Ustanak (14. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Da li ste usamljeni i jedva čekate da se nađete na trač partiji sa bliskim poznanicima? Ako je odgovor na ovo pitanje potrvrdan, onda ste tračara, sto posto. Učestvujući u ogovaranju, vi ste zapravo samotnjak koji bi da se zbliži sa osobom koja govori loše o nekom trećem i to po svaku cenu. Tо nisam ja izmislio, tako kažu psiholozi. Navodno, više od tri četvrtine naših međusobnih razgovora sa prijateljima čine tračevi. Ogovaranje nije strano muškarcima, predrasuda je da samo žene ogovaraju. Nedavno su novine objavile da je jedan naš bivši ogovarao jednog našeg sadašnjeg dok je to slušao treći ali, ćutke i bez komentara. Mudro je postupio, jer nikada se tu ne zna ko je u pravu. Pogotovu ako sva trojica plivaju mutnim političkim vodama. Zamislite samo muškarce koji razgovaraju posle nekog obavljenog posla. Tu se ne zna ko koga više zadeva i kako kvalifikuje naročito ako se zapodene priča o „lovačkim uspesima“. Sve se svodi na to da je neko nekome, nešto zbog nečega u nekakavim nepoznatim neprilikama rekao u četiri oka a onda su to saznali svi. Žene se hvataju za spoljašnji izgled, kilažu, šminku, garderobu, ljubavnike, šefove, mada su one ipak i dalje mala deca za muškarce. Postoji veoma mali broj onih koji ne vole da ogovaraju. Ili su skloni da se isključe iz društva gde se o odsutnima priča sve najgore, ili vešto menjaju temu i prebacuju loptu na neki drugi, bezbedan teren, možda „kakvo je vreme“ i „šta je uradio Partizan juče“. A u stvari, svi smo zabrinuti da bi baš mi mogli da budemo tema ogovaranja, pa iz tog urođenog straha od prvog mesta na tapetu, radije biramo da budemo uz one koji pokreću ne baš prijatne teme o drugima. Ako se već isključujemo ili to želimo da učinimo direktno, psiholozi preporučuju pitanje: „A zašto mi to pričaš“? To ostavlja u velikom problemu onoga ko ogovara jer mu se time jasno stavlja do znanja da ne želite da slušate a ni da učestvujete u ogovaranju. Zapamtite ovo pitanje, biće vam od koristi već na prvoj pauzi danas. Takvi smo mi, uz dva-tri srka kafe i koji dim od cigarete naći će se već neko na tapetu. Pazite samo da nije na vlasti. Raspričaće neko. Dobro jutro!

Advertisements
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Kad se pomenu školarci, poslednjih dana se komentariše najčešće video produkcija snimatelja amatera sa kadrovima šamaranja, pesničenja, ili šutiranja. Kad se pomenu mladi, dakle studenti i svršeni srednjoškolci, mnogi će da pomenu pune kafiće, spavanje do popodneva, gubljenje vremena na internetu ili „hvatanje zjala“. Međutim, ako se pogleda unazad, roditelji današnjih mladih u Srbiji, u svoje vreme bili su uljuljkivani pričama o tome da je važno samo da završe školu i zaposle se i da nemaju razloga za brigu. Onda su došli ratovi, kriza, sankcije, borba za goli opstanak i dobili smo to što danas imamo. Danas se mladi u Srbiji bore za sebe, svesni su da su u najvećem broju slučajeva osuđeni na odlazak u svet ili na rad u kompanijama gde prosečna zarada ne obezbeđuje minimum ostvarenja potreba koje objektivno imaju. Treba imati za provod, za osnivanje porodice, sticanje vlastitog krova nad glavom, automobila, letovanja, zimovanja, a koliko to može da bude realno u zemlji gde se tek za dve godine obećava prosečna plata od 500 evra. Da ne bi favorizovali originalne ideje mladih u Srbiji koji žele da ovde ostanu a pritom i zarade, navešćemo ovoga puta nekoliko sjajnih predloga o kojima vredi razmišljati. Inovacije kojima se možemo pohvaliti na polju zdravstva ili savremenih tehnologija privlače pažnju stranaca koji imaju pare ali nemaju ideje. Srpski inovatori mlađi od 30 godina, smislili su revolucionarne metode za razbijanje tromba u krvnim sudovima, ali i uređaj koji bolesnicima omogućava da u tačno vreme uzimaju terapiju. Već se uveliko radi na organskom proizvodnji hrane u selima centralne Srbije ali uz pronalaske kojima se preduzetništvu daju krila da se razmahne i postane pravi motor razvoja. Nije svejedno kada se mladi ljudi udruže oko ideje koja je brzo isplativa. Jednostavno, osim njih, zadovoljna je i država jer tu nema sive ili crne zone poslovanja. Sve je vidljivo, javno i bez muljanja. Važno je samo još da država prepozna potencijale za podršku a dualno obrazovanje razbukta maštu posebnih i talentovanih stručnjaka i zvezde sa neba su tu, nadohvat ruke. Vreme je za mlade ljude i blistave ideje, zato se mi matori treba da sklonimo da ne smetamo. Pokazali smo da nemamo pojma.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Preduzeće – kuća, kuća – preduzeće, život mi se tužno u tom krugu kreće. Tako je pisao čuveni Duško Kovačević još pre četrdeset godina, a ovi stihovi su nekima sudbina koju ne mogu da izbegnu. Činjenica je da imati posao u Srbiji znači kakvu-takvu sigurnost, ali, iako se visinom zarade ne možemo pohvaliti, srećni smo da nam bar obezbeđuje plaćanje redovnih računa. Zamislite koliko samo izazova dnevno prevaziđemo na putu do posla smatrajući to neizbežnim, u isto vreme i sudbinom koju je nemoguće izbeći. Ne mogu se izbeći saobraćajne gužve zbog radova u Beogradu, a ni kašnjenje autobusa u nekom drugom gradu. Međutim, stres itekako može. Čuveni srpski meteorolog svakodnevno odlazi na posao biciklom, uz njega i jedan ugledni lekar specijalista, a mnogi stranci koji rade u našem glavnom gradu odlaze na posao isključivo pešice. Kažu da ih redovna fizička aktivnost opušta, a uz nju, stres obilazi kao „kiša oko Kragujevca“. Lepo, a šta je sa ostalima, da ne kažemo „većinom“ kritične mase? Oni prvo čekaju prevoz, onda kada stigne autobus, tiskaju se, guraju, i naravno nerviraju. Sišavši iz vozila, žure da kupe doručak koji nije zdrav. Svesni su toga, osećaj krivice ih stiska, pa nervoza raste. Dok stignu do radnog mesta, već su „pojeli“ i nekoliko cigareta podižući nivo otrova u plućima i krvotoku. Idealno da se izbegne stres je ne sretati šefa tokom dana, a ako se to ipak desi, raste i nervoza i pritisak. Onda tokom rada, padne šećer, pa lepo dođe i slatka kafa koja se pije ili na brzinu, ili previše sporo da se ohladi pa nije više za uživanje. Ko ima posla sa strankama ne mora ništa od navedenog da radi, dovoljno je samo da se susreće sa ljudima. A oni su raznoliki i čudnovati. Stalno nešto pitaju, traže, zahtevaju, galame, pljuckaju u šalter, i dišu, duboko kao da im je to poslednji put. Kraj radnog vremena je posebno stresan, naročito ako putujete od Trošarine do Karaburme, ili sa Novog Beograda do Bogoslovije. Dok čekamo da se dokopamo kućnog mira, tamo nas već strpljivo čekaju problemi koje smo jutros ostavili.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. novembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Kako Srbija da se odupre pritiscima sa zapada ili sa istoka, pitanje je na koje će vam odgovore pružiti svaka novina koja sebe smatra ozbiljnom. Brojni su analitičari koji, svako iz svog ugla, ili interesa, upozoravaju da moramo biti veoma oprezni, da su izazovi veliki za neveliku državu koja teži da sa svima održi kontakte, dobru saradnju i ostvari kakav-takav interes. E, u senci tih velikih i mudrih misli i državničkih odluka promiču događaji koji naše živote na trenutak, zagorče u toj meri da pomislimo da je sve uzalud ako ne sačuvamo vlastitu mladost, naše naslednike, od bezumlja agresije koja se ponovi širi. Ili se sada o njoj govori glasnije, ili je svest društva prešla koji stepenik više u razvoju, tek, vest iz srednje škole u šumadijskom gradiću o vršnjačkom nasilju podigla je Srbiju na noge. Sukob je nastao navodno zbog krađe identiteta na Fejsbuku. Gruba šala bezobzirnih drugarica ili drugova proizvela je jednoj devojčici traume od kojih će se dugo oporavljati. Nekada su se zbog mira u školi, ali i ugleda iste, ovakvi incidenti skrivali od javnosti, sve se guralo pod tepih i završavalo agonijom žrtve koja se i usudila da prijavi vršnjake nasilnike. Snimak koji je jedno vreme kružio društvenim mrežama, pokazuje devojčicu kako trpi udarce skupljenih ruku oko glave a siledžije se smenjuju i glasno arlauču dok posmatrači ili ignorišu ovu groznu scenu ili navijaju. Zbog ovog incidenta, oglasili su se i ministri policije i prosvete, Školska uprava, Republička prosvetna inspekcija, Centar za socijalni rad, direktor i profesori škole u kojoj se desio incident, i svi do jednoga su osudili nasilje i pozvali na odgovornost. Super, žrtva ima punu podršku institucija, ali i u sebi večiti ožiljak zbog napada koji je preživela. Da li će menjati školu, društvo, kako će se ubuduće odnositi prema nekim budućim i bivšim prijateljima, da li će izgubiti volju za daljim školovanjem zbog traume koju je doživela, pitanja su na koja odgovore opet, treba da pruže službe za podršku žrtvama. Neophodan je sada, nakon kažnjavanja krivaca, i ozbiljan rad sa žrtvom koji podrazumeva otklanjanje najvećeg dela posledica koje ovakvi napadi ostavljaju iza sebe. Raditi valja i sa kolebljivcima koji su u stanju da gledaju mučenje a ne reaguju. Mada, sudeći po ozbiljnim incidentima koje odrasli čine na javnom mestu jedni drugima, kolebljivaca je sve više među nama. Izuzetak, poslednjih dana i svetao primer, svakako je vodnik Ivan Ristić koji je spasavajući ženu od kame kojom je napadao njen izbezumljeni muž žrtvovao život ne uzmičući pred napadačem. Dakle, hrabrih ima, samo ih treba isticati što više, ne samo jednom u novinama ili TV Dnevniku. Zbog budućnosti.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. novembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Mačke, žene i miševi

„Kada bi svi generali ovoga sveta imali po mačka u krilu, ratova ne bi ni bilo.“. Ovo je citat meni najdražeg lika iz stripa, Gaše Šeprtlje. Ipak, širom sveta su sve živo probali za mir, a sad su na red došle, ne mačke, nego – žene.
Naime, CNN u nedavnom članku izveštava o aktuelnim nastojanjima da se žene više uključe u mirovne pregovore. Američki predsednik Donald Tramp nedavno je podržao Zakon o ženama, miru i sigurnosti. Podržavaju ga i demokrate i republikanci, a zakon nastoji da ojača i promoviše ulogu žena u mirovnim pregovorima i posleratnoj stabilnosti. Istraživanja pokazuju da žensko učešće u raspravi dovodi do trajnog završetka rata, a mirovni sporazumi u koje su one uključene traju najmanje 15 godina. Nekoliko ozbiljnih primera žena uspešnih pregovarača je takođe navedeno, i sve skupa zvuči kao da svet zaista stremi ka eksperimentalnim, ali svežim idejama koje imaju dobre motive.
Ma jes’ boga ti! Kako se Holivud obznanio u poslednje vreme kao grotlo seksualnog uslovljavanja i iskorišćavanja za oba pola, ne čudi ovaj predlog, kao naručen. „Htele ste emancipaciju, eto vam je“, kazaće neki, a drugi će se prisetiti onog vica koji kaže da, kada bi žene zaista imale uticajne vodeće položaje, imali bismo gomilu sujetnih država koje ne pričaju jedna sa drugom. I tako, ode cela ideja nekim svojim, narodskim tokom.
Zaista, kome je palo na pamet da osmisli takvu strategiju? Kao, ne, mi muški prosto ne možemo, hajte vi nam sredite ovo, drage… Vrlo dobro svi znamo zašto i kako se ratovi vode, a to nema veze sa onim što nam je majka priroda, jelte, dala, već šta mi od nje želimo da otmemo i naplatimo. Ženi u Kongu, Saudijskoj Arabiji, Gvatemali ili Pakistanu ne treba pregovaračka moć da im život bude lakši i pristojniji. Treba nam uvažavanje, poštenje, priroda, društvo, nauka, rasprava, ljubav i taman slobode i taman zaštite.
Uf… dajte ipak one mačke s početka, lakše je.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Pre tri godine, pretili su nam da će nam menjati tarifni sistem za obračun utrošene struje. Zna se, kad država zapreti, onda nema odustajanja. Dobili smo uvećane račune za struju, ali su oni opet dva puta menjali iznos za simboličnih stotinak dinara, ali samo u izjavama ministara i direktora elektro -distribucija. I šta će naš čovek, nego da ćuti i da plati. Nevolja nastaje kad Bog sa neba pošalje ničim izazvano poplave ili snežne padavine neslućenih razmera koje se ne pamte od kako se piše istorija. Tada, a naročito u planinskim predelima, nestane struja i to na nekoliko dana. Pričao mi je drug iz Sjenice kako je pre par sedmica bilo dok su sedeli bez struje. Prvo su pomislili da je to na sat dva, pa onda na jedan dan, međutim ipak je potrajalo više od dva a manje od pet. I šta su se setili domišljati Sjeničaci? Smederavac je goreo punim kapacitetom, dakle nije bilo hladno. Drva je bilo na pretek jer su još u avgustu bila iscepkana i spremna za zimu. Prvo su, kaže drugar, upalili parafinsku sveću, samo dok se nisu organizovali da u garaži pronađu akumulator i improvizovani reflektor. Čim su dobili svetlo, priključen je i stari radio iz havarisanih kola i bilo je muzike da kuća ne bude gluva. Priča drugar da su non stop imali vodu, a i telefoni su za divno čudo radili. Neko je jednom rekao od ukućana da se može i bez struje i svi su bili saglasni, međutim, čim je otkazao akumulator, već se osetilo da nedostaju informacije. Onda su organizovali sedeljke, i dok se okrenuo krug na satu tri puta a domaćica ispekla sjeničke mantije, već su sve novosti znali i to mnogo tabloidnije nego da su recimo gledali neki tv-rijaliti, ili čitali novine. Pošto stara Nana nije dozvolila da se otvara zamrzivač a ni frižider, sa tavana su sišle dimljene sjeničke šunke, a sir se rezao umesto hleba. Svi su zadovoljno mazili stomake, a pala je i baklava koju odavno nije spremala domaćica. Ranije se pod pritiskom svih đakonija i kretalo na spavanje, pa je to bila prilika da se malo obnove neka već zaboravljena osećanja. Ništa nije bilo teško, još manje glupo. Prosto da čovek ne poželi da stigne struja. Međutim, uprkos svemu, nadljudskim naporima nadležnih, otklonjeni su prekidi u snabdevanju, struja je stigla, a moj prijatelj se sa porodicom, širom i užom rodbinom, komšilukom i ostalom svitom razišao. Deca su otrčala na kompjuter, stariji su se okupili oko televizora, a on prvo proverio Fejsbuk. Eh, Tesla, Tesla… sve je od tebe počelo.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Nedavno se na jednom skupu povela rasprava o tome šta je sve Srbija izgubila privatizacijom. Čulo se pritom, između ostalog, da je da najviše stradalo društveno vlasništvo To što je bez stalnog zaposlenja ostalo više stotina hiljada radnika, pomenuto je tek onako, usput. Tek kada smo udarili glavom o zid, počeli smo da analiziramo da je ta radnička klasa u stvari potekla sa sela gde je ostavljajući njive, polja i šume ostavila i kuće o kojima niko nije imao da brine. Neki od radnika u najboljim godinama, počeli su da se vraćaju na selo. To ni tada a ni danas nije masovna pojava. Nije ni produktivno, uglavnom. Nekadašnji srpski seljak koji je bio potpuno nezavisan od države čim bi joj platio godišnji porez, a danas to više nije slučaj. Niko i ne obraća pažnju na njega i muke koje ga snalaze svakog dana. Državi je važno da plati porez i ne dobije subvencije, a nakupcima da ga prevare i pokupuju mu sve što je proizveo po najnižim cenama. Novi, takozvani moderni propisi, danas traže savremenije pristupe u poljoprivrednoj proizvodnji. Recimo, proizvodnja sira ili tretiranje hemijom, obrada mesa ili pečenje rakije, sve je to Evropa već uredila a Srbija polako prepisuje u svoje zakonodavstvo i tu nema mnogo manevra da se prečicom stigne do pukog preživljavanja. Bez struje i gradske vode nema smisla započinjati seoski život ili pokretati proizvodnju, bez interneta i komunikacije sa tržištem odnosno kolegama iz sveta nekorisno je nadati se profitu i boljem životu. Bez dobro planiranog i od države podržanog povratka Srbije poljoprivredi, ne možemo očekivati da će krenuti na bolje, jer je i za to je potrebna strategija slična onoj koja je svojevremeno mlade terala da zbog industrijalizacije zemlje napuste selo. Međutim, mladima, posebno onima koji su školovani, selo danas nije perspektiva, dok zagledani u budućnost rezervišu karte za omraženi zapad. Dualno obrazovanje još nije zaživelo a ni tu za sada nema najava da ćemo dobiti školovane poljoprivrednike koji će na imanjima svojih pradedova proizvoditi hranu za izvoz. Selo za sada može da računa na nekadašnju radničku klasu koja broji više od pedeset godina života. Lepa budućnost, nema šta.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar