Ustanak (8. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Pre neki dan sam naučio važnu lekciju. Bez para ne izlazite iz kuće. Uvek ponesite, nikad se ne zna zašto će vam zatrebati. Čak, i kada krenete da bacite đubre. Tako je ispalo da sam rano posle podne krenuo iz stana sa par kesa đubreta i na trotoaru zatekao grupu mališana okupljenih oko improvizovanih tezgi. Nekoliko njih je stajalo i u blizini kontejnera nedaleko. Ne, nisu čeprkali i tražili otpad već su stajali pored plastičnog balona punog šarenih plastičnih čepova. Jedan od njih, ne stariji od deset godina mi je prišao i ljubazno pitao da li imam možda plastičnu bocu ili čep, jer im treba za hitnu humanitarnu akciju. Odmah sam iz kesa izvadio boce bez dodatnih pitanja. Mališan je skinuo čepove i nastavio razgovor. Pitao je, da li možda imam kod kuće i stare novine a devojčica sa perlicama i končićima pokušavala je da mi proda narukvicu iako je i sama znala da mi ne treba. Odmah sam hteo da platim, ali nisam poneo pare. „Ih, nemate 20 dinara“, tužno je za mnom povikala. Toliko mi je bilo krivo da to ne mogu da vam opišem. Zastao sam da malo čujem otkud to da su setili da skupljaju čepove i prodaju narukvice, ali tu nije bio kraj mojim prijatnim iznenađenjima. Na jednom improvizovanom pultu, u neposrednoj blizini, stajale su u redu Crvenkapa, Snežana, Ivica i Marica i još neke video kasete, uz njih igračke i stare konzole za video igrice. „Nama to više ne treba, a kada skupimo bar pet hiljada dinara odnećemo da damo za bolesnu drugaricu“. Sve što su imali, izneli su. Sve što su prodavali koštalo je između 20 i 100 dinara. Nisu verovali da ću se vratiti ponovo. „Ih, čiko, tako svi kažu“. E, pa ja ću da dođem, obećao sam. Otrčao sam nazad u stan, pokupio pare i vratio se. „E, svaka vam čast, a šta hoćete da kupite?“ Neću ništa. Evo samo pare, i doviđenja. „Pa, čiko, ne može ništa, morate makar ovu narukvicu da uzmete“. Neka, deco, meni je ono vaše „svaka čast“ najvrednije čime sam naučio lekciju o humanosti. Ipak, svaka VAMA čast! Mnogo vam hvala.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.godvine.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Na krilima anestezije – Prozorče na evru – Blagodeti psovanja

(KVAKA 202četvrtak, 7. jul 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Nije novost da medicinski radnici pokazuju svoje selfije napravljene na radnom mestu. Pa je tako i anestetičarka iz KBC-a Dedinje pokazala na Mreži svoju fotografiju iz operacione sale pored onesvešćenog pacijenta. Uz sliku ide i nadahnut potpis …

Možda ovde i nije bilo loše namere, ali šta će biti ako pred slikom zgodne sestre popuste i anđeli, i udare pacijentu – lajk

***

Nova novčanica od 50 evra ima na sebi iscrtan prozor, koji postaje providan kad se okrene svetlu, valjda radi težeg falsifikovanja. A trebalo bi po nekoj simbolici da predstavlja otvorenost, i slično tome…

Kod nas će to značenje biti malo komplikovanije: kad uzmete poslednjih 50 evra i pogledate kroz prozorče – sve će jasno da vam pukne pred očima… a onda će da se smrkne…

50

***

U poslednje vreme ima dosta informacija o korisnosti psovanja: da umanjuje bol, olakšava stres, jača koncentraciju… Pritom, nije povezano sa nižom inteligencijom ili obrazovanjem; povoljna je okolnost i to što psuju svuda oko vas, pa imate i podsticaj… I zato ne propuštajte ovoliku blagodet, da ne bude posle: e, jee..bip

(Foto: www.new-euro-banknotes.eu, ilustracija)

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. jul – Crtica)

Piše: Ru Šavr

Crtica o novinarstvu i o nečemu još

Neko reče nedavno, posmatrajući opštu situaciju u zemlji – previše ničega mora pući. I tako to ništa povremeno puca, a do pucanja pumpaju različita iščekivanja, nedaće, čest osećaj bespomoćnosti i beznađa. Pre tri godine smo imali nezapamćenu situaciju u selu Velika Ivanča kada je jedan „miran i dobar komšija“ kako su ga opisivali meštani, ubio sina, a zatim još dvanaestoro ljudi, pa sebe. Slična situacija se ponovila nedavno i navela me na pisanje ove Crtice. Opet je „previše ničega“, puklo u blizini Zrenjanina i to po sličnom scenariju sa sličnim posledicama. Ali nije zločin sam po sebi ono našta bih ovde skrenula pažnju. Ovo je Crtica o novinarstvu iz sledećeg razloga: novinarstvo je ostalo 7. sila, a novinar danas može postati bilo ko. U praksi je to pogubna kombinacija, jer pojedini, izveštavajući o žrtvama, prizivaju nove žrtve, i to zbog načina na koji objavljuju vesti o zločinu, morbidno uređuju naslovnice, forsiraju crnu hroniku po svaku cenu, praveći tako novu traumu i novi generator za slične radnje. Ovih dana o pojedinim medijima i njihovoj pogubnoj ulozi u ovakvim situacijama, govore i stručnjaci, konkretno, lekari koji skreću pažnju na ovaj problem. Mediji jesu sila i njima se ponekad bespogovorno veruje. No ipak, oni povremeno nude stvari koje je bolje preskočiti, novinari postupaju neprofesionalno, redakcije se utrkuju u morbidnostima, a zarad prodaje tiraža, neretko ruše i kodeks ove profesije. Tako dobijamo, naročito ovih dana, naslovnice na kojima dominira rasprodaja bola, zalaženje u strogu intimu žrtava, nagađanja ubica u nerešenim zločinima i slične stvari koje bi morale biti zabranjene.

U nadi da se užas, kao ovaj nedavni u Žitištu, neće ponoviti, pokušavamo da idemo dalje i verujemo da se pomenuti problem može prevazići. Ali da bi se prevazišao, moramo postatati selektivniji u izboru izvora informisanja, tražti kvalitet i prepoznati generator novog zla, tj. ignorisati one koji objavljuju uznemirujući sadržaj samo da bi prodali tiraž.

Možda je vreme da sami sebi kažemo Dobro jutro i započnemo, svako na svoj način, reparaciju sistema izveštavanja koji je toksičan. Prvi korak je biranje medija kojem verujete.

1

(Foto: www.educationconnects.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Više puta smo u Crtici isticali probleme sa kojima se suočavamo u susretu sa vozačima GSP-a. Dešavalo se mnogo puta da su u centru pažnje naše javnosti bili sukobi putnika sa tim istim vozačima bez kojih bi nam funkionisanje u glavnom gradu bilo skoro pa nemoguće. Umeli smo da ih tučemo zbog kojekakvih suludih razloga. Romane bi mogli da napišu dugogodišnji vozači o tome. Pre neki dan smo istakli hrabrost i odvažnost jednog vozača koji upozorava putnike na prisustvo džeparoša u vozilu, a danas oduševljeno naglašavamo gest vozača autobusa koji je spasio jedan mladi život. Sve se dešavalo kod Plavog mosta sa kojeg je jedna tinejdžerka htela da skoči. Vozač je primećujući neobičnu situaciju, odmah zaustavio pun autobus, uključio četiri žmigavca i uz pomoć jednog od putnika devojku zadržao među živima. Vojislav Marković, heroj među nama, otac je dvoje odrasle dece na koju je prvo pomislio spasavajući ovu devojku. Ljudski, i bez želje da mu neko za to javno zahvali, objasnio je svoje plemenite motive učeći sve nas vrednosti života. Iako i ne zna ime devojke kojoj je spasio život, on će, siguran sam u to, ostati u njenom sećanju kad se sabere, i sebi samoj objasni koliko je bila nerazumna odluka da se odluči na tako okrutan čin. Sve se srećno završilo, a ovim činom čovek je zaslužio da o njemu ne pričamo samo dva dana dok se prašina ne slegne. Njegov čin je vredan zlatne medalje za čovekoljublje za koju bi i mi ostali koji mu se divimo morali svakog dana da se borimo.

Dobro jutro!

1

(Foto: printscreen rts.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Bogatašica sa kiflom – Efikasno bežanje s posla – Prvi u čekanju

(KVAKA 202utorak, 5. jul 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Fakat da smo za poslednjih deset godina potrošnju hleba smanjili sa 100 kilograma na 80 – traži objašnjenje. Prema jednima, bliže smo Uniji jer jedemo manje hleba… Drugi, opet kažu, da smo se podelili i da bogatiji jedu peciva, a sirotinja hleb…

I zato kad rano ujutro u tramvaj utrči ženska osoba sa integralnom kiflom u ruci i stane pored vas – razmislite: da vas to možda sudbina ne upućuje na bogatašicu!…

1

***

Britanska novinarka Helen Rusel koja živi u Danskoj kaže da je bila iznenađena što u ovoj zemlji ne postoji kult dugog radnog dana, niti velikog broja radnih sati – nego je bitnije efikasno obaviti posao. Smatra se da Danac prosečno radi oko 33 sata nedeljno…

Nama je poznat ovaj kult, a uvek ga prati i naglašeno osećanje skromnosti. Jer, ne bi naš čovek tako rano bežao sa posla – da mu nije neprijatno koliko je tog dana bio efikasniji od drugih…

***

Prema nekim arheološkim otkrićima, u srpskim srednjovekovnim bolnicama vršene su prve operacije u Evropi…

Oni koji sumnjaju u ovaj podatak zaboravljaju da su naše liste čekanja najduže u evropskim zemljama; i da niko danas ne bi došao na red kod hirurga da naši preci nisu počeli da operišu ovako rano…

(Foto: www.gardenclubbackbay.org, ilustracija)

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić
Naša kriza nikada nije kucala na vrata. Odmah je pre nekoliko decenija ušla, raskomotila se u dnevnoj sobi, zauzela najbolje mesto i samo zvoca i traži. Ta kriza nam potroši sve pare na račune za komunalije, hranu, nešto sasvim malo za obuću i odeću, skoro ništa za kulturu. Reklo bi se na prvi pogled da ne biramo poslove u želji da tu istu krizu sprečimo, ili makar usporimo u nezajažljivost da nam krv popije. Ali to važi samo za one koji su već zasnovali porodicu, imaju decu pa i unuke. Međutim sasvim drugačija slika je sa nezaposlenima kojima prinadležnosti obezbeđuju stariji članovi domaćinstva. Iako su dobro plaćeni, neki poslovi skoro pa nikada ne nađu one koji bi hteli da ih rade, ili odrađuju. Iako se svi kunu, naročito oni iz kruga dvojke, da im je svega preko glave i da bi najslađe digli ruke od svega i otišli na selo da čuvaju ovce, to ipak ne pije vodu. Pitajte, uostalom, Makedonce ili naše Lale, koji svake godine jedva, na jedvite jade upošljavaju pastire stare od pedeset godina pa nadalje. A plata nije tako mala, veća je od prosečne u državnom sektoru. Takođe, u užičkom kraju veoma je traženo zanimanje auto-dizaličara. I pored dobrih uslova i još bolje plate koja može da pregura i hiljadu evra, mlade to ne zanima. Ne vole ni da kopaju, zato što je teško, naporno a i malo je bezveze. Razumljivo, ali… To ne smeta građanima Evropske unije, doduše iz Bugarske i Rumunije, da ovde nađu svoju sreću i zarađene pare odnesu kući. Pa neka onda neko kaže kako se kod nas loše živi. Nekome je i Srbija Zapad. Iako u mnogim gradovima širom Srbije hronično nedostaju lekari, inženjeri ili programeri, retko ko se usudi da napusti sređen život u stanu, kraj mame, tate, seke i bake sa sve dedom pride, ali kod Botaničke bašte u centru Beograda. Niko neće u Bajinu baštu ili u Sremsku Mitrovicu. U Banatu i Potisju, kažu neki podaci, neophodni su i preko potrebni, operativci na muži ovaca i krava. Kažem operativci, jer se za mužu ne koriste ruke. Čim mladi čuju da se radi na salašu gde, iako ima i struje i vode i interneta, beže glavom bez obzira. A sve se radi uz pomoć savremenih mašina. Dobro, postoje i radna mesta čuvara egzotičnih ostrva širom sveta, gde se uz hiljade dolara samo uživa i šeta, jede i spava. E, to je već nešto na šta u ovom trenutku i ne računam, iako se mnogi prijavljuju odavde ali ih niko ne zove da počnu da rade. Verovatno i tamo radi neka veza, pa ne može svaka šuša da uživa i za to prima pare. Ovde je za sada, doduše, uživanje garantovano, sve dok je roditelja koji će da rade više poslova odjednom da bi bilo za sve troškove i svakodnevno baštovanstvo podmlatka u centru Beograda uz kapućino i koktelčiće. Ko će još da radi pored fudbala, a i Olimpijada nam se smeška. Vruće je za takve egzibicije.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.beogradnocu.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. juli – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Desilo se da jednom prilikom zbog posla odem do jednog planinskog sela i dobri domaćin me zadrži na ručku. Nije bila velika vrućina, meni je tamo to još i bilo prijatno ali ne i domaćinima koji mi se izviniše što ne lože šporet, pa će ručak biti skroman i hladan. Nisam bio posebno gladan pa sam odlučio da samo malo zamezim, da ne uvredim domaćine. Međutim, kad je krenulo punjenje stola, nisam mogao da se nagledam te lepote i apetit mi se naprosto uzjogunio. Prvo su izneli neke pogače, tanke dva prsta i hladne ali prilično mekane i brašnjave. Onda je sto dopunjen sirom, mladim i starim. U lepim drvenim činijama nepravilnog ali ovalnog oblika baškario se kajmak. Na jednom plastičnom poslužavniku naslagala je domaćica jarko crveni paradajz koji je bio presečen na četvrtine, a uz njega mladi luk, crni i beli, sa sve percima, tek ubran u bašti. Sitno narezani krastavac u kiselom mleku uz mirođiju i ukus belog luka takođe je ukrasio trpezu. Onda je na sto postavljeno nešto kao otprilike crvena pečena paprika sa belim lukom, peršunom i malo mirođije preko koje je bio narendan tvrdi sir. Sa strane je bilo i malo pinđura koji je verovatno zaostao od zime, ali bio je ljut kao da je čili unutra. Na sve to, pire od pasulja posut alevom paprikom i uljem, ali hladan kao da je bio u frižideru. Odnekud se stvrorila i zelena ljuta paprika, malo suvog mesa, tvrdog i pomalo kiselkastog ukusa. Izvolite, služite se, rekoše domaćini. I, ne zamerite. Ma, kakvo zameranje, pomislio sam. Ovo je carska trpeza. Nisam znao šta ću pre da uzmem. Od svega po kašiku i stomak mi je bio pun kao bure. A opet, osećaj lakoće i snage u isto vreme davao mi je neverovatno dobro raspoloženje. Tako nešto više nikada nisam u toj kombinaciji i u tom ambijentu jeo tako da je od svega, danas, ostalo samo lepo sećanje. Padne mi na pamet da bih to mogao nekako da ponovim i u sopstvenom kućnom aranžmanu, samo prilagođavajući pripremu našim urbanim uslovima. Ne ide, ne vredi. Ipak je sve što kupujemo na pijaci drugačijeg, da ne kažem plastičnog ukusa. Mnogo je lakše svratiti u pekaru za đevrek, ili oko ručka naručiti roštilj. A kako čujem ovi moji domaćini su nedavno počeli da se bave seoskim turizmom, pa pokušajte da ih pronađete i tako proverite sve što sam vam kazao. Srbija je ionako u kampanji promocije seoskog turizma. Valjalo bi podržati naše domaćine koji nude smeštaj i hranu kao u stara vremena. Razmislite bar o tome čak i ako ste već unapred čvrsto odlučili da odete u Grčku, na primer.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.turizamzavasinas.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar