Ustanak (2. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

OPOMINJUĆA CRTICA

Ponavlja se scenario od prošle godine. Ponovo je rana jesen, a ambijent u glavnom gradu podseća na zimu i to onu prednovogodišnju. Mislim, naravno, na uličnu rasvetu razapetu kad joj vreme nije, koja, baš kao i prošli put „opominje“ da je kraj godine, takoreći, došao. Onda to, sa svoje strane, u vama, spontano, postavlja kojekakva pitanja. Npr. šta ste obavili od planiranog a šta ne…

Ne bih da zanovetam ovako rano, ali imate li nekih obaveza koje odlažete već dugo? Zaista ima stvari koje odlažemo iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec. Nekad za to postoje i objektivni razlozi, ali najčešće, to su neke obaveze koje nam se ne rade. Mrzi nas, ne volimo ih, ne da nam se. Kome se, na primer ide kod zubara? I tako se kontrola odlaže iz meseca u mesec. Ili neka druga neprijatnost koja je u početku bila beznačajna, a vremenom prerasla u problem. I čovek se oseća sve lošije.

Ali kad jednog dana okrenemo list i uradimo jednu, ma kako beznačajnu stvar sa tog spiska, stvari počinju da se menjaju. Najpre se osetimo malo bolje raspoloženi, onda se budi i neka uspavana hrabrost i mi, ne samo što vratimo knjige u biblioteku i odemo u neprijatnu posetu, nego na kraju napravimo i sistematski pregled. Onda se zaričemo da ćemo uvek biti uredni, pa vremenom zaboravimo na to i tako, u krug…

Ali, ipak, ako ovog jutra uradimo bilo šta sa tog lošeg spiska, stvari će nam krenuti nabolje. Pa, da probamo…

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/majomka, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Nije to bilo davno kada sam, kao srednjoškolac, bio član jednog radio kluba u Beogradu. Sećam se da sam odlazeći u Timočku ulicu na Vračaru, bio zadivljen kompletima za samostalno sklapanje radio prijemnika, ili predajnika, zatim kojekakvih zujalica za komarce, ili tada veoma popularnih lajt-šou instalacija za žurke. Onda se desilo da se jednom finom, starijem Gospodinu iz komšiluka, koji je u svojoj kući slušao samo Radio Beograd i to u 3 popodne i u 7 uveče, pokvario radio pokojne Ei NIŠ. Znao je Gospodin iz priče mojih ukućana da sam ja vešt momčić koji prčka nešto oko lampi i tranzistora, pa je zamolio da dođem da mu popravim radio. Ja sam sa zadovoljstvom došao, popio limunadu i prionuo na posao. Prvo sam skinuo radio sa police koja je visila okačena na centralni deo zida u dnevnoj sobi. Ispod radija su bile uredno spakovane uplatnice za radio i tv pretplatu. Bilo je tu i čekova za penziju, ali i kovanica iz vremena od pre druga Tita. Čim sam shvatio da je otišla čuvena lampa EZ 80, ako ne grešim, zamenio sam je lako kao što danas i laici menjaju zvučne ili grafičke kartice u računaru. Izvučeš pokvareno, vratiš ispravno i to radi. Onda sam, pošto je radio proradio, slušao priču o tome, kako je neverovatno da se ljudi čuju na udaljenosti od nekoliko stotina kilometara, bez žice i da je za sve to zaslužan jedan naš Ličanin – Nikola Tesla. Bilo mi je to tada dosadno da slušam, ali sam iz poštovanja ostao da čujem priču do kraja. Najbolje je slušati radio zbog vesti, tu se na jednom mestu sažme sve ono što u novinama opširno žvaću i to od juče, govorio je moj stari Gospodin komšija. Mislim da sam potvrđivao sve što je govorio i jedva čekao da zbrišem kući. Pitao je šta košta da plati, ja sam rekao da ne treba ništa, onda se on malo naljutio i dao mi pet puta više nego što je koštala u to vreme ta lampa. Ne znam zašto sam prihvatio te pare, možda sam samo hteo da pobegnem od sećanja starog, redovnog slušaoca jednog velikog radija koji danas puni taman toliko godina koliko je Gospodin komšija imao u to vreme – devedeset i četiri. Ni sanjao nisam da ću jednog dana svoj hleb zarađivati baš na tom – Radio Beogradu. Uz sećanje i na Međunarodni dan starih, razmišljam nešto, kome je ovaj datum poseban? Ako krenemo od legendarne Drage Jonaš, koja nas je učila čitajući vesti i poeziju kako treba govoriti srpski, pa onda Miladina Manojlovića, Svete Vukovića, Duleta Vukosavića ili Marija Rosija, pa onda Majde Šimunec, ili Mike Kneževića, onda sve što danas radimo mi, mali ljudi iz radija, dobija značaj koji nije zanemarljiv. Radio Beograd danas puni 94 godine, ali to u slučaju tako važne institucije od nacionalnog značaja – ne znači mnogo, sem obaveze da nastavimo i dalje da kao spikeri, voditelji, novinari i urednicičuvamo ugled dobro informisanog, kulturnog pa i zabavnog gospodina u najlepšem odelu koji vam svakog dana poželi, dobro jutro, dobar dan i laku noć. Živeo i srećan nam bio – naš Radio Beograd.

(Foto: Rts.rs, detalj sa obeležavanja Dana Radio Beograda)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

„Izvini molim te, da li su oni normalni, uopšte?“. To pitanje sam postavio sebi, ali i mom prijatelju čiji sin ide u prvi razred osnovne škole. Posle samo petnaest radnih dana u školi, mališan je od učiteljice dobio nekakav test u kojem se nalazio jedan čudan zadatak. Naime, u dva reda poređana su po tri pravougaonika. Od sedmogodišnjaka koji još ni pertle ne ume sam da sveže kako treba, a nekmoli zna šta je to geometrijski oblik, mudri kreator zadatka očekuje da prebroji koliko ukupno ima pravougaonika na slici. Nije odgovor šest, ako ste to prvo pomislili. Stiglo se do 18 pravougaonika, pod uslovom da se svaka unutrašnja ali i spoljašnja linija tog oblika od dva puta po tri pravougaonika tretira kao moguća stranica pravougaonika. Šta sad kažete, nije vam jasno? Kaže meni tata mališana da je pitao učiteljicu otkud joj takav zadatak u testu, pa još i znak pitanja na ponuđeni odgovor mališana, a ona je samo rekla: „To je greška, ovo je zadatak za učenike četvrtog razreda“. Opet ja njemu kažem, „nije nego“. Šta u stvari mi hoćemo od dece? Da li pokušavamo da ih zainteresujemo da složene zadatke rešavaju kroz igru, kao na primer Finci ili Šveđani, ili hoćemo da im kao pravi Srbi ubijemo svaku volju da se posvete razvoju pre svega mašte i ideja kako da učine svoju zemlju lepšom i bogatijom. Znamo dobro gde smo mi a gde su Šveđani. Oni ne broje pravougaonike, oni ih kreiraju i prodaju svetu. Ne treba deci crtati da nismo sposobni da smislimo kako da ih obrazujemo, vide to oni sami. Posle nam je đavo kriv, kada izgube volju za napredovanjem u učenju, pa samo otaljavaju školu svesni da nije korisna. Ko zna koliko će mama i tata širom Srbije, koje tek čekaju zadaci bez smisla i svrhe, na pitanja svojih naslednika kako nešto da reše moći samo da odgovore: „Da li su oni normalni, uopšte?“. Evo ja odmah odgovaram da nisu.

Dobro jutro!

(Foto: Dejan Grujić)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ljudi, ode leto. Srećom, samo kalendarski. Senzacija u Srbiji je bilo to što nam je vreme najmanje ličilo na letnje, ali ništa zato. Smenjivali su se različiti programi na otvorenom prostoru u Beogradu, ali i u drugim gradovima Srbije. Bio sam u prilici da nekim zanimljivim manifestacijama i sam prisustvujem. Recimo da je u Novom Sadu i Beogradu posle nekih masovnih dešavanja ostalo toliko plastike i lima iza posetilaca da se od tog krša mogla napraviti gomila koja bi možda nadvisila i neku višespratnicu. Dobro, ekološka svest nam nije jača strana, ali zato imamo čime da se podičimo kada pratimo trend zaustavljanje pošasti koja se zove plastične kese. Znamo koliko dugo im treba da nestanu sa lica Zemlje, ali ne znamo još uvek da su se tiho i bez pompe, u akciju naplate kesa uključili i mnogi prodavci u bakalnicama, pa i pijačnim tezgama. To ima i dobru stranu, između ostalog, zato što ćemo morati da se vratimo dobrim starim platnenim cegerima ili starinskim pletenim korpama koje su čak i naše majke nosile na pijac, onomad. Saznajem da je jedan od najvećih trgovaca u Srbiji odlučio da prodaje cegere i za njih daje doživotnu garanciju. To znači, ako se pocepa, donesete im stari i dobijete za njega potpuno novi bez obrazloženja ili pokazivanja računa. Krug se tako širi, a opet zatvara u lancu reciklaže kojoj ne mora da nas uči Evropa da bismo i sami znali koliko je važna. Jedva čekam da zabrane one grozne plastične boce i zamene ih isključivo staklenim, ili makar uvedu kauciju – pa da za vraćenu plastiku dobijemo koju paru. Nije to mnogo, znam po iskustvima iz regiona, ali skupi se solidna svota novca vremenom a pritom i bar malo sačuva Planeta. U ovoj krizi, svaki vid zarade je dobro došao pa makar i od reciklaže kojoj ćemo tek da se hvalimo. A zarada je i čista životna sredina, priznaćete.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. septembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica za razbuđivanje

Pre izvesnog vremena sam pročitala tvit u kom je jedan Novosađanin napisao kako ga je uplakana devojka na ulici zamolila da je zagrli. Mogu tačno da zamislim tu scenu, baš mogu, potpuno jasno. Do pre nekoliko godina nisam mogla. Odnosno, imala bih sasvim drugačiji osećaj. Sada mi je ovo zamislivo i jasno mogu da se stavim i u njen i njegov položaj. Nije to zbog onih projekata „Free hugs“ /besplatni zagrljaji/ nego zbog istog onog što je pisalo na kraju tvita novosađanina kog pominjem – „Ljudi, koliko smo mi ubijeni u pojam“. Ova scena pretočena u kratku formu pa objavljena na Twitteru, po mom mišljenju, mnogo preciznije opisuje situaciju u kojoj živimo nego svi novinski naslovi, recimo, na nedeljnom nivou.

Mislite o tome.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/rabedirkwennigsen)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Izgleda da smo se malo uljuljkali u priče koje o nama šire turisti i novinari iz belog sveta da smo dobri domaćini. Turizam u Srbiji i nije nešto razvijen, ali bez obzira na to, u svetu postoje ljudi koji nas obilaze i to po svaku cenu. Ne ulazeći u to da mnogi od njih pristojno i zarade pišući o tome kako je ovde, ipak moram da primetim da se nekima od njih u sećanje zauvek ureže boravak u Srbiji. Nije čudo više to što smo jednom stranom biciklisti pozajmili ta dva jedina točka koja ima, da je čak i ministar policije morao da „vadi“ fleke. Takođe, uspevali smo da odžeparimo i one koji su nam donosili neke humanitarne pošljke, pa su opet neki naši ljudi, nedužni crveneli. Na primer danas, jedan mladi Kazahstanac, koji autostopom putuje, pravi reportaže i o tome planira da objavi knjigu, čeka u Skejt parku na Novom Beogradu da mu neko vrati ukradeni ranac. U tom rancu je bio hard-disk sa fotografijama i putopisima koje je nameravao da objavi po završetku putovanja po mnogim zemljama pa i našoj. Ovo je, kako kaže, prvi put da su ga negde na putovanju opljačkali. Sve se desilo dok je otišao do benzinske pumpe da napuni telefon, a ranac ostavio u šatoru. Kud baš u šatoru, prijatelju? Pa još u rancu? Pa ovo je Srbija, na sve treba da budeš spreman. E, zato ovaj momak i dalje kampuje u Novom Beogradu, a ja se iskreno nadam da to neće potrajati. Šta li će da napiše o nama kad se vrati kući, ne smem ni da pomislim. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/mischelle007)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

U ona davna vremena umlja i bezumlja, naše školstvo je negovalo kategoriju „društveno koristan rad“. To je podrazumevalo da se subotom ode u školu, pokupi i počisti otpad u dvorištu, skupe stare novine i staklena ambalaža ili pomogne oko radova koji su se redovno obavljali na sanaciji ustanove. Onda su došla takozvana „nova vremena“ koja su dovela do potpunog zapostavljanja ove aktivnosti učenika, pa se na to skoro i zaboravilo. Onda su usledile različite revolucije, ponajviše tehnološke koje su dovele do lakog pristupa kojekakvim medijskim sadržajima koji su prema mišljenju stručnjaka bili jedan od faktora poražavajućeg porasta nasilja među decom. Projekti kojima se želelo podstaći suzbijanje vršnjačkog nasilja kao da su bili pisani za odrasle a ne decu, iako i njima nisu bili nekorisni. Iz tog razloga, a posle brojnih ilustracija nasilja po društvenim mrežama objavljenim kao dokaz nedela, stižu nam i nova pravila koja već važe u školama. Ponovo se uvodi taj društveno koristan rad. Između ostalog, umesto izricanja kazni tipa „jedinica iz vladanja“, ubuduće će mali izgrednici morati da svoje grehe „okajavaju“ tako što će ih odraditi. Na primer, uništavao si školsku imovinu. U tom slučaju moraćeš da napišeš sastav o tome kako je u istoriji uništavano kulturno blago nekog naroda, ko je to i zašto činio. Dobićeš ocenu i na taj način razumeti šta su posledice takvog rušilaštva. Ili, pretukao si druga ili drugaricu. Opet moraš da pišeš o tome, pa da se posvetiš uspostavljanju zdravih odnosa sa vršnjacima, tako što ćeš, recimo da nosiš ranac onome koga si ponizio i povredio. Hajde da se ponadamo da će ovo doneti rezultata, mada lako se može skliznuti u rejon narušavanja dečjih prava koje smo sami zakonima uredili. Živ bili, pa društveno korisno videli.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/KenFukunaga)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar