Ustanak (7. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Šta smo to skrivili celom svetu pa nema razumevanja za nas i naše potrebe? Okreni, obrni, zamoreni smo od stalnih prozivki da smo radili pogrešno, ama baš sve – još od praistorije. Kako to nama da se desi? Iako smo zagledani u budućnost, verujući svetloj prošlosti da nam je dobra učiteljica, i dalje vučemo repove iz bliže i dalje prošlosti kojima ne možemo da stanemo na kraj. Oblikuje se javno mnjenje širom planete tako da to odgovara „onima gore“ pa ne čudi da mnogi i dalje mešaju Siriju i Srbiju, a svi znamo da se nesrećna iskustva koje nosimo ne mogu tek tako jednostavno prikazati kao da su u pitanju junaci kaubojskih filmova. Iako mnogi žele da od nas naprave najveće krivce, čak i za snegove u regionu, pitanje je samo koliko smo mi u stvari bili nepametni dok smo ih gledali kako svoje snažne prijatelje stiču po svetu da bi nas danas ucenjivali i pritiskali. Razloga je ponajviše u težnji da se poturi klečka i spreči napredak, makar on bio i simboličan. Iako se imamo čime predstaviti svetu, nažalost, naše ideje teško pronalaze put do hladnih tuđinskih srca. Uprkos tome, u poslednje vreme, i sunce nam se pomalja tamo negde na dalekom horizontu, ali ga tako brzo i lako prekrije oblak koji nosi oluju za koju nam treba zaklon makar bio i od vlati suve trave. Posle nekih bolnih iskustava iz prošlosti, bliske ili daleke, moramo i dalje biti veoma oprezni. Ne baš kao što reče jedna javna dama nedavno, „sa svima lepo, ni sa kime iskreno“, već pažljivo prateći svoje interese valja da gradimo odnose poverenja i poštovanja, najpre sa komšijama iako se to sada čini nemogućom misijom. Ili, možda, da sve zatrpamo ispod tepiha, pa šta bog da. Što bi pametni ljudi rekli – da ćutimo, pa kad prođe, lako ćemo progovoriti podižući izubijane glave.

Dobro jutro!

Advertisements
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Kako ste danas? Kako vam je bilo juče? Šta planirate za sutra? Da li su ovo teška pitanja za vas? Samo pitajte prvog na koga naiđete ovoga jutra, ma gde se našli i saznaćete nešto što može biti putokaz za vlastito ponašanje u ovim smušenim vremenima. Odavno je jedan naš mudrac primetio da nemamo vremena da čujemo odgovor na pitanje: Kako si? Isto je i sa upoznavanjem novih ljudi. Malo ko će vam upamtiti ime, verovatno je da će reći samo: Drago mi je. Nema želje da se udubimo u reči onih kojima se obraćamo, tako da možete slobodno prilikom predstavljanja reći i „umrla mi baba“ s druge strane sagovornik će mehanički odgovoriti: Drago mi je. Da li je baš dragost osećanje koje nas preplavi kada upoznajemo nekog drugog? Nije, jer znamo kako smo danas. Dovoljno je da pomislimo na obaveze, porodične, poslovne ili materijalne pa da sve izgubi smisao. Govoriti o onome šta je bilo juče, predstavlja muku naročito kada ne možete da se setite šta ste radili, odnosno uradili. Kakav je rezultat našeg postojanja, ima li nešto opipljivo što možemo dodirnuti i osetiti jer čemu planiranje ako nema motiva da se iznađe makar jedna iskra koja bi značila svetlo na kraju tunela . Neki šetaju puna kolica dece i srećni su. Drugi, šetaju kolica po tržnom centu i nisu srećni. Kakva ćemo kolica poterati zavisi od mnogo faktora, a jedan od njih je i pravi izbor u pravom trenutku. Bilo da je reč o zanimanju, izboru partnera, firme ili političkom opredeljenju, retko se desi da pravi izbor donese i očekivano zadovoljstvo. Neki se isprave pa prelete preko, a onda nalik golubovima zauzmu svoje mesto na žici koju je postavio tamo neko i pevaju pesmu koja je mila ušima onog ko je postavio bandere. Važno je samo izbeći strujni udar, jer onda sledi pad. A on, teško pada.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Da li ste odrasli? Da li se osećate spremnim da preuzmete odgovornost za sve što radite sebi ili drugima? Da li ste i dalje veliko dete u duši? Ništa čudno. Generacije koje pristižu, nekako su uvek za nekoliko godina mlađe, nego što zaista jesu. Šta je tome doprinelo, ne zna se. Možda drugačiji način života, ishrana, okruženje… Takođe, produžio se životni vek, zahvaljujući medicini. Mnogima se i skratio, opet zahvaljući medicini i hemiji i zagađenjima. Ali, ako uzmemo u obzir da je danas normalno da su, hvala bogu, i pedesetogodišnjacima živi i zdravi roditelji, onda ne čudi što se i oni, dakle sredovečni građani i građanke Srbije osećaju kao da su deca. Na to imaju pravo. Imaju pravo i da koriste svaku priliku da javno pokažu kako vole da se igraju. Sećam se koliko je okićenih jelki bilo krivo za lepše raspoloženje matorih „tinejdžera“. Ukrasi, lampinjoni, pa trake i tračice na sve strane u raznim bojama, kičasto i okrepljujuće za nadomeštanje nekih kompleksa iz detinjstva krasile su mnoge domove. Neke jelke još uvek nisu raskićene, mnogo su lepe pa je „gre’ota“. Slikanje sa Deda Mrazom je takođe bila jedna od fascinirajućih prilika da se oseti radost prohujalih mladih dana. Jedna gospođa, u najboljim godinama, šokirala je pre neki dan svog supruga zahtevom da je fotografiše sa Miki Mausom u jednom tržnom centru. Čovek je to bez reči učinio, ne smatrajući to velikim „skandalom“. A onda je stigla notifikacija sa jedne društvene mreže gde ta ista gospođa svima javlja da je ta fotografija objavljena. Pa, šta? Neka gospođe, ako je i dalje u duši dete. Neka i supruga sa njom, podetinjiće i on, ima vremena. Najgore je kad deca pomisle da su već odrasli, onda imamo probeleme. Ovo je samo „fazon i fora“.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ne mogu da izdržim. Znate da se nikada skoro, pa baš nikada ne mešam u politiku, još pred vikend, ali ovoga puta moram. U predizbornoj kampanji koja je u jeku, čuo sam jednog glasnogovornika koji javnosti otkriva toplu vodu: Srpska žena je temelj našeg društva, porodice i države. Odmah sam se naježio od tolike počasti koja se daje jednom nemoćnom i nezaštićenom biću. Biću, koje je za isti posao manje plaćeno od muškarca, koje podiže snenu glavu ako rastu zubići pod temperaturom, dok otac-kolac hrče i arlauče što je beba bučna, kuva, sprema, pere, pegla, dočekuje, ispraća, i da ne nabrajam dalje. Ili recimo danas je petak pa se može u „dobrim“ kućama organizovati neki vikend parti. Zna se ko će da ode po pivo i eventualno još ponešto od pića što mora da stane u gepek. Sve ostalo će ono nejako temeljče države, porodice i društva bez ičije pomoći da dovuče kako zna i kako ume. Naravno. Onda će sve da pripremi, počisti, opere, opegla pred dolazak zvanica, uspeće verovatno da se sredi na brzinu, a onda bude u isto vreme domaćica, konobarica, mašina za pranje sudova, stolnjaka, usisivač, krpa za prašinu, ama baš sve. Pa, kud takvo stvorenje da nam bude temelj? A ko bi drugi mogao sve da podnese a da nije žena, temelj društva, porodice i države? Muškarac sigurno ne, on će da priča, spava, jede, zapoveda, gunđa, i hvali ženu jer je tako najlakše. A glas je, bio muški ili ženski, podjednako važeći. Sve za pobedu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ništa nije izvesno kao neizvesnost koja nas sačeka kad nas ne daj bože strefi neka boleština. Nažalost, u Srbiji se danas ljudi razboljevaju samo od najtežih. Nema povlašćenih, obolevaju svi od umetnika do radnika, političara ili naučnika. „Kažite čime nas trujete, da tražimo sebi lek“ – zavapila je nedavno jedna od naših najboljih specijalistkinja onkologije a javnost je sa odobravanjem ispratila njene nastupe u javnosti ali, bez većeg organizovanja u podršci. Pre neki dan, čuli smo i videli kako je na tamo nekoj televiziji opet, tamo neki nadrilekar pokušavao da nadglasa uglednog lekara rečima da on ima lek protiv raka i da je izlečio stotine hiljada ljudi. Lekar je pokušao da spreči to javno trovanje nacije lažima, napustio studio i – ništa. Mislite da se neko pobunio, zatražio odgovornost televizije koja je dozvolila ovaj javni skandal u svom programu? Ma, ne. Nikom ništa. Idemo dalje. Ne želim da vas nerviram pričom o još jednom veoma uglednom stručnjaku, epidemiologu koji je uveravao javnost da je vakcinacija obavezna i preko potrebna a s druge strane su ga najniži predstavnici takozvanog džet seta izložili poruzi pričom o posledicama vakcinisanja za koje oni bolje znaju od njega, čoveka koji je život posvetio suzbijanju epidemija. Dozvolili smo da nas kojekakvi šarlatani i neznalice ubeđuju kako da se lečimo uz njihove magične preparate, da nam vračare i magistralne pevaljke sa ekrana drže predavanja iz medicine, a oni koji su plaćeni da nas leče ćute jer ih niko ništa ne pita, ili sede kod kuće jer ih niko ne zove da rade svoj posao lekara. Najsnalažljiviji među njima uspevaju da se dočepaju zapada i tamo gledaju, neguju, previjaju i masiraju ostarele roditelje bogate dece kojima pare ne znače mnogo da bi platili najbolje lekare sa divljeg Balkana i tako zbrinuli svoje starce. KO će nas, ovde u Srbiji, da zbrine? Ako budemo nepametni, slušaćemo lažne vidare, ispijati čajeve koji leče sve bolesti i tražiti konsultacije na internetu bez ozbiljnih analiza u laboratoriji i pregleda u ordinacijama. Možda nas spasu ovi masovni pregledi jednom mesečno, mada ako se nastavi trend porasta broja nepokretnih bakica i dekica širom Evrope, lečiće nas od boginja ili zaušaka ili ministar zdravlja ili neka zaostala učenica završnog razreda Srednje medicinske škole. Pa ko preživi, neka piše dalje…

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Da li nam baš sve što imamo i treba? Kaže se da sve što ne koristimo šest meseci, slobodno možemo da poklonimo ili ga se rešimo na neki drugi način. Kako razumeti onda to što se stalno nabavlja nešto što i nije preko potrebno. Uvek tokom akcijskih ponuda iznađemo sredstva, makar bila iz dozvoljenog minusa, da kupimo kojekakve nepotrebne gluposti. Sve te akcije smišljene su da pomognu organizatorima istih da se reše zaliha nečega što će ubrzo izgubiti vrednost ali i da usput zarade na temeljima naše kupoholičarske naivnosti. Tu se vraćamo na početak priče o upotrebnoj vrednosti stvari i roku od šest meseci do godinu dana. Da li je neophodno sve što nam se servira? Koliko puta je orman umesto što je ispražnjen a roba podeljena siromašnima dobio svog identičnog parnjaka da bi se nastavilo sa gomilanjem nepotrebne garderobe? Koliko nam samokontrola radi u situacijama kada se poneseni euforijom kupovine zalećemo i ispisujemo čekove ili provlačimo kartice za nešto čega se nećemo ni setiti da ga imamo – opet, za šest meseci? Stvaranjem bespotrebnih zaliha u stvari kvarimo nenapisane zakone koji propisuju šta i koliko treba pojedincu za potpuno normalan i funkcionalan život. To nisu znali da obajasne ni učesnici Foruma u Davosu, koji su izmislivši toplu vodu došli do zaključka da nas 80 posto životari, a nekih par procenata vlada bogatstvom i uticajem prodajući nam sve i svašta dok čamimo u kreditima koje ne možemo da vratimo. A život je svima, ipak samo jedan.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

CRTICA ZA ČITANJE

Pre neki dan ukinuše biblioteku u Stanišićima kod Sombora. Stanovnici se pobunili. Argumentovano. Kažu – „i mi, seljaci, hoćemo da čitamo“. „Vratite nam biblioteku“. I dodaju: „Platili smo članarinu“.

Ne znamo detalje koji su doveli do toga da se u ovom mestu od 4000 stanovnika ugasi biblioteka, ali vest o tome da su se građani zbog toga pobunili i izašli na ulicu sa transparentima, deluje ohrabrujuće. Nama uvek deluje da ljudi moraju da se teraju da pročitaju nešto novo, a kao što to u životu biva, oni koji bi da čitaju, ne mogu sebi da ispune tu želju. No, meštani sela Stanišići pokušavaju da sve vrate na staro. Nije to neko nazadno shvatanje, kao što bi se moglo pomisliti. Naprotiv.

Šta je problem ove biblioteke, ne znamo. Vest o protestu nije pratila informacija o razlogu zatvaranja ove ustanove. Možda se suviše prašine nakupilo na njenim rafovima pa čistačice odbijaju da je pokupe. Možda nema dovoljno bibliotekara. Možda ima previše miševa a niko neće da pozajmi mačku, ko zna. Ali da bi bilo lepo ostaviti biblioteku deci i odraslima koji bi da je koriste, to je sigurno. I još nešto, oni koji su čuli za ovu vest se, opravdano boje da razlog leži u otvaranju nekog mnogo profitabilnijeg objekta – kladionice, menjačnice, kockarnice, ili, čak, banke. A istovremeno mediji prate jednu sasvim drugačiju vest sa istom temom. Naime, radnici gradske čistoće u Ankari imaju svoju biblioteku. Zašto je baš biblioteka otvorena pri zgradi gradske čistoće – zato što je upravo čitanje posle radnog vremena bilo bitno većini zaposlenih.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar