače telefonirali protekle godine? Lično, kad mi je dosadno da razgovaram, samo kratko i dramatično saopštim sagovorniku: E, nećemo o tome preko telefona, znaš da se ovo sluša. Tako u isto vreme dam sebi do značaja da i onaj s druge strane konekcije pomisli da je i sam pod prismotrom da ne kažem prisluhu. Mada, nije baš i da se ne sluša. Otkud bi ONI koji slušaju i prate poruke znali da mi treba nameštaj sa 40 odsto popusta i na koju adresu treba da se javim radi detaljnog dogovora. A u stvari od mnogo priče nema vajde, dela su ta koja govore o nama ali i nedela koja činimo dok gubimo vreme telefonirajući. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Iako statistika kaže da nam je povećana stopa zaposlenosti u odnostu na pre, slika koja se može videti širom Srbije govori nešto drugo. Na njoj, mladi tražeći posao, polako gube nadu i sedeći u kafićima zagledani u telefone, jure informacije o poslovima u inostranstvu. Nada da će se dočepati „boljeg života“ ne gubi na intenzitetu, naročito što mnogi od tih mladih ljudi imaju prijatelje iz regiona koji su svoju sreću odavno našli na nekom drugom prostoru. Mlada, uz to i školovana radna snaga, dobro je došla širom razvijenog sveta, i relativno lako dolazi do posla, ali šta ćemo sa onima koji su nekako „zalepljeni“ za ovu zemlju pa ih, ili niko neće, ili sami ne žele da menjaju svoj život. U godinama su kada je rano za odustajanje a prekasno za novi početak. Snalaze se nekako, rade dva posla, rešavaju se svih suvišnih troškova, ne idu na odmor, pecaju se na akcije u trgovinama i ćute. Penizoneri koji u proseku jedva dobace dvadeset hiljada mesečno, organizovali su se u jednom gradu u Vojvodini, i počeli da skupljalju lešnike. Ima ih mnogo, svi su nekako smešteni na različitim „ničijim“ lokacijama i što je najvažnije – državni su. Ne pripadaju nikome, praktično. Skuplja se po planu, u grupama, i svi tačno znaju koje stablo je njihovo a koje kolega iz drugog naselja. Nema svađi, sve je kao u dobro napisanom scenariju nekog filma. Zarade za mesec dva koliko traje sezona i do dve penzije, što im dođe kao dar s neba za neke rupe u budžetu. I, šta sad? Treba li da se svi ugledamo na penzionere koji u Srbiji skupljaju pare sa zemlje ili da prozovemo državu koja ih je malim penzijama na to naterala? Najbolje bi bilo da celu Srbiju zasadimo stablima lešnika pa da svi zajedno, i mladi i stari, krenemo u prikupljanje ovih plodova. Skupili bi lepe pare, bio bi to i jedini i dopunski posao, a i porastao bi nam natalitet uz grickanje prirodnog afrodizijaka. Još samo da ubedimo mlade da se strpe, sačekaju da za pet do deset godina rodi taj zasađeni mladi lešnik, i onda, zajedno sa starijima i onim zaposlenima krenu u akciju „Da se digne Srbija“!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Zaboravljeni na stanici 

Žena stoji na stanici u podne i nervira se. Već dva autobusa su prošli pored nje kao pored turskog groblja! Ni jedan da stane!! Šta je ovo ljudi moji – zakukala bi žena, ali nema nikog oko nje.

Na istoj toj stanici sedi devojka rano ujutru. I nije joj jasno zašto je autobusi „izbegavaju“. Umorna je posle noćnog provoda i što pre bi kući, ali prvi jutarnji autobusi samo prošišaju pored nje.

Slično će se osećati i jedan gospodin, samo par sati kasnije, kojeg vidim kako u neverici gleda prolazeći autobus. Ja sam u autobusu, pa ne mogu da mu pomognem. I da mu kažem da je stanica na Brankovom mostu ukinuta, privremeno, dok se ne završe radovi. Kao, i da se iza njegovih leđa, nalazi obaveštenje koje je zalepljeno na samoj stanici. Treba se samo okrenuti i pročitati. Što će ovi naši neinformisani građani u jednom trenutku učiniti. Da li će se zbog tog saznanja osećati lakše – čisto sumnjam.

No, simptomatično je to kako u eri kompjutera, mobilnih telefona, elektronskih komunikacija, i dalje ostajemo masnovno neobavešteni šta se dešava oko nas. Čak i kada su tako banalne stvari u pitanju kao što je privremeno ukinut autobuska stanica. Tu više ni papir ne pomaže.

Foto: Vlada Todorović

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

U senci uspeha naših sjajnih sportista za koje možemo uvek da kažemo da su naši pravi ambasadori, provlači se vest o novoj sezoni rijalitija u Srbiji. Imamo dve vrste programa, onaj koji režiraju iskusni producenti stvarajući sebi profit, ali i onu drugu vrstu koju režira sam život. U prvoj varijanti učesnici već sada fingiranim svađama raspaljuju maštu gledalaca, a u drugoj izazivaju zabrinutost. Zbog lošeg iskustva iz prošlosti, sa zebnjom smo primili vest o saobraćajnom incidentu koji je mogao da ugrozi život predsednika države. Tri osobe, koje mediji predstavljaju kao pripadnike obezbeđenja nekakvog objekta za provod, vozeći automobil nekadašnjeg fudbalera, nasilničkom vožnjom su udarili automobil u kojem se u tom trenutku nalazio predsednik države. Nije to igra, na mestu predsednika mogao se nalaziti bilo ko. Postavljajući pitanja o posledicama, možda bi trebalo da se osvrnemo i na neka koja duboko zadiru u to kakvi su nam propisi i da li ih svi poštujemo? Šta još treba da uradimo pa da promenimo svest bahatih učesnika u saobraćaju? Ako za trenutak ostavimo po strani zakone o saobraćaju, šta nam je sa zakonima kojima se kažnjava nasilje u porodici? Još jedan rijaliti pred našim očima stvara folk zvezda koja je istukla svoju bivšu suprugu i za to dobila kaznu koja neće mnogo uticati na ostale koji bi da ruku podignu na ženu. Zadiranje u privatnost javnih ličnosti predstavlja još jednu od rijaliti formi koja nam se dešava. Koliko je Đoković platio porođaj svojoj supruzi, i zašto se porodila baš u klinici koju su zajedno odabrali, pa onda odakle potiče ime koje nosi njegova novorođena beba i ko zna koliko još nepotrebnih javnih pitanja samo maskiraju našu stvarnost koja nikako ne odgovara šarenim bojama kojima su ilustrovani tabloidi. Struja poskupljuje a to za sobom povlači talas novih poskupljenja. O tome za sada niko ne razmišlja. Ima vremena do novih, viših računa. Do tada, prijavljivanje učesnika za rijaliti „preživi u Srbiji ako možeš“ i dalje traje. Svi smo u bubnju, pa koga izvuku.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Jeste Švedska daleko, ali je tamo ipak, standard. U Srbiji počinje škola, već je valjda sve nabavljeno, plaćeno, skupljen harač od najbliže familije za trošak školarca, a i učiteljica Tanja Krsmanović odložila je četke i metle i dočekuje svoje prvake u renoviranoj učionici na Novom Beogradu. Sećate se da je ona letos organizovala radove kojima će svojoj prvoj generaciji učenika obezbediti što bolje uslove za učenje. Kakve veze sve pobrojano ima sa državom Švedskom? Ima veze, jer je tamo sve drugačije nego u Srbiji, pa i na Balkanu. Učenici u toj zemlji, u školi odmah dobiju besplatno knjige, računarsku opremu, dva obroka, a oni iz inostranstva i časove maternjeg jezika na koje ih voze o državnom trošku ako treba i taksijem. Pre četvrt veka ova zemlja je uvela vaučere za školovanje, pa svako ima pravo da bira gde će i za koji iznos para da obezbedi školovanje. Veći je broj učenika u privatnim školama, jer su praktično besplatne. One su u obavezi da sve svoje troškove sažmu u vrednost tog vaučera države bez prava na dodatne troškove koje bi podmirivali roditelji učenika. Sve to dovelo je do jače konkurencije koja obezbeđuje odlično obučene i obrazovane Šveđane svejedno gde su diplomirali. Školski sistem je u odgovornosti lokalne samouprave i najveći deo troškova obrazovnog sistema finansira se iz lokalnih poreza. To znači i viši nivo svesti tamošnjih preduzetnika koji svesno plaćaju porez da bi njihova deca živela bolje u svakom smislu. Daleko je Švedska, a Srbija još dalje od ovog ideala. Mada, prvi korak je učinjen. Već pomenuta učiteljica Tanja nas je oduševila što je sredila đačku učionicu a da to roditelje njenih prvaka nije koštalo ništa. Nije ni državu, koja za razliku od Švedske u kojoj se za obrazovanje troši skoro tri hiljade evra po stanovniku, ulaže statistički bar deset puta manje, u najboljem slučaju. Definitivno nam nedostaje više para ali i volontera koji će kao učiteljica Tanja Krsmanović animirati okolinu idejama kojima će polako menjati okruženje ali i naš prosvetni sistem. Pare će već stići, jednom. Treba samo da naučimo kako da ih namaknemo.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar