Ustanak (7. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
U dogovoru sa doktorkom, odlučio sam da obavim analizu krvi. Preventivno. Muči me, ali baš, svašta – po malo. Da li je nešto svašta ozbiljno, zabrinem se. Ustanem ranije nego inače. Stignem oko pola sedam pred Dom zdravlja. Tamo se već tiska dvadesetak staraca. Ja među njima štrčim i po godinama i po oronulosti. Svi su nekako vedri, raspoloženi i pričljivi. Jedna divna bakica me vide bledog i ispijenog i odmah me upita za dijagnozu. Kad sam joj objasnio, hladno me odmeri od glave do pete i izusti: „Znači, samo laboratorija?!“ Postideh se, jer u tom tonu prepoznadoh i: „Mlad, može volu rep da iščupa, a zauzima mesto u redu.“ Uvučem se u sebe, sve mi se čini manji sam i tanji nego što jesam – samo da ne smetam. A forum okupljenih radi punom parom. Teze se smenjuju, slušam šta pričaju dva starca. „Ja ove godine nisam ni probao paradajz. Ne valja brate, ima onaj belutak u sebi, bila kišna godina“. „Jeste“, kaže druga starina, „samo gde si ti video na pijaci da je paradajz sa belutkom“. Ma, kakav pijac, ja to gajim u Surčinu. U razgovor se ubacuje bakica koja vrši trijažu pacijenata ispred Doma zdravlja i skuplja knjižice novopridošlih. „Imate plac u Surčinu“? “ Ma, ne… ja tamo živim. Imam kuću na sprat i 70 ari pod voćem. Imam i baštu oko kuće 20 ari“. „Pa nije vam lako da sa suprugom sve to obrađujete, lukavo baca udicu baka“. „Nemam ja suprugu već 15 godina, uzdahnu dedica“. „Ma, nemojte molim vas ( već osećam uzbuđenje i radost u glasu penzionerke) pa nije moguće da možete sve to sami, morali biste da imate pomoć sa strane“. E sad se tu umeša drugi starac, i hladnim tušem u vidu konstatacije poli bakicu rečima: „Pa jes’ treba tebe matoru da vodi da mu ti jedeš paradajz i čekaš u kujni dok on odapne“. „Marvo bezobrazna, ja to tek onako, ko je tebe išta pitao“… Nastavilo bi se to tako u nedogled da nije krenula prozivka. Ovoga puta jedna lepa ljubavna priča utemeljena na surčinskom placu i kući na sprat je propala, a ja sam ubrzo stigao na red i dao krv. Analize su pokazale da mi nije ništa. Dobro, bar mi je tako lakše, sad ću do iduće godine samo da pazim da ne jedem ljuto, kiselo, masno, vruće, hladno, slatko, slano, jer, lako može da mi tamo neko u redu pred Domom zdravlja obigrava oko žene ako čuje da je udovica, ne daj bože. Imam neki plac na Venčacu, pa, eto. Ne mora baš preko mojih dvadesetak ari da se stiču neke nove emotivne veze. Danas je Svetski dan zdravlja. Što uvek na taj dan moramo da slušamo lekare kako nas plaše? I bez njihovih saveta umemo da izmerimo pritisak i nasmejemo se na tuđ, a ponajbolje na račun naših naravi. Zdravo je. Dobro jutro!

Orangutans Laughing

(Foto: imgflip.com)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Pre sedamdeset pet godina, na današnji dan, tokom bombardovanja Beograda, stradala je i Narodna biblioteka Srbije. Smeštena na Kosančićevom vencu, potpuno je izgorela. Bombe koje su u rano jutro ubijale usnule Beograđane, tek posle podne, oko 16 časova, uništile su i neprocenjivo duhovno blago. Istorija je zapisala da je tada uništeno više od hiljadu srednjovekovnih rukopisnih knjiga, kao i originalnih rukopisa, povelja vladara, zatim dokumenti svetovnog i crkvenog karaktera, neprocenjivi turski rukopisi, uglavnom putopisi i, uz sve to, još tri stotine hiljada knjiga. Zauvek je u ruševinama na Kosančićevom vencu, nestala zaostavština knjiga koje su bile vlasništvo Vuka Karadžića, Đure Daničića, ili Pavela Šafarika. Neki izvori kažu da smo biblioteku mogli da sačuvamo, jer je još nedelju dana pre bombardovanja bila pripremljena evakuacija skoro dvesta različtih sanduka punih knjiga i rukopisa. Onda se neki pametni Srbin iz tadašnje vlasti setio da posle dva dana pošalje dopis u kome je pisalo da se odustaje od evakuacije ustanova te vrste jer je ratna opasnost prošla. Otuda su, u skladu s nalogom, dragocenosti sklonjene u podrum ali ne i na sigurno mesto. Zauvek smo tako ostali bez oslonca u vidu znanja i kulturnog nasleđa, iako takozvanu novu Narodnu biblioteku imamo već četrdeset i tri godine ona nije mogla niti će ikada nadomestiti taj gubitak. Prava sreća je da sada postoje takozvani “oblaci” u kojima možemo čuvati svoje knjige u digitalnom formatu i tako zauvek sprečiti štetu koje bi nam nanelo neko novo bombardovanje, ne daj bože. Jedino da država odreši kesu, jer digitalizacija knjiga je skupa, ali pametna investicija. Samo da nađemo pare.

Dobro jutro.

1

(Foto: www.androidvodic.com)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. april – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – rođen u čamcu 

Ulazim u zgradu i zatičem otvorena vrata lifta! Široko! Valjda u znak dobrodošlice. Prilazim i zatvaram ih. Ja lift ne koristim, ali čak i meni je poznato da kada su vrata otvorena komšija sa osmog sprata, recimo, ne može da ga pozove. Pošto u zgradi imamo dosta starijih komšija, nisu baš svi oduševljeni idejom da se spuštaju pešice. Iako je to lakša varijanta nego se penjati, ali dobro sad.

Nije to česta slika. Otvorena vrata lifta. Jednom u par meseci. Samo što se ja uvek pitam – da li je to neko bio u stravičnoj žurbi, pa ih nije za sobom zatvorio, ili je neko „rođen u čamcu“ pa mu je strana i sama ideja i koncepcija otvaranja i zatvaranja vrata.

Iskreno, taj izraz „jel’ si ti rođen u čamcu kad ne zatvaraš vrata“ sam čuo kao mali, ali nikada nisam čuo malo pojašnjenje kako je nastao.

No, pada mi na pamet da je možda problem i u tome da imamo gosta zgradi koji je navikao da se vrata sama zatvore, pa im sam, mahinalno, ne pomogne u tome. Ma koliko male šanse za to bile, postoje.

Evo, recimo… kada sam ja prvi put bio u zgradi gde se unutrašnja vrata od lifta moraju zatvoriti i kada nikoga nema u liftu, ni ja se nisam baš najbolje snašao. Iako na tim dvostrukim vratima imaju i rukohvati da ih zatvorite kada izlazite iz lifta, iako na vratima piše da ih je obavezno zatvoriti… moć navike je bila jača. Ni ja ih nisam zatvorio. Na sreću, bilo je tu odgovorno lice koje je ispravilo moju grešku. Inače, sigurno bih i ja bio smešten u čamac, bar kao nepoznati vagabund i nepismeno čeljade koje maltretira nedužne stanare!

1

(Foto: www.thegrindstone.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Sveža trihinela – Stopiraću, znači, Dunav – Ludilo od kravlje idile

(KVAKA 202utorak, 5. april 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Nemci ukidaju rok trajanja za mnoge namirnice, jer proizvođači manipulišu rokovima da bi naterali potrošače na češću kupovinu…

Dakle, oni tek sad otkrivaju ono što svaka naša iskusnija domaćica dobro zna da se od pilećih bataka iz Brazila (starih i po pet godina) ukućani uvek brže oporave nego od domaće svinjetine sa svežom trihinelom…

***

Dunav je opet zloupotrebio naše gostopimstvo, i na zemunski kej naneo gomile granja i napravio haos od otpada i plastike…

Iako je navikao da ga mi, mirni građani, ćutke puštamo da teče, morao bi da pripazi da se ne naljuti neki žestoki Zemunac, jer će mu trajno zabraniti, znači, prolaz…

***

Jedna britanska studija kaže da krave mogu formirati toliko čvrsta prijateljstva, da u slučaju razdvajanja imaju povećan nivo hormona stresa i daju mnogo manje mleka…

Pa da li je ovo odgovor za pad proizvodnje mleka u Srbiji?.. Sigurno su i naše su krave nekad imale idilična prijateljstva, sve dok u štale umesto bikova nisu ušli političari, i nije počela zavist čija će slika imati više lajkova…

1

(Foto: www.pbs.org, ilustracija)

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Priča ide unazad bar dvadesetak godina, mada možemo reći i trideset, četrdeset. Oboje su iz malih gradova stigli u Beograd, da studiraju. Nisu uspeli da se ubace u dom nego su morali da traže privatni smeštaj. Prvo su to radili odvojeno jer se nisu poznavali. Oboje su našli po garsonjeru u širem centru, uselili se, onda počeli da prate predavanja. Upoznali su se, buknula je ljubav i kao što to biva u životu, vrlo brzo su, umesto dve, iznajmili jednu garsonjeru. Roditeljima je bilo finansijski lakše, ali u isto vreme i zabrinjavajuće da im dete živi „s nekim“ a sve pod znakom pitanja kako će se sve završiti. Da li će diplomirati, odnosno, da li će taj „studentski brak“ potrajati? S obzirom na to da su vrlo dobro znali odakle su došli, odlučili su da u roku diplomiraju i zaposle se. To je značilo i ostanak u Beogradu i zbogom zavičaju. Treba li reći da su ne malo puta umesto kuvanog jela za ručak jeli supu, za večeru hleb sa margarinom i solju, a za doručak opet hleb ili ponekad pekarsku kiflu, onu najjeftiniju ali sa jednom čašom jogurta. Za dve nije bilo. Takva su vremena bila. Nakon svega, uspeli su da dočekaju demokratiju, da dobiju dvoje dece, podignu kredit za stan i auto, pa izgube posao, pa ga opet nađu, pa otplate auto, i šta sada? Već je vreme da i njihova deca studiraju, a razlike u studiranju i načinu preživaljavanja skoro i da nema. Uveli smo Bolonju koja je tekovina zapada i navodno lakši i konstruktivniji način da studenti obave svoj posao zbog koga su i dalje roditelji najveće žrtve u finansijskom smislu. Opet, Jovo nanovo. Ista pitanja kao pre nekoliko decenija.Jedino se promenio sistem vrednosti. Umesto na teži, smišljen je način da se lakše sve završi jer imamo i privatne fakultete. Pominje se sada i neko pranje diploma. Diplomiraš na privatnom, a master završiš na državnom. Da li je to pravedno, pitaju danas studenti sa državnog Univerziteta. Što da ne, odgovaraju oni sa privatnih. Izjednačeni smo, ne možete nam ništa. U takvim okolnostima večitog sumnjičavog i preispitujućeg, teškog i besplatnog studiranja, ali samo na papiru, manjem broju ispitnih rokova, dočekujemo Dan studenata. Nesigurni smo u to kako će ga današnji akademci iskoristiti. Neka im je ipak sa srećom, mada ne znam da li će im zbog te naše želje biti nešto mnogo bolje, ni danas, ni dogodine, pa ni za pet. Margarin i kesica supe sa komadom hleba ne gine im tokom studiranja, a džangrizave gazdarice i dalje ostaju teška mora. U studentskim domovima ipak još uvek nema mesta za sve.

Dobro jutro!

1

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Početak ovog meseca osim što će doneti rekordno visoku dnevnu temperaturu za ovo doba godine, doneće nam još jedan novi početak za neke nama drage male ljude. Počinje upis u prvi razred osnovne škole. Prvo će deca biti upisana u neke debele školske knjige, pa potom pozivana na razgovor sa stručnim ljudima koji će na osnovu njihovih odgovora na obična pitanja iz života zaključiti gde ih treba rasporediti, u koje odeljenje, kod koje učiteljice. Veoma stresna situacija za roditelje, a ponajviše za mališane koji samo na osnovu priča starijih stvaraju krivu sliku onoga što u školi može da ih snađe. Opustite se, dragi mladi roditelji, svako dete mora da bude upisano. Jednostavno, takav je zakon. Jedno iskustvo koje ću vam sada preneti biće vam od koristi, sigurno. Uslov je da ga pravilno razumete. Zamislite dete koje nije znalo nijedno slovo sem da napiše „mama“, „tata“, svoje i ime svoje sestre. Odvede ga otac na testiranje i, naravno, sačeka ispred. Prolaze minuti, ništa se ne dešava niti čuje u hodniku. Onda se posle nekih pola sata otvaraju vrata i iskusan pedagog ozbiljnim tonom poziva tatu da uđe unutra i smiri dete. Otac uđe, vidi svoje dete kako jeca. Šta se desilo? Mali je tvrdoglav neće da napiše jednu prostu rečenicu, samo piše šta on hoće, kaže pedagog. Ali, on ne zna da piše gospodine. Kako ne zna, spremno će učeni čika. Pa, pogledajte, tata, napisao je – MAMA, TATA, svoje ime, i ime svoje sestre. I sada neće nešto drugo što mu ja zadajem, već samo to piše u krug. Pa, verujte, brani se otac, nije on tvrdoglav, jednostavno ne zna. Nismo ga učili gde zeka pije vode, gde lija bere jagode, a kamoli brojke i slova. Zato ga i upisujemo u školu. Pedagog se namršten obrati već dobro iznerviranom tati: Ja ću da ga upišem, ali samo da znate, naplakaćete se vi sa njim. Tata i uplakani mališan napustiše školu pokunjeni i pomalo posramljeni. Prošlo je od tada osam pa dvanaest čak i šesnaest godina školovanja. Rezultat na kraju bio je diplomirani inženjer. Mali „tvrdoglavi“ dečkić od koga su se „naplakali“ roditelji bio je jedan od najboljih učenika u školama koje je pohađao ali i jedan od najboljih studenata univerziteta. Časna reč, znam čoveka. A pedagog? On verovatno i danas očekuje novu generaciju i nekog budućeg genija koji pre škole ni za šta drugo, sem za igru, nije znao. I njegovom tati će reći za ono oplakivanje. Takav je posao. Zato, dragi roditelji, opustite se i manite stručnih analiza, ohrabrite dete i verujte. Ništa nije onako kako vam budu predstavljali. Baš kao i u običnom životu, sve je drugačije nego što na prvi pogled izgleda. Dobro jutro!

2

(Foto: kidsactivitiesblog.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Kad svinja postaje meda – Opozicija iza šanka – Proleće ugrožava zaljubljive

(KVAKA 202četvrtak, 31. mart 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Kako prenosi BBC, 35-godišnji Indijac, biznismen, težak 100 kilograma – sudski se razveo, jer mu je supruga govorila da je „debeli slon“…

Ovde se najbolje vide kulturološke razlike… U našoj patrijarhalnoj kulturi prihvaćeno je da u nekim slučajevima boljestojećeg društvenog statusa brutalna forma „debela svinja“ može da evoluira u sasvim prihvatljiv oblik „slatki meda“…

***

Pogledajte, molim vas – političari stvarno nikad ne mogu da propadnu. Tadić i Čeda Jovanović u jednom kafiću pripremaju i služe kapućino. Borko Stefanović, doduše na divlje, vozi taksi…

Ako i ne dobiju parče vlasti, opet će imati svoje parče leba…

2

***

Posle vetrova, kiše i produžene zime – RHMZ bi mogao da istakne crveni alarm i zbog jakog proleća, i pošalje upozorenje svim meteopatama osetljivim na zaljubljivanje…

Ali ako stvari ne krenu najbolje, i situacija na terenu postane kritična, uvek mogu da računaju da će i njih, kao i sve ugrožene, da obiđe – premijer…

(Foto: BBC, Youtube, Screenshot, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar