Ustanak (4. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Kiseo ukus ovih dana osećaju u svojim ustima građanke i građani Srbije. Kiselo je toliko da postaje gorko. Za taj ukus nije kriv samo turski limun koji je navodno jeftin jer je prskan hemikalijom štetnom za ljudsko zdravlje. Mnogo je faktora koji nam ukazuju na to da smo postali zavisnici i slepi konzumenti informacija bile one proverene ili ne. Nadležne inspekcije kažu da u Srbiji u trgovinama nema otrovne hrane, a predsednik Udruženja potrošača da se ipak uzdržimo nekoliko dana i ne kupujemo limun. Treća strana, ne znam kome ona pripada, objavljuje da je to sve u stvari bacanje prašine u oči srpskoj javnosti nakon zatezanja ventila za ruski gas. Teorija zavere, panika u stanovništu, opasno po život. Znam samo da je kolebljivima koji strepe od hladne zime ova priča ili znak za uzbunu ili samo razlog više da umesto prirodnog C vitamina drmnu jedan energetski alkoholni napitak spravljen u nekoj laboratoriji za zozovaču. Ako sve godine jedemo ono šta nam se nudi, po akcijskim sniženjima i rasprodajama,a  još uvek smo živi, podgojeni, slatki od šećera u krvi, rumeni od visokog pritiska, ukrašeni stomacima nalik bojlerima, onda nema razloga za brigu. Taj limun već je potrošen, dajte neku novu dozu, jaču. Ova nije bila dovoljna, slaba im je ta hemija u Turskoj da bi na nas delovala. Za sada nas mnogo bolje truju njihove tv serije u koje nacija zuri netremice. Dobro jutro.

1(Foto: twitter.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. novembar – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

„Tko nije vodio djecu na zagrebački Velesajam, taj ne zna što je patnja.“ – čuveni haiku napaćenog profesora Karlovačke gimnazije, kog igra Bata Živojinović u filmu „Lajanje na zvezde“. Istina, najčešće su se profesori, nastavnici, vraćali sa tikovima posle ekskurzija, a mi sa nekom ogrebotinom, bez pokoje stvari, ali bogatiji za milion vidika i odličnih priča.

Rekreativne nastave, izleti, ekskurzije, uglavnom su se odigravale u Srbiji. Divčibare, Palićko jezero, Vrnjačka, Sokobanja, Niš, Resavska pećina, Beograd… ihahaj, ima šta da se vidi! Znalo se i najavljivalo mesecima unapred, kada i gde i za koliko para se ide, a plaćalo se u 6, 10, 12 rata. Hoteli onako, socrealizam, „borosane“, recepcionari koji se uvek zovu Zdravko, Žika ili Velja, marmelada, viršle, krompir, dotrajala drvenarija i čoja koja je upila decenijske mirise na stotine gostiju. Ali bilo je lepo, bilo je zdravo, bilo je zabavno, bilo je putovanje, bilo je novo i bilo je za učenje i za nauk.

Tko nije vodio djecu na ekskurziju bez dnevnice, taj ne zna što je patnja. Sada je ovo mantra prosvetarima. Ajde što prate decu na ekskurzije za mnogo manje para nego što su to nekada radile njihove starije kolege, nego što će i roditelji sada za mnogo manje para da odškoluju decu. Zvuči fantastično, ali razlog baš i nije takav. Škole su ranijih godina tokom oktobra uveliko razmatrale ponude agencija za ekskurzije i rekreativne nastave, a sada ih, tvrde, usporava Zakon o javnim nabavkama. U poređenju sa prethodnim godinama, više od polovine srednjih škola ove godine neće organizovati ekskurzije, jer kažu da je to prema zakonu, veoma komplikovano izvesti.

1Povrh svega, roditelji inače jedva uspevaju da finansiraju ovakva putovanja i to uz višemesečna plaćanja u ratama, a zakon o javnim nabavkama predviđa rok plaćanja od 45 dana. Neke škole izbegle su javnu nabavku tako što roditelji plaćaju putovanje direktno turističkim agencijama, mada takva praksa otvara druga pitanja. Inače, čak 85 odsto unutrašnjeg turističkog prometa u Srbiji čine đačka putovanja.

Verujem da je zakon red i da treba da se poštuje, ali kada se pojave ovakvi napisi, u novembru, kada je verovatno već kasno, smrdi ribi i glava i rep. Najgore je buniti se u poslednji čas, kada je već prošao voz, ili autobus, čime se već ide na školsko putovanje. A za ubuduće, ako već država štedi na svemu… videli smo da su neki sumnjivi tajkuni vremenom postali zadužbinari, pa je i skor obnovljenih kuća nakon poplava u njihovu prednost; Mišković – država 23:0. Kad već ne radi državno, daj da obnovimo u privatnoj režiji ta lepa đačka putovanja, i niko ne bi pitao više za prvi milion. A taj prvi je ionako uvek i svuda sumnjiv.

Dobro jutro!

 

(Foto: roditeljsrbija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (2. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

U vreme opšte besparice krize, izgleda da smo prestali da razmišljamo o nekim lepim događajima iz prošlosti, stvarima, i uspomenama. Greška je što sebi dozvoljavamo taj luksuz da se isključivo bavimo pukim preživljavanjem, nervoznim listanjem dnevnih novina punih loših vesti, gledanja televizije gde je u stvari najvažnija vest ona krajnje uznemirujuća a ne neka koja nosi bar trun optimizma da će biti bolje. Pre neki dan, preturajući po ogromnom regalu, pronašao sam džemper koji je bio bez jasno određene boje. Bilo je tu i crne, i zelene, i crvene, narandžaste i plave. Sve boje upredene u jednu debelu nit, predstavljale su toplu i nežnu uspomenu na vreme kada džempere nismo kupovali, nego smo ih jednostavno dobijali iz domaće radinosti od svojih majki ili baka. E, baš ovaj je nastao paranjem nekoliko njih. Dragocen je po tome što ga se sećam kao lepog poklona od svoje bake koji mi je uručila povodom čini mi se devetog rođendana. Tada sam bio srećan jer je u modi bilo što veselije i šarenije.  Kratko vreme sam ga nosio, brzo mi je omalio jer sam tada rastao kao iz vode. Ostao je zabačen i zaboravljen jer su stigli neki novi trendovi, ali uspomena je ostala. Stare, drhtave ruke, sa dva para naočara preko nosa,  strpljivo pletenje uz duge priče do kasno u noć i to je ukratko istorija nastajanja mog džempera. Sećanja na prošlost su nešto najvrednije što nosimo, a mi ih se mnogo lako odričemo. Ja se svog džempera ne odričem, čuvam ga i dalje, iako ga više i da hoću ne mogu obući. Možda ako se ponovo rasparao, pa da ga baka ponovo preplete. Iako je ona odavno negde među dalekim zvezdama, ostavila mi je iza sebe taj dar koji će me uvek potsećati na nju, i neka davno prošla lepša vremena. Hvala ti bako. Ovu priču namenjujem samo tebi. Za dušu. Dobro jutro!

 

1(Foto: miraimages.photoshelter.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (1. novembar – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

CRTICA – sajam knjiga vs. internet

Bio sam na Sajmu knjiga. I video da nema gužve. S jedne strane – odlično, prolazim pored štandova, bez guranja razgledam šta me zanima i šta me ne zanima. S druge – kao da nisam na Sajmu knjiga. Onom. Od pre nekoliko decenija, kada je gužva bila obavezan začin, baš kao i miris pljeskavica sa roštilja koji su se dimili celom dužinom Sajma. Pljeskavica nema (ima na jednom mestu da se kupi, ali čim nema konkurencije to se ne računa), a nema nešto ni posetilaca.

Dobro, preskočio sam četvrtak – đački dan, a ovaj vikend je tek stigao. Nego, nije pitanje gužve, nemanja para, nezainteresovanosti za knjigu, ono što mi je palo na pamet dok sam špartao izložbenim prostorom. Već to – da li mi je interesantniji Sajam knjiga ili – internet! To, naravno, nije uporedivo, ali eto… Vidim, recimo, knjigu „Srednjovekovni zamkovi i vitezovi“ i odmah pomislim kako bih mogao na internetu da izguglam da li ima neka slična knjiga, da saznam šta su drugi ljudi rekli o knjizi. S druge strane, na sajmu mogu tu istu knjigu da uzmem u ruke, prelistam, zagledam svaku stranicu, svaku ilustraciju…

Neko će reći: Na internetu je sajam knjiga svaki dan! Da, ali… na internetu ne mogu da vidim kako jedan naš pisac završava poslovni dogovor sa izdavačkom kućom u njihovom „kafiću na sprat“, da se sretnem sa našim čuvenim stripadžijom i dok listamo knjige jedan drugome prenosima najnovije informacije koje smo čuli iz svojih „izvora“ o novim izdanjima. Neke stvari je ipak lakše uraditi „uživo“.

A, kome baš treba interent. Nek’ na Sajam ponese „pametan mobilni“. Rešen problem!

1(Foto: edukacija.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. oktobar – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

 

E, baš je petak. Prema narodnom verovanju, ovo je nesrećan dan, pa se čak kaže i: “U petak svakom poslu biće rđav početak“. Petkom se, kažu, muškarci ne šišaju niti briju, a žene se ne češljaju. Ovaj dan se smatra i pogodnim da se dođe u dodir sa demonskim silama. E, a kad još petak 31. oktobar, onda se svi koji veruju u demone ozbiljno zabrinu, jer je danas Noć veštica. Običaj je u nekim zemljama da se deca večeras maskiraju, obilaze kuće i kupe slatkiše. Za ovaj običaj u ovim krajevima samo saznali uglavnom zahvaljujući filmovima i serijama sa zapada. Kod nas nije uhvatio korenje, ali ima onih koji koriste Noć veštica kao još jednu priliku za maskembal.
1Ima i onih koji na sva zvona, doduše preko društvenih mreža, upozoravaju na to da ne bi trebalo da podržavamo taj paganski, demonski običaj. A suština običaja jeste u onom „trick or treat“ ili, dajte nam slatkiše, ili ćemo vam kuću gađati jajima. Ili uraditi nešto slično. Sad, kada se sam običaj posmatra kroz ovo „trick or treat“, možda je i kod nas duboko ukorenjen. Recimo, dođu ljudi maskirani u sudske izvršitelje, i lepo vam kažu: „Platite, ili ćemo vam uraditi nešto ružno“. Ili maskirani u radnike distribucije. Pa isključe struju. Ili se maskiraju kao predstavnici stanaka i traže vašu podršku. Pa, čik nemojte da je date, nikada ne znate kada će vam kuću zasuti jajima, ili nešto gore. A možda vam baš dođe da se i vi maskirate. I zakucate nekome na vrata. Recimo, nekom političaru, pa mu tražite ispunjenje onog što vam je onomad obećao. Ako ne ispuni, znate već šta vam je činiti.

Dobro jutro!

 

(Foto: www.history.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić
Uredno se svakog jutra od kuće do posla prevezem gradskim prevozom. Nemam primedbi na uslove u novom „solarisu“. Vozilo je čisto, uredno, u ove hladne dane majstor Pera ga pripremi za prvi polazak da bude i toplo i šta bih više i bolje. Podrazumeva se da imam kartu, gde ću u ovim godinama da dozvolim sebi luksuz da me kontrolori maltretiraju sa sve komunalnim policajcima pride. S obrzirom na to da je gužva u rane jutarnje sate, takoreći misaona imenica, ne bih imao ništa da zanovetam ili gunđam za razliku od nekih kasnijih polazaka. Idealno vozilo, siguran vozač, slobodno mesto kraj prozora, karta uredno poništena i uživanje u vožnji niko ne dovodi u pitanje. Međutim, ima nešto što i pored najbolje volje ne mogu da razumem niti opravdam. Poslednjih nekoliko sedmica, iz čuvenih validatora koje opet kidaju, lome, čupaju i bacaju neki nesavesni putnici odzvanja ženski glas ljubaznog tona koji na svakoj stanici podseti putnike da očitaju svoju kartu. Bio sam zaludan pa sam brojao koliko puta ponovi poziv zaboravnima da prinesu kartu validatoru i došao do brojke 27.
2
Ima ukupno 14 stanica, posle svake, a često i ispred naredne čuje se nešto što predstavlja opšte mesto kulture putovanja javnim prevozom. Počinje da boli mozak od tog besomučno učestalog ponavljanja a putovanje pretvara u nurotično iskustvo. Razmišljam samo šta bi bilo da nam slične automatske poruke saopštavaju na benzinskim pumpama, prodavnicama, megamarketima, pekarama, frizerskim salonima, apotekama, automehaničarskim radnjama i da ne nabrajam dalje. Verovatno bi malo skrenuli, ako već nismo. Plašim se da jesmo i to dobrano, jer opet leti perje iz validatora u vidu polomljenog monitora, pokidanih kablova ili odvaljenih šrafova. Sistemski nema šta. Samo što ćemo na kraju svi zajedno plaćati pojedinačno lečenje psihoza izazvanih kreativnim pristupom u naplati javnog prevoza. Do neke nove kreacije u autobusima javnog prevoza, dobro jutro! :)
(Foto: vukajlija.com, ilustracija)
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. oktobar – crtica)

piše: Kruna Pintarić
Šest je sati. Novo jutro, hladno, a pod pokrivačem fino i toplo… još magli paučina preko očiju, jer se nije potpuno razdanilo, nešto je između. A mora se ustati; obaveze čekaju. Cenkanje sa budilnikom, kupatilo, oblačenje, možda kafa, čaj, ceo doručak; ako ne, ma, kupićemo nešto usput. Ako je blizu posao ili škola, može se i peške, poneko kolima, a u većim gradovima javnim prevozom. U njemu je uglavnom toplo, ljudi tiho, nerasanjeno ćućore među sobom, a ako je kiša napolju, uglavnom ne pada i u prevozu.
I ovog jutra, u ovo doba, samohrani otac Momir Vukosavljević, iz Kuršumlijskog planinskog sela Babica, moto-kultivatorom prevozi ćerku Anđelinu do škole, 11 kilometara u jednom, 11 kilometara u drugom pravcu. U tom kraju nema autobusa, jer nema ni stanovnika. Nema ni mosta preko. Nema ni struje! Njihova jutra sigurno nisu razvlačenje po krevetu, toplo, tiho „kunjanje“ u prevozu. Školu u Merćezu pohađa samo ona, četvrti razred, a naredne godine će se najverovatnije ta škola i ugasiti jer u okolini nema dece.
1
Učiteljica iz Kragujevca je primljena na određeno vreme, do završetka školske godine. Ona, koju je potraga za poslom dovela u selo Merćez, i mala Anđelina koja je u tom kraju jedino dete, same su u školi koja je nekada imala 800 đaka.
Bio je u februaru tamo i prethodni ministar prosvete Tomislav Jovanović, lamentovao nad nestajanjem čitavih sela, nudeći kao saučešće jedan računar. Pisalo se o ovome i u prethodnih par meseci, želeli su ljudi i da pomognu, makar pokojim paketom za Anđelinu i njenog oca.
I šta drugo da radimo i mi? Neko bi rekao, pa nađite im smeštaj u nekom naseljenijem, urbanijem delu Kuršumlije, možda čak Kragujevca, i rešeno. Nego šta nego rešeno, dok već neko ne krene da puhće i prevrće očima na „dođoše„. Možda ni „dođoši“ nisu baš maštali da budu „dođoši“. Možda su baš želeli da sačuvaju svoj kućerak, malo obnovljen i sa nekoliko dobrih komšijskih porodica, da svakog jutra udišu vazduh neukaljan javnim prevozom, koji prokišnjava, da se rastrče sa kučetom po dvorištu, da uče ispred kuće sedeći na travi dok miriše nešto jesenje, školsko, pečeno kestenje, bundevaru, vruć hleb, kuvane jabuke ili kakao. Ja sam za odliv mozgova! Uz inicijativu i hrabrost svakoga ko je spreman svoju pamet i veštine da ponudi i ode – daleko iz prljavih gradova. Daleko u čista sela. Očišćena od ljudi, od plodne zemlje, kao da čekaju da opet malo budu „ukaljana“ nekim novim generacijama. Hoće li se ta pojaviti?
Dobro jutro!
(Foto: Screenshot video B92.net)
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar