Ustanak (6. mart – Crtica)

Piše : Milena Milićević

Poslednjih dana napustilo nas je nekoliko važnih ljudi. Spomenuću one koji za moju generaciju, koja je odrastala u Srbiji tih mračnih devedesetih, ima posebnu težinu. Smrt Kita Flinta i Luka Perija. Bez obzira na to da li ste slušali muziku grupe „The Prodigy“ i da li ste bili prikovani uz televizore u vreme emitovanja, tada kultne, serije „Beverli Hils“, odlazak ove dve osobe znači zatvaranje jednog kruga. Tih devedesetih, Srbija je bila u medijskom i političkom mraku, odsečena od sveta, a omladina bez ikakve nade u bolje sutra. I onda, te ’95. „The Prodigy“ su održali koncert u „Pioniru“, kao prvi strani bend koji je posetio Srbiju nakon sankcija. Možda ne toliko popularan kao u godinama koje su usledele, ali za 8.000 ljudi u „Pioniru“, svih generacija, pa čak i različitih muzičkih ukusa, željnih lepšeg i drugačijeg života, „Prodigy“ je bio prozor u svet, zbog okolnosti u kojima se desio. Energični i totalno različiti od svega tada ponuđenog, ovaj bend je, sem muzike, jednoj generaciji pružio sponu sa njihovim vršnjacima koji su tamo negde i nadu da će u skorijoj budućnosti ovakvi događaji postati svakodnevica. Biti 18-godišnjak u doba tri televizijska kanala, bez interneta i mogućnosti da upoznajete život i ljude van granica ove zemlje, bilo je teško, ali ne i uvek beznadežno. Sa nestrpljenjem smo iščekivali nove epizode serije „Beverli Hils“, prve serije tog tipa emitovane na ovim prostorima, koja se bavila svakodnevnim životima tinejdžera,  negde na drugom kraju sveta. Zaljubljivali smo se u glavne junake, poistovećivali sa njihovim tinejdž problemima, nekada smešnim, ali ipak razumljivim. Moji drugari stvarali su ideal svoje lepše polovine gledajući Brendu, Keli i Donu, a moje drugarice delile u tabore zaljubljenih u Brendona ili Dilana, koji je za moju generaciju bio Džejms Din devedesetih. Odlazak Kita Flinta i Luka Perija, dve potpuno različite osobe, i fizički i energetski, spustio je zavesu na period odrastanja generacija, sada zrelih i odraslih ljudi. Možda „Prodigy“ za neke nije bio bend koji je bio osnov za formiranje budućeg muzičkog ukusa, a lik Dilana najsjajnija glumačka bravura, ali obojica jesu spona sa dobom kada se gradio život i kada se stvarala generacijska istorija. Spona sa vremenom kada smo doživljavali prve muzičke, ali i životne revolucije, prva zaljubljivanja, strahove od neizvesne sutrašnjice, ali i nade da se ista menja. Ovo je kraj jednog kruga, a početak novog ciklusa. Da li će biti bolji? To ne možemo da znamo. Ali svakako će biti drugačiji. Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Iz grada u centralnom delu Srbije otputovala je grupa studenata u inostranstvo. To je poklon lokalne samouprave mladima koji možda u najvećem procentu nikada nisu putovali van zemlje. Naviknuti na nemaštinu, od progresivnog rasta industrijske proizvodnje i broja stranih investicija, ne primećujemo koliko malo novca imamo za potrebe oplemenjevinja duha, a ne samo bankovnog računa. Upoznavanje kulture, tradicije, isprobavanje nacionalnih pića ili gastronomskih specijaliteta samo je nešto malo među uspomenama od onoga što pamti sa putovanja grešna duša žedna novog i neistraženog. Nemamo para, sedimo kod kuće uprkos sajamskim popustima za turistička putovanja. Neka smo mi na makro planu postigli smo stabilnost. Ovo nije moja misao, ovo se čulo na kopaoničkom Forumu, koji okuplja političku i ekonomsku elitu. To je u redu, ali ta gospoda, koja nam u lice prska optimizam sa efektom zvanim „živa soda“, ionako ima pune džepove para, pa joj je lako da se hvali uspesima koje postiže stezanjem kaiša, sirotinjskog. Ako i mislite da su vam zarade male, za to je kriva statistika koja koristi pogrešne metode izračunavanja. Ako smatrate da se u Evropi živi bolje, grešite. Tamo je recimo procentualno potrebno više novca za kupovinu građevinskih mašina ili lokomotiva nego u Srbiji. Kupus i meso ovoga puta preskačemo, jer više u proseku ne jedemo baš svi sarmu. Naše meso statistički više nije procentualno zastupljeno u razmeri koja važi na nekom drugom mestu sveta jer nam je u proseku skuplje. Zato ne treba da bude čudno što se ljudi truju ćevapima i kobasicama koje kupuju po akcijskim cenama koje smo uvezli iz marketinških agencija napredng dela Evrope. Nego, da molimo mi boga da se oni studenti vrate sa putovanja, možda donesu nešto iz tog belog sveta, čisto da unaprede rezultate statistike. Ali, po akcijskim cenama i bez PDV. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. mart – Crtica)

Piše : Milena Milićević

 

Da li ste čuli za veselu grupu posetilaca iz Severne Makedonije, koji su juče napravili sjajnu atmosferu u podnožju Avalskog tornja. Naime, na klipu koji kruži internetom, može se videti da su gosti našeg grada, pored svog kombija, uz gitaru i stare poznate hitove, igrali i pevali, a svi koji su se u tom trenutku tu zatekli sa oduševljenjem su gledali u njih kako se dobro zabavljaju. Nije redak slučaj da se gosti bilo kog grada u Srbiji, odlično zabavljaju i da iz ovih krajeva najčešće odlaze sa sjajnim utiscima o provodu i gostoprimstvu naših ljudi. Složićete se da za smeh, pesmu ili bilo koju vrstu zabave nije potrebno tako mnogo. Nisu baš uvek potrebni skupi noćni izlasci po prestoničkim klubovima i restoranima, po kojima je Beograd prepoznat u svetu. Ne morate da odlazite na najviše planine Srbije ili uživate u nekim adrenalinskim sportovima da bi nasmejani i zadovoljni otišli iz ovih krajeva. Ne sporim da je Srbija prepuna prirodnih lepota koje bi trebalo videti i da vam je jedan život možda malo da ih sve obiđete. Ali, nekako mi je primer ovih veselih ljudi koji su izbegli centar Beograda, i na koji kilometer dalje, pored svog prevoznog sredstva, napravili sjajnu zabavu, pre svega za sebe, odlična reklama za “zabava bilo gde”. To me je podsetilo na izlete sa prijateljima, na kojima smo uz sendvič i kafu iz termosa, provodili divne trenutke u prirodi, koja nije uvek bila kilometrima daleko od našeg grada. Stoga sam rešila da ovi redovi ne budu samo evociranje uspomena, već obnova starih navika. Ranac i malo ofucano ćebe, po svoj prilici, ponovo će biti aktivirani, a telefonski imenik prečešljan. Zašto i vi ne biste učinili isto? Dobro, ne morate da idete na izlet, dovoljno je da povratak kući iskoristite za šetnju ulicama grada, malo zvirnite i u park…Verujem, srešćete još neko nasmejano lice. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. mart – Crtica)

piše: Milena Milićević

 

Dobro jutro. „Ah taj Fest, ah taj Fest, pašću u nesvest!“,  pevala je Milena Dravić, polusklopljenih očiju, prinoseći dlan čelu, padajući u zagrljaj Draganu Nikoliću. Ova ljupka scena iz popularne emisije “Obraz uz obraz” samo je jedan detalj iz ’70-ih godina prošlog veka, posvećen ovom kultnom događaju tog vremena. Doduše, ne mogu reći da Fest, u svom 47. izdanju, nije kultni, ali nekako mi se čini da se pomalo šaputavim glasom govori o njemu. Možda su i organizatori to osetili, pa su u Kombank dvoranu, nekadašnju Dvoranu Doma sindikata, gde je sedamdesetih Fest i rođen, vratili ovaj festival posvećen filmu. Verujem da niko tada nije ni slutio, pa ni sam Milutin Čolić, čuveni filmski kritičar, kada je organizovao „Politikinu“ reviju filma, da će Fest dobiti status kultnog događaja za koji su se karte kupovale po nekoliko meseci ranije. Pravi je prestiž bio reći da si gledao neki od svetskih filmova ili imao sreće da na crvenom tepihu uživo vidiš Federika Felinija, Roberta Roselinija, Luisa Bunjuela, Miloša Formana, Roberta de Nira, ali i Kirka Daglasa i Moniku Viti, koji su, kako svedoče podaci iz tog vremena, bili dostupni i medijima i građanima slobodno šetajući prestonicom. Osamdesetih godina sam zapamtila euforiju koja je vladala među društvom moje 15 godina starije sestre, koji su mesec dana pre početka Festa, samo o tome pričali. Informacije o novim filmovima, o rediteljima i glumcima koji dolaze na Fest mogli ste da saznate samo u novinama ili od možda dobro obaveštenih izvora, a prilika da neko najnovije filmsko ostvarenje premijerno pogledate, ukazivala vam se samo na Festu. Otud mogu i da shvatim zašto se u današnje vreme pomalo tiho govori o ovom kultnom beogradskom dešavanju s kraja februara i početka marta. Era tehnologije učinila je dostupnijim sve u vezi sa filmskom umetnošću, pa se piratska izdanja filmova mogu gledati i na internetu, ali i saznati sve ifnormacije o stvaraocima. Ipak, mislim da među pravim zaljubljenicima sedme umetnosti i dalje vlada “fest-euforija”. Zaokružuju se filmovi koji se moraju pogledati, na svim susretima ovih dana prepričavaju se utisci sa projekcija, ko je još bio u mračnoj filmskoj sali, kako je izgledao …Verujem da nam je svima u ovom užurbanom vremenu, prepunom loših vesti i neizvesnosti šta će biti sutra, potrebno malo magičnog vazduha koji filmska umetnost nosi sa sobom. Potrebno nam je da nam bar na trenutak pokretne slike zamagle  misli iz stvarnog života, jer maštati i putovati u svet iluzija, ovoga puta kroz filmsko platno, je zdravo i poželjno. A Fest je taj malo prozor. Do neke nove Milene Dravić, udobno se smestite u tamu filmske sale i zaplovite u nove avanture. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/geralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ja mislim, ma šta mislim, ja znam da su za sve na svetu krivi računari jer su sve muke ovog sveta počele njihovom masovnom primenom. Od kako su se pojavili samo prave štetu i nervozu. Prvo su bili štetni jer smo mnogo igrali igrice i kvarili oči, a onda su igrice zamenile društvene mreže koje su nam tek oduzele slobodno vreme. Računari su krivi i za propast muzičke i filmske industrije. Setite se samo diskova na buvljacima i propasti fondova produkcije koji su punjeni prodajom legalnih izdanja. Zamislite tek zbrku koju su napravili sa vremenom kad je stigla dvehiljadita godina. Onda su na red došli mobilni telefoni koji su samo nastavili da prate ono što su računari onomad započeli. Imamo mnogo aplikacija koje su u najvećem broju slučajeva besplatne a koje nam nude novine, radio, televiziju, recepte, sportske teme, političke, ponovo igrice, onda one uz pomoć kojih možemo da naručimo jeftiniji prevoz od taksija. E, tu ću da zastanem. Gadno se oko jedne takve aplikacije zakuvalo u Srbiji. Taksisti su se naljutili što im posao oduzimaju vozači koji skupljaju putnike gde god i kad god a sve preko interneta upola cene. Država je odlučila da se umeša, ali opet po običaju trapavo. Naime, upala je u zamku vlastite strategije o digitalizaciji koja sada preti da uruši ionako jedva sklopljen mir sa taksistima koji kad se naljute lako naprave kolaps u saobraćaju. Najavljuju se protesti pristalica digitalizacije zbog pokušaja komunalne policije od pre neki dan da oduzme jedno vozilo koje je zatečeno u saobraćaju a koje koristi upravo pomenutu aplikaciju da dođe do putnika i profita. Oglasila se i ministarka, koja je zapretila da će pisati Guglu protestno pismo, u kojem će tražiti zabranu svih tih aplikacija koje remete stabilnost taksi prevoza u Srbiji i miroljubivu koegzistenciju države i taksi udruženja. I šta sad? Došli smo u situaciju da s jedne strane verujemo u softversku budućnost Srbije dok nam s druge strane preti zastareli softver koji nikako da apgrejdujemo, ako me razumete. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. februar – Crtica)

piše: Milena Milićević

Dobro jutro. Poslednjih dana na društvenim mrežama sve češće se komentariše zaprljana i smećem “okićena” Srbija. Naši sugrađani dele fotografije na kojima možemo videti prljave ulice, zatrpane kontejnere, bačeno smeće na travnatim površinama parkova, a mogu se videti i slike sa pojedinih izletišta Srbije, gde je drveća okićeno plastičnim kesama, a trava prekrivena uzorcima raznog otpada. Da li to znači da naše ulice, trotoari, parkovi i izletišta postaju nove divlje deponije? Oduvek sam se pitala o čemu razmišljaju osobe koje papir, kesu ili bilo šta što im je u tom trenutku nepotrebno, bace na ulicu? O vlasnicima kućnih ljubimaca koji ne čiste za njima da i ne govorim. U detinjstvu, ali i danas, imam sreće da živim u krajevima grada koji imaju puno drveća, zelenila, mesta za šetnju. Vaspitana sam da sve svoje stvari odlažem gde im je mesto, pa i smeće bacam u kante ili kontejnere. Imam svest o tome da prostor u kome živim treba da bude čist i uredan, pa samim tim vodim računa i o prostoru izvan moja “četiri zida”. Dešavalo mi se da na ulici vidim nekoga ko baca smeće iza sebe, ali se tada ne ustručavam da istu osobu i opomenem. Jedna gospođa me je, ne tako davno, prilično zbunjeno pogledala, kada sam je u autobusu opomenula jer je maramicu kojom je obrisala nos, bacila pored sedišta. Na moje pitanje: „Da li i kod kuće, posle duvanja nosa, bacate maramicu na pod?“, prokomentarisala je, „Ma šta te se tiče gde je bacam!“. Pa tiče me se, odgovorila sam, jer ovaj autobus nije vaše vlasništvo i delite ga sa svima nama, putnicima kao što ste i vi. Isto je i sa ulicama, parkovima. Ne možemo se bahato ophoditi prema prostoru koji delimo sa našim sugrađanima. Jer ako već nemamo svest o značaju zaštite životne sredine, ako nismo lepo vaspitani, onda bi bar trebalo da imamo obzira prema ljudima koji ne vole da žive u prljavštini. Bacači đubreta bi trebalo da misle i na one koji ne žele da se sapliću o bačene konzerve, da im košava baca bačene najlon kese na lice, a i vole da drvoredi i parkovi budu samo priroda, a ne i divlja deponija. A nije da kanti i kontejnera fali. Možda bi trebalo da se trgnimo svi kako bi svet oko nas bio čistiji, a samim tim i lepši. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/RitaE , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ni kontejner nije što je nekad bio. Nekad si mogao da ga lepo napuniš čime god poželiš, bio je siv, nekako buckast i težak, imao je točkove i lako se pomerao s mesta na mesto. Onda su te gutače šuta otpada, pepela, starih novina i krpa proterali moderniji, plastični. Oni su bili zeleni, ali ih je bilo i u nekim drugim bojama. Mana im je bila što su mnogo nežni. Nisi smeo u njih da baciš pepeo ili žar, čak ni pikavac, jer bi se u tren oka pretvorili u buktinju i nestali. Onda su nam doveli sa zapada neke stručnjake koji su nas ubedili da su zapravo najbolji podzemni kontejneri. Navodno, ne zauzimaju mesto, ekološki su, i lako se prazne. Međutim, naišle su poplave i kiše koje se ne pamte od pamtiveka i dokazale da to i nije baš srećno rešenje za srpsko đubre. Ponovo novine, ovoga puta kontejneri sa sistemom zaključavanja. Uskoro će se naći na beogradskim, a možda i novosadskim niškim ili surduličkim ulicama. Zavisi kako će da se pokažu. U narednih mesec dana biće raspisan tender za nabavku nekoliko pametnih kanti za smeće, koji će se otključavati uz pomoć kartice. Dakle, osim kreditnih, debitnih, ličnih, saobraćajnih, zdravstvenih i ko zna kojih sve još plastičnih kartica, dobićemo i ove đubretarsko-kontejnerske. Ne znam samo kako li će im izgledati logo. Da li će imati PIN? Da li će moći da se napravi duplikat ili da ovlašćenje ostalim članovima porodice? Da li će biti blokirane ako zakasnimo sa uplatom računa za Infostan? Ništa ne znam, osim da će ove pametne posude za đubre najpre isprobati stanari zgrada na Vračaru. A zašto baš na Vračaru?! A to vam je bitno, a to šta će nam pametne kante ne pitate? Malo li vam je plastike u novčaniku?

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/3dman_eu)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar