Ustanak (3. jun – Ustanak)

Piše: Milena Milićević

Sagorevačka Crtica 

Podatak da više od dve trećine srpskih radnika živi u konstantnom stresu i pati od hronične iscrpljenosti zabrinuo je mnoge, budući da ovakvo stanje može dovesti do teških bolesti. Ovaj podatak proistekao je iz velike međunarodne zdravstvene studije, koja je pokazala da tzv. sindrom izgaranja na radnom mestu jedino Ruse pogađa više nego Srbe. U vremenu kada je mnogo ljudi bez posla, oni zaposleni, bar sudeći prema podacima ovog istraživanja, doživljavaju previše pritisaka i premalo izvora zadovoljstva. Ovo je slika Srbije, većinskog dela. Jer, sa jedne strane, imate osobe koje uglavnom pune novootvorene tržne centre i smeškajući se ulaze i izlaze iz radnji stranih brendova, da bi kasnije sa prijateljima u nekom od kafića proslavili kupovinu novih stvarčica. Planiraju se letovanja, ali i zimovanja, svaki put na drugoj destinaciji. Ta grupa ljudi, očito, radi poslove koji su veliki izvor zadovoljstva, sa malo stresa. Ili je taj stres „izduvan“ kroz zadovoljstvo življenja, da ne kažem, uživanja. Ona druga grupa ljudi, koje svakodnevno viđate na prepunim stanicama kako sebi drobe u bradu zbog dugog čekanja autobusa, odlaze na svoje poslove, koji im očito teško padaju, jer ih u povratku kući, na tim istim stanicama, srećete sa pomalo odsutnim pogledima i umornim izrazima lica. U gore pomenutom istraživanju, stručnjaci u slučaju „sagorevanja“ preporučuje da radnici posegnu za fizičkim aktivnostima, trčanjem, vežbanjem ili bilo kojim vidom rekreacije, da šetaju ili praktikuju jogu. Ali sa druge strane, problem je u tome što većina radnika kaže da baš zbog preteranog umora najčešće nema snage za bilo kakvu dodatnu fizičku aktivnost koja bi „resetovala“ njihov organizam. Kada sagledamo ovakvu sliku, u vodu padaju fraze jedan je život, treba uživati…Ako ste čitajući ove redove, bar ispustili jednom hmmm, mislim da je vreme za takozvano usporavanje, ako je već „resetovanje“ nemoguće. Ako zanimanje i posao ne možete da promenite, verujem da svako od vas za u svim onim situacijama koje je nemoguće izbeći, a koje vas neminovno nerviraju, treba da stavi ružičaste naočare. Jer ono što ne vidimo, nije se ni desilo. Šta kažete? Ponedeljak je oduvek bio dobar dan za svež početak. Dobro jutro.

Ustanak (28. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Kreativno-pokretačka Crtica

Neke snove i čežnje je u životu moguće ostvariti. To već svi znamo, ali vrlo mali broj ljudi i radi na ostvarivanju istih. Sinoć sam bila na prvoj samostalnoj izožbi moje drugarice, koja je posle xy godina ponovo počela da slika. Verujem da davnih godina, kada je svoj talenat, iz njoj poznatih razloga, stavila u drugi plan svog života, nije ni slutila da će ljubav prema „švrljuckanju“ pretvoriti u prelepo oslikana platna, koja su zaslužila da se nađu i na izložbi. Verujem da je u galeriji sinoć bilo puno ponosnih ljudi, koji su došli da vide radove svojih poznanika i prijatelja. Gledajući te njihove slike zaista ste na njima mogli da vidite sreću i zadovoljstvo ljudi koji su ih stvarali. Neko ko se posvetio nečemu što voli i u čemu uživa ne može biti nesrećan. Osmeh naših novopečenih umetnika me nagnao na razmišljanje zašto sam odustala od nekih svojih snova. Maštala sam kao mlađa da postanem modni kreator. Još se negde u ormarima nalazi hiljade mojih radova, koje sam smišljala i crtala kad god i gde god sam stigla. Na časovima, u pauzama između učenja, na salvetama i omotima od čokolada. Iako se sećam kako je moj dizajnerski zanos počeo, ne sećam se u kom trenutku života je prestao. Valjda svesno potisnete sećanja koja vas podsećaju da ste odustali. Ipak, vetar u leđa dalo mi je novinarstvo, pa je osećaj krivice zbog odustajanja od dizajnerskog sna bio nadoknađen kroz stvaralaštvo druge vrste, reči i pisanje. Ali razmišljam, šta je sa ljudima koje život i profesija odvedu u sasvim drugom pravcu? Koji se kroz osmeh ili setu sećaju svojih mladalačkih hobija i ljubavi. Previše umorni od trke za novcem, borbe sa svakodnevnim obavezama i problemima, zaboravljamo i šta volimo i šta je to što nas ispunjava i opušta. Malo je ljudi koji se upuštaju u rizik, bez obzira na to što je za uspeh u životu neophodna samo jaka volja i želja, ali i dobra organizacija. A primeri nam pokazuju da se retko ko opredeljuje da svoj talenat, hobi i ljubav pretvori vremenom i u nešto više. Moram priznati da često preispitujem sebe da li sam baš sve uradila da uspem. I još nisam došla do odgovora. Verujem da to znači da ipak nisam odustala. Kao ni moja drugarica sa početka priče. Takvi primeri su ohrabrenje, zar ne? Dobro jutro.

Ustanak (27. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Plastificirana Crtica

Za početak imam dva pitanja: Da li ste ekološki osvešćeni? Da li svakoga dana idete u kupovinu? Možda pomalo zbunjujuće, ali ova dva pitanja su i te kako povezana. Naime, prilikom svake kupovine, namirnice ili bilo koju robu koju ste kupili morate nositi. U ruci, torbi, rancu ili kesi. E, pa ta kesa je veza između ovih mojih pitanja. Na pijaci vas i ne pitaju imate li svoju kesu, već vam voće i povrće stavljaju u one treperivo-lepljive plastične kese. Međutim, u radnjama vas pitaju, želite li kesu? Ovaj manir je u Srbiji počeo da se primenjuje pre godinu-dve, zbog ekologije. U čitavom svetu vodi se kampanja za izbacivanje plastike iz upotrebe. Naime, za razgradnju plastike ili plastičnih kesa neophodno je najmanje 400 godina. E, sada dolazimo do onoga što je u celoj ovoj priči začkoljica. U istim tim radnjama, gde ste do skora nemilice mogli da uzimate kese, sada vam te iste naplaćuju dva, tri ili pet dinara. Međutim, ako u istoj toj radnji pazarite voće ili povrće, pored gondola nalaze se rolne istih tih plastičnih kesa koje su besplatne. Pomalo zbunjujuće da se na putu od gondola sa povrćem do kase neverovatnom brzinom razvija svest o ekologiji. A onda, povrh svega, ukoliko niste ekološki osvešćeni i nemate svoju torbu, nebrigu o prirodi će vam naplatiti. Bez obzira što ste deo plastičnih, onih besplatnih, kesa izneli iz te iste radnje. Takođe, na pijacama, gde se svi proizvođači utrkuju da vam ponude neprskano i domaće povrće i voće, priča o ekologiji takođe ima dve strane. Plodovi čiste zemlje i vode, bez pesticida i koječega, upakovani su u nešto što će, truleći u zemlji, nadživeti ne samo vaše unuke, nego i neko šesto, sedmo koleno, u najboljem slučaju. Da ne pričamo o svim plastičnim produktima: čaše, viljuške, tanjirići, ambalaža, koji plutaju okeanima i morima, ugrožavajući sav živi svet. Pa, u istoj onoj radnji u kojoj nam naplaćuju kese, jer žele da postanemo ekološi odgovorni, na svakoj polici prodaju nam proizvode u plastici ili kesama. Kao deo ovog potročakog društva i ja sam, na žalost, deo tog lanca. Doduše, moram vam reći da u svojoj torbi nosim platnenu vrećicu… u kojoj veoma često nosim i delove plastike. Nadam se ne još dugo. Dobro vam jutro.

(Foto: pixabay.com/suvajit, ilustracija)

Ustanak (24. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

(Ne)pismena Crtica

Danas se u Srbiji obeležava novoustanovljeni državni praznik, Dan Ćirila i Metodija. Naime, ovim praznikom će se obeležavati Dan slovenske pismenosti i kulture, koju su utemeljili slovenski prosvetitelji Ćirilo i Metodije, osnivači slovenske književnosti i tvorci prvog slovenskog pisma – glagoljice. Ne znam da li će obeležavanje ovog praznika rešiti jedan od problema našeg društva – pismenost, odnosno, nepismenost. Rezultati poslednjeg popisa pokazuju da je u Srbiji 165.000 ljudi nepismeno. Nešto manje od 14 odsto populacije je bez dana škole. Ono što je meni fascinantnije kao pojava, da osobe koje su ipak išle u školu i dalje muku muče sa razdvajanjem ili spajanjem negacije glagola. Tu su i dileme da li je odeljenje ili odelenje, strožiji ili stroži, preključe ili prekjuče. I dok su deca tehnološki sve pismenija, kada govorimo o jeziku, sve su nepismenija. Od prvog, drugog razreda pohađaju predmete, koje su nekadašnje generacije dobijale tek u kasnijim razredima. Ne znam da li to znači da su deca danas naprednija, ali rezultati određenih testova pokazuju da je previše znanja izgleda pogubno za savladavanje onog osnovnog. Ni starije generacije često nisu baš dobri primeri mlađima. Svakodnevno po prevozu, na ulicama, u raznim redovima, možete čuti ljude koji imaju neka sopstvena gramatička pravila izražavanja. Dosta takvih “grešaka” ušlo je u sleng, pa se često sa određenim izrazima i šalimo. U vremenu kada se znanje engleskog jezika nekako podrazumeva, mi prilično kuburimo i sa našim maternjim jezikom. Moj posao je poznavanje jezika i pravilnog izražavanja, ali me često zbune neka nova pravila, u akcentovanju, recimo. Smatram da za bilo koji napredak u životu moramo poznavati osnove. U ovom slučaju jezika, koji je koren svega. U danu kada slavimo Dan Ćirila i Metodija, želim da se osvrnem na simpatičan detalj iz nekoliko osnovnih škola u Srbiji, gde su se dosetili kako da svojim đacima usade osnovno znanje. Naime, uveli su pametne stepenice, odnosno, na stepenicama su ispisane najčešće pravopisne greške i njihovi pravilno napisani oblici. Verujem da te stepenice ponekad vide i roditelji, kada dođu po decu u školu. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos )

Ustanak (23. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Osobena Crtica

Pre neki dan pažnju mi je skrenuo klip Bojane Stamenov na temu diskriminacije debelih osoba. Na duhovit način komentarisala je kako su u većini kafića stolice sa rukohvatima preuske, te punije osobe ne mogu da se smeste u njih. Takođe, komentarisala je i problem sa kupovinom obuće, pogotovu damskih cipela sa štiklom. Njena želja da kupi salonku završava se samo na želji, jer kako kaže sva obuća je izuzetno uska i minijaturna. Osvrnula se i na garderobu. Kaže da debele osobe jednostavno ne mogu pristojno da se obuku, već su osuđeni na tetkaste modele, šarene i sintetičke, u kojima, kako je kroz smeh prokomentarisala, izgledaju kao da su izašli iz nekih trećerazrednih turskih serija. U eri kada se propagira biti svoj i samouveren, shvatila sam da ipak nije lako biti drugačiji. Sve je više plus sajz foto-modela i manekenki, koje samouvereno, sa viškom kilograma, šetaju pistama ne reklamirajući garderobu za punije, već recimo, kupaće kostime ili donji veš. Jedan poznati brend za veš i kostime svake godine organizuje kampanju u nekom od evropskih gradova, u kojoj devojke raznih građa tela, ponosno šetaju odabrane kupaće kostime. A ipak, u svakodnevnom životu, osobe koje iz bilo kog razloga imaju problema sa viškom kilograma, susreću se sa problemima koje neko drugi čak i ne primećuje, a ne da o njima razmišlja. Biti različit ili biti drugačiji je bitka. Treba se izboriti sa svim preprekama i problemima, a opet biti vedar i pozitivan. Svakodnevne probleme imaju i osobe sa invaliditetom. Društveni život im je otežan, od vožnje gradskim prevozom do ulaska u razne ustanove. Društvene kampanje, javna reč, u nekim segmentima bile su od pomoći, pa im je svakodnevno funkcionisanje bar malo olakšano. Svi mi vodimo neke svoje bitke u pokušaju da u sistemu ne budemo nevidljivi. Entuzijazam osoba koje su na bilo koji način posebne i drugačije me iznova iznenadi i podseti na ono životno pravilo da ljudi treba da se pomažu i da svako zaslužuje pristojan život. Ovo jutro želim da počnem sa mišlju da svi treba da imamo iste mogućnosti i izbor, bez obzira na različitosti. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Ronile)

Ustanak (21. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica o zmajevima i divovima

Ustajanje usred noći, nije uvek uzrokovano radnim obavezama. Često su povodi veseliji, recimo, kada se spremate za put. Ali, ovog maja, u noći između nedelje i ponedeljka, u tri ujutru ustajali su zaljubljenici „Igre prestola“, želeći da, kad i ostatak sveta, pogledaju novu epizodu. Juče su usred noći igroprestolaši ustali poslednji put, jer je prikazana poslednja epizoda, poslednje sezone. Borba za presto, epske bitke, intrige, politička nadmudrivanja, izdaje, magija, divovi i čuveni zmajevi, deo su ove televizijske bajke. Bez želje da stajem na stranu onih koji su svaku epizodu serije gledali bez daha ili onih koji su istu gledali sa kritičkim stavom ili grupe ljudi koji nisu pogledali nijednu epizodu, više me intrigira taj svetski fenomen prikovanosti za tv ekrane iz sezone u sezonu, čak toliko pasionirano da ustajete u tri ujutru ne bi li odgledali priče svojih omiljenih likova. Mada, postoji i ona grupa pasioniranih gledalaca serija, ne samo ove, koji čekaju da se aktuelna sezona završi, ne bi li započeli “bindžovanje”. Ovaj izraz najčešće se odnosio na preterivanje u jelu i ispijanju alkohola, ali danas se reč “bindž” naročito dovodi u vezu sa gledanjem serija i dobija čak i pozitivan, duhovit prizvuk. Kao neko ko je pre desetak godina prvi put zarad omiljene serije žrtvovao društveni život, često i san, mogu da posvedočim da je ova aktivnost veoma zarazna. U trenutku dok vam se oči sklapaju, naglas izgovarate “e, ovo je poslednja epizoda”, nešto se iznenada probudi u vama i kreće gledanje još jedne. Ovaj osećaj mogu da dovedem i u vezu sa čitanjem knjige, kada je svaka nova stranica, samo još ova, samo još ova, a onda, možda dočekate i duboku noć, ako ne i jutro. Serija sa početka priče, koja se u velikom stilu oprostila od svojih vernih fanova, neće dobiti nastavak, ali svakako naslednika hoće. A za gledaoce sa ovih prostora, znači i malo više sna. Do neke nove televizijske avanture i svetske serijske “groznice”, ja ću da nastavim “papirno bindžovanje”. Doduše, u danima kada ne radim. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/kalilapinto)

Ustanak (20. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Nestabilna Crtica

Čitava dva dana uživali smo u suncu, ne strepeći od neke iznenadne kiše ili pljuska. A onda nas je sinoć priroda opet upozorila kako je nadmoćna, nepredvidiva, ali često i nemilosrdna. Razduvao se vetar za sve one dane koje je mirovao. A onda je pljusnula kiša za čitava dva-tri dana koliko nije padala. A onda su oblaci krenuli da se sudaraju i goropadno šalju grmeće glasove sa neba. Ali ni to nije bilo dovoljno, pa su munje sevale na svakih minut-dva, slikajući uplašena lica nas, malenih ljudi. Ali arsenal očito nije bio ispucan do kraja, pa nam je priroda sa neba poslala i ledene loptice. Neumorno su se oblaci šetali, pa taman kada pomislite da je gotovo, a ono još jači udar. Širom Srbije grmelo je, sevalo, padao je grad i jaka kiša, ne štedeći nas. Verujem da je samo flora bila srećna sinoć, jer je dobila još jednu vlažnu injekciju, od koje će, kao što je slučaj u svim kišnim i vlažnim predelima, bujati još snažnije i lepše. Ne znam za vas, ja se plašim grmljavine. Nemam objašnjenje odakle taj strah. Ne plašim se da će grom udariti u objekat u kome se nalazim ili da će munja učiniti neku veliku štetu. Jednostavno mi se stomak zgrči, a srce kao da stane, svaki put kada se nebom prolomi grom i munja. Užasna neprijatnost. Mnogi u mom okruženju sa osmehom posmatraju moje iznenadne promene na licu i pokušaje, ako je to moguće, da se sakrijem pod krevet. Pričam vam ovo, sećajući se događaja od pre neku godinu, kada me je na sred Save, u malenom čamcu, zadesilo nevreme. Bukvalno je u sekundi pljusnulo, a onda je krenulo da trese. Čini mi se da je grmelo i iz vode, vazduha, neba. Nije to dugo trajalo, svega par minuta, ali je meni to bilo kao 365 dana. Još jedan šok sam doživela i na Bajaginom koncertu na Kalemegdanu, gde sam pod otvorenim nebom, sa još nekoliko hiljada ljudi, prisustvovala muzičko-prirodnom spektaklu. Nismo znali da li jače sevaju reflektori sa bine ili sa neba. Mešali su se udari bubnjeva i basova sa grmljavinom. Skakanjem i, pre vrištanjem, a ne pevanjem, zamaskirala sam strah. I bez obzira na ova dva šoka, ja se i daljem neprijatno osećam kada je nevreme. Verujem da su stisnute vilice sinoć bili i svi oni koje je nevreme uhvatilo na ulici. Ili onih 30.000 ljudi koji su bili na stadionu Crvene zvezde, slaveći titulu. Ili možda poljoprivrednici, strepeći šta će od zasada preživeti još jedan prirodni udar. Ali, još jedna oluja, ovaj put bukvalno a ne slikovito rečeno, je prošla i sviće novo jutro. Želja svih, plašili se ili ne, je da malo više uživamo u lepom vremenu. Sa takvim željama počinjemo još jedan novi dan. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/WKIDESIGN, ilustracija)

Ustanak (17. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica za ne ponoviti

Ovih dana, kada su nam umesto majskih prognoza, meteorolozi najavljivali kišu i prohladno vreme, mnogi su se setili 2014. i strašnih poplava koje su zadesile našu zemlju. U najvećim poplavama u istoriji Srbije stradalo je 33, a bilo ugroženo više od milion i po ljudi. Tačno je pet godina prošlo od te noći, u kojoj su brojne porodice u Obrenovcu izgubile gotovo celokupnu imovinu. Takođe i meštani Krupnja, zauvek će pamtiti noć između 15. i 16. maja. Nemoćni da bilo šta učine, gledali su kako im bujica nosi kuće, automobile, bandere, mostove, puteve i ruši skoro celo naselje. Zaista je strašno da jedna prirodna nepogoda, koja je, verujem, mogla da se spreči nizom dobro isplaniranih koraka, odnese ljudske živote. Takođe je strašno i da za nekoliko trenutaka nad nadmoćnijim „protivnikom“ ostanete bez nečega što ste ceo život stvarali. Ljudski nemar je za mene daleko ozbiljniji protivnik od ovog prirodnog o kome sam govorila. Mi ne živimo u monsunskim krajevima. Obilne kiše su kod nas uobičajene, ali ne kao u zemljama u kojima neprekidno padaju. ne danima, već mesecima. Samim tim manevarski prostor za reakciju nam je veći. Svake godine neki grad u Srbiji pretrpi neku štetu. Vodostaji na rekama posle kišnih perioda porastu, poplave obale, neka nebranjena područja, ponegde stignu i do kuća. Podzemne vode takođe prave probleme plaveći njive, stvarajući klizišta, koja, kada prorade, gutaju sve pred sobom. Ovo nabrajanje moglo bi i da se nastavi, međutim, želim da kažem da kao i u ostalim životnim segmentima, uvek možemo ublažiti posledice nekih problema, ako smo u startu pripremljeni i ako učinimo sve, ali zaista sve, da neke probleme predupredimo. Koliko takozvanih kišnih kanala u Srbiji je očišćeno? Koliko kanala je zazidano, jer je nekome u tom trenutku odgovaralo? Koliko obala i dalje nema adekvatne bedeme? Koliko ljudi živi na terenima na kojima i drveće jedva opstaje i klizi, a ne domaćinstva? Nije samo država ta koja treba da iz godine u godinu unapređuje postojeće sisteme, gradi nove, ali i čisti postojeće. I mi kao građani često ne razmišljamo unapred i mislimo: ma, neće to da se desi. U brojnim selima, ispred kuća više ne postoje šančevi, kanali ili kako ih već zovu. Neki su puni đubreta, neki izbetonirani. To je deo stvarnosti na mikro novou, koji se u nekim segmentima preslikava i na daleko veći sistem. Ovi strašni primeri sa početka priče urezani su nam u sećanja. Želim da verujem i da su neke pouke izvučene i neki konkretni koraci preduzeti. Da bez strepnje dočekujemo sve buduće kišne dane. I one sunčane. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Hermann, ilustracija)

Ustanak (16. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Porodična crtica

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način. Ceo svet je juče govorio o značaju porodice i njene uloge za pojedinca ali i društvo. Porodica nas formira za ceo život. Iz primarnih ili onih stečenih nosimo dobre ili loše navike, brusimo naš karakter i kreiramo sliku o svetu oko nas. Možda se mnogi neće složiti samnom, jer imamo nebrojeno primera da su iz skladnih i srećnih porodica, izrasla problematična deca, kao što ima i onih suprotnih, da su deca iz haotičnih porodica izrasla u jake i stabilne ljude. Ali ja ipak mislim da je porodica ta osnova. Možda bih mogla da je uporedim sa drvetom. Koren je zapravo naša porodica, ono što često ne vidimo, ali prema granama i listovima ili plodovima, možemo zaključiti da li pati ili je zdrava. Iako je još faktora tu važno, plodno zemljište, klima, jačina biljke ili u slučaju ljudi okruženje, odnosno društvo, kao i naš karakter, ipak je koren ono što nas drži na zemlji, kako bi se razvijali i odolevali svim spoljašnjim uticajima. Roditeljstvo, najvažnija uloga na svetu, možda nije uvek pravedno raspoređena, pa roditelji postaju i ljudi koji baš i nemaju neke predispozicije dobrih pedagoga, psihologa, ekonomista, najboljih drugara, doživotnih boraca. Sve ono što je roditelj. Ali im je ipak dodeljena ta uloga. U tom manevarskom prostoru, oni čine ili ne čine ono što misle da je najbolje za njihovu decu. Kao posmatrači sa strane, možemo reći da su te porodice dobre ili loše, ali za tu decu, one su sve. A onda kroz sazrevanje i život, svako od nas ima pravo da pravi selekciju. Da traži novu porodicu ili da svoju izvornu neguje i čuva za ceo život. Porodica, to su oni ljudi koji ostaju pored vas kada vas preplave svi problemi i kada vam sve krene nizbrdo. Baš ti ljudi koji ostanu i koji vam daju podršku, oni su u stvari vaša porodica. To su isti ti ljudi sa kojima delite i one srećne trenutke, sa kojima se smejete od srca. Drago mi je ako svako od vas ima razloga da bude ponosan na sebe. Samim tim i na svoju porodicu. Onu koja nas je stvorila i onu koju mi danas stvaramo. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/pixel2013)

Ustanak (14. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Ambiciozna crtica

Ne bi se Petar Grbović smeo zakleti da bi elektrotehniku izabrao za životni poziv, još manje da će danas biti stručnjak svetskog glasa, da je u njegovoj kući na Zlatiboru, umesto petrolejke žiže, gorela sijalica. Od teških dečačkih dana do univerziteta u Inzbruku sa titulom doktora tehničkih nauka. U svim generacijama su se deca iz ruralnih sredina ili siromašnih porodica, nekako izdvajala u svojim ambicijama, da što pre pobegnu od takvog života i u budućim godinama postanu “neko i nešto”. Ne mogu reći da tokom svog odrastanja i školovanja, nisam xy puta od svoje majke slušala da nisam dovoljno ambiciozna, da ne grizem kao neki moji drugovi, koji su u tom trenutku života imali mnogo manje od mene i živeli teže. Ne mogu da kažem da sam živela u svili i kadifi, kako se narodski kaže, ali nisam baš odrastala i u jednoj sobi sa još braće i sestara, menjajući jedne patike sa starijom sestrom. Nisam strepela od isključivanja struje zbog neplaćenih računa. Nisam bila dete u nasilničkoj porodici. Nisam bila primorana da se stalno seljakam. Nisam odrastala u maloj, skučenoj sredini, koja vam ograničava životni, manevarski prostor. A imala sam i takve drugare u đačkim klupama. I činjenica je da je većina njih imala najbolje ocene u razredu, da su išli na sve sekcije koje je škola organizovala. Nakon školskog razlaza, za neke od njih sam čula da su veoma uspešni u svojim profesijama i da su sebi i svojim porodicama omogućili pristojan život. Ne kažem da mi, koji se nismo borili sa svakodnevnim preživljavanjem i teškim porodičnim pričama, nismo postali vredni i dobri ljudi, ali primećujem da se daleko snažnije za svoje mesto pod suncem bore oni kojima detinjstvo i nije bilo baš lagodno. Pre svega bih to pripisala snažnom duhu, koji je od rođenja utkan u psihe te dece. Na drugom mestu je želja da što pre iskorače iz takve sive slike. A onda i kada ostvare neke svoje snove i pozicije za kojima su tragali, oni ne prestaju da se bore i dostižu neke nove životne ciljeve. Neverovatna snaga volje i ambicija. Nekada kada posustanem, setim se ovakvih primera. Srećna sam što iza sebe nemam teško detinjstvo ili traumatična iskustva. Takođe, nisam nesrećna što možda nisam postal novinar CNN ili BBC. Ipak, težim ka svom cilju i borim se na svoj način i svojim tempom. Zar to ne radimo svi? Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/enriquelopezgarre, ilustracija)