Ustanak (5. novembar – Crtica)

piše: Vanja Savić

Šta se dešava kada mislite i ubeđeni ste da poznajete neku osobu, a ispostavi se da je sve što ste do tog momenta znali, bila jedna velika laž? Kako naterati sebe da i dalje gledate tu osobu i pustiti je da živi u ubeđenju da vas je obmanula? Sve je više takvih ljudi, a sve manje onih koji su spremni da kažu istinu i urade ispravno, i čista obraza, uzdignute glave stanu ispred svih. Što kaže komšija: “Dok ja budali objasnim, počnem da verujem da je on u pravu“. I zaista, u određenim situacijama se zapitamo: „Da nismo možda mi sve videli i protumačili pogrešno? Da nismo sve to sanjali pa pretvorili u stvarnost?“. I, dok još uvek imamo zdravog razuma, makar malo, pokušavamo da pronađemo svoju oazu mira i zadovoljstva, gde nema mesta takvim ljudima i dešavanjima koja nas izbacuju iz ravnoteže. Lično, volim pirodu i vodu. Smiruje me dok sedim pored nje i gledam kako lagano otiče ka svom cilju. Ta ista voda ne zna gde će završiti svaka njena kap, ali teče, nekada mirno, nekada uzburkano i ne dozvoljava nikome da je zaustavi na svom putu. Uvek pronađe način da stigne do svog odredišta. Tako bi trebalo da bude i sa nama. Ne dozvoliti nikome da nas poremeti i pomeri sa našeg puta. Sve te osobe mogu da budu samo nemi ili bučni posmatrači, dok mi idemo ka našem odredištu. Dobro jutro.

1

(Foto: hamsayoga.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. novembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, sa drugarima iz srednje škole krenem u Sarajevo. Onako, na jedan dan i dva noćenja u čuvenom vozu Bosna-eskpres, bez torbe, s rukama u džepovima. Bilo je tada jednostavno putovati. Učlaniš se u Ferijalni savez, okupiš bar pet drugara, postaviš sebe za vođu puta, odeš na stanicu i dobiješ, maltene po ceni jedne karte, komplet povratnih karata za celo društvo. Seli smo negde oko ponoći u kupe, pustili sa kasetofona kompilaciju domaćih hitova i krenuli da jedemo, pijemo, pevamo i radujemo se odlasku u grad u koji nikada nismo putovali. Sve je proteklo u najboljem redu, stigli smo rano ujutro. Odmah smo krenuli put Baščaršije, na vruć burek sa ovčijim kiselim mlekom, usput sreli nekoliko sjajnih mladića koji su verovatno po akcentu prepoznali da smo iz Beograda i naravno, odmah je palo piće u prvom kafiću, pa opet ćevapi ali na kajmaku, pa razmena adresa, brojeva telefona i preduga priča koja se prenela i na Vrelo Bosne gde smo opčinjeni lepotom zamišljali kako ćemo tu ostati do kraja života. Sjajan provod u srcu grada, mestu gde su svi bili „raja“ gde nisam znao ko je ko, a opet video da su tu smeštene i u miru stoje džamija i crkva, i katedrala i sinagoga, vodiči koji su se nekako sami nudili da pokažu grad, učinili su da sam nezaboravno iskustvo. Brzo je prošao taj dan u Sarajevu i ja se tom lepom gradu više nisam vraćao. Čak ni u sećanju. Rat je učinio da se veze prekinu, vozovi stanu, puške zapucaju, a ljudi se promene. Nisam ni imao volje da idem tamo, jer sam želeo da tamo zateknem sve kao te davne 1986. godine. Znao sam da je to nemoguće jer su talasi Miljacke odneli neka davna lepša vremena i mladost samim tim i onu radost susretanjima sa novim, a opet starim i poznatim donoseći tri granice tokom putovanja, kontrole i maltretiranja. Više mi nisu ni pesme bile iste, ni „Stanica Podlugovi“, ni „Selma“, „Sarajevo, ljubavi moja“, jer se nisu mogle slušati u vozu sa prijateljima. U samoći ove pesme mogu samo da izazovu setu, radost nikako. Međutim, ima nekih ohrabrujućih vesti koje stižu, a tiču se planova da bi uskoro Beograd i Sarajevo mogli biti povezani čvršće gradeći novo poglavlje istorije, ali i novu prugu između dva grada. Iščekujem da čujem šta će se političari dogovoriti, jer da se običan narod pita, sve bi to još odavno bilo utanačeno. Doduše, nikad nije kasno za razum i obostrani interes.

Dobro jutro!

 

B7B5FY Sebilj Fountain In Pigeon Square in Sarajevo Bosnia. Image shot 2008. Exact date unknown.

(Foto: intelligenttravel.nationalgeographic.com)

VIDEO: Sarajevo, ljubavi moja

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. novembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – U ŠTEDIŠE… SVEGA VIŠE!

Sećam se da sam, kao mali, imao ideju da odrasli ljudi, koji imaju platu, mogu da skupljaju kusur iz prodavnice i da onda, na kraju meseca, sebe počaste nečim za te pare – što im njihovi roditelji sigurno ne bi dali da kupe. Eto kako bi ta siću u metalu mogla korisno da se upotrebi!

Mnogo godina… decenija kasnije, čitam vest o Amerikancu Otu Andersu koji je, izgleda, imao sličnu ideju. On je od 1970-ih skupljao novčiće i sada je konačno odlučio da ih unovči. Iskreno, to je bio „okidač“ da se setim sopstvenih dečačkih maštarija.

Naravno, ono što me je odmah kopkalo je – ukupna suma koju čovek tako može da uštedi za 40 godina. Reč je o 513.614 novčića koje je Ot Anders smestio u 15 plastičnih balona od 20 litara! Koliko li tu ima para?

Kada sam ovo pričao nekim prijateljima, „licitirali“ su da je to suma od „nekoliko desetina hiljada do milion dolara“. Moram priznati da je i moj optimizam bio u nekom takvom rasponu. Ispostavilo se da je štedljivi Anders prikupio 5.136 dolara koje će, kako je sam rekao, iskoristiti da plati zdravstveni račun.

Naravno, bolje je imati pet hiljada dolara, nego ih nemati. To što sam i ja očekivao da se ovaj šteljivi čovek „obogatio“ to je moj problem. Ili one čuvene „zrno po zrno pogača, dinar po dinar… dva dinara druže“.

1

(Foto: mamiverse.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ni blizu mozga, daaafinitivnooo i Lazareva paprika

(KVAKA 202utorak, 3. novembar 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Vest da je predsednik Nikolić postao počasni član Društva neurohirurga, izazvala je i neke neprincipijelne zamerke u javnosti…

Tako protivnici dodele ovog priznanja ironično pitaju: kakvi su to predsednikovi uspesi u neurohirurgiji… Hirurzi strpljivo objašnjavaju da je to zahvalnost za moralnu podršku, i da to nema nikave veze sa mozgom…

***

Din Frenkel, lingvista iz Melburna, smatra da je na australisjki izgovor uticala i česta konzumacija alkohola u prošlosti. Pa se, između ostalog, nejasno čuju neki suglasnici, a samoglasnici bivaju neodređeni. Zbog toga Frenkel predlaže časove retorike u školama…

A da li bi retorika pomogla i kod nas? Odgovor bi mogao biti samo jedan: Daaafinitivnooo!

***

U ponudi već imamo i hleb koji usporava starenje. A prema proverenoj formuli trostrukog aktivnog delovanja, uz ovaj proizvod dobro bi došao i neki dijetalni namaz protiv smrti, koji bi se nanosio na hleb. Potom bi se preko ovoga posipala Lazareva paprika, da bi se konzument, kao i biblijski Lazar, mogao dići iz pokojnih, ako hleb i mast slučajno zakažu…

Nažalost, ništa od ovoga ne može pomoći onima koje nervira poplava lažnih reklama, jer će kad-tad crći od muke…

1

 

(Foto: www.erecepti.com, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. novembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Novinarska profesija kod nas nije dovoljno poštovana. Retki su novinari koji istražujući istinu usput imaju i veliku zaradu od svog mukotrpnog rada. Uglavnom su današnji novinari fakultetski obrazovani, žive sa roditeljima, imaju oko 40 godina, samci su, nemaju stan ni automobil. Rade, muče se, čekaju na honorare ili plate, žele da budu objektivni trpeći razna poniženja, fizičke napade, uvrede, a poneki od njih i život polože na oltar profesije. To je bio razlog da današnji dan Ujedinjene nacije proglase Danom zaštite novinara. Setimo se ratova na području nekadašnje Jugoslavije gde su novinari stradali pokušavajući samo da rade svoj posao. U svetu je brojka onih koji nastradaju dok izveštavaju u usponu. Jedan dan u godini ne menja mnogo u svesti čovečanstva ali je makar kap u moru opomena da novinari nisu ničija vojska već sledbenici javno izrečene istine javnosti. Ne znam da li znate, ali statistički gledano, novinari veoma kratko žive. Boluju od hroničnih bolesti, nemaju para za lečenje a ni vremena, kvalitetan život, nezdravo se i neredovno hrane, putuju neadekvatnim prevoznim sredstvima, bez zaštite i mogućnosti da se pobune jer skoro da i nemaju kome. Vlasnike medija interesuje profit, a to znači senzacionalna vest koju novinar iz dana u dan mora da pronađe. To je igranka bez prestanka u kojoj oni manje snalažljivi lako postanu žrtve posledica koje donosi zanimanje o kojem su maštali u detinjstvu. Snovi se ispunjavaju ako verujemo u njih, a istina o nepravdama i poniženjima koje nosi novinarska profesija veoma brzo postane vidljiva mladim i nedovoljno iskusnim ljudima i ukazuje na to da su snovi bez pokrića. Stvarnost je ranjiva, njeno opisivanje i dalje podložno uticajima sa strane, često obojeno svežnjom novčanica, najčešće prljavim. Pa čemu onda fizički ataci na novinare, otmice ili ubistva? Dovoljno je samo ostaviti ih tržištu na milost i nemilost. Ono će im već presuditi bez sudije, odbrane ili svedoka.

Dobro jutro!

 

1

(Foto: blog.beruby.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (1. novembar – Crtica)

piše: Vanja Savić

 

“O, kako lepo oči sjaje kada se voli život, kada se živi slobodno i hrabro, onako, odistinski”, napisala je Jelena Pantić. Ima tu istine, i te kako. Sjaj u očima. Gledala sam i uživala dok sam posmatrala svoje prijatelje. Krenimo redom: pre nekoliko meseci put boljeg života otišao je još jedan mladi bračni par. Nju mnogo volim, a njega sam znala preko nje. Nestvarno divna stvorenja. Često se putem interneta i društvenih mreža čujemo, dopisujemo, ali ne gledam je u oči i ne vidim da li je zaista srećna. Ja sa ljudima ne razgovaram slušajući ih, već posmatrajući njihove oči, pokrete, govor tela. Mogla sam samo da joj verujem na reč. A onda je javila da dolaze i da ćemo se videti. Nisam mogla da dočekam. Samo da je vidim, pogledam u oči i sve će mi biti jasno. Da, srećna je, ne samo zbog toga što više nije u Srbiji. Ne, zbog toga ima tugu, i ton joj je tiši dok priča. Nije svejedno biti odvojen od ljudi sa kojima si ceo život. Ali sve vreme dok smo sedeli i pričali imala je sjaj u očima i to zbog njega, supruga. Nisu oni od juče zajedno pa da čovek kaže: a, zaljubljeni su pa su takvi. Ne, nego se iskreno vole i žive isti san. Malo, malo, pa ga pogleda nežno kao da ga miluje. A on ne prestaje da se smeši dok gleda u nju. U jednom trenutku je stavila ruku na njegovo rame dok je nešto objašnjavala, on je nežno uzeo njen dlan, spustio u svoj, poljubio i nastavio da je miluje po ruci. Kao da je to nešto što se podrazumeva u takvim trenucima. Koliko god sam slušala o njemu da je dobar, požrtvovan, da je voli, sad sam bila potpuno sigurna da će ona biti srećna gde god da je. Sve dok je sa njim. A njegove oči, sjaje kao svetionik u mraku dok gleda u nju i svima pokazuju gde stanuje ljubav ona isrena, prava i jedina. I možda se bolje sutra nalazi tamo negde daleko, ali prava ljubav je tu u nama i oko nas. Dobro jutro.

1(Foto: www.yourtango.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (31. oktobar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

PROBIRAČ

Idu dva čoveka ulicom. Razgovaraju i žustro gestikuliraju, pa su mi tako privukli pažnuju. Ne čujem šta pričaju, ali u jednom trenutku niži muškarac zavlači ruku u džep jakne, nešto pokušava da izvadi… iz džepa ispada pakovanje papirnih maramica i neki celofan. On se saginje, žurno uzima maramice. Celofan ostaje na ulici. Drugi mu priskače u pomoć, kreće prema onome što je ostalo na ulici, ali ga ovaj sprečava očigledno mu stavljajući do znanja da je iza njega ostalo samo – đubre.

I, sad… meni nije jasno. Zašto je čovek uredno nosio u džepu ono što mu ne treba. Ideja je – da nije imao gde to da baci i, pošto je lepo vaspitan, stavio je celofan u džep kako bi sačekao da dođe do neke korpe za otpatke. Međutim, sve ono što se dogodilo na ulici takvu ideju jednostavno potire.

Ili, kao i za mnoge druge stvari u životu – naš čovek je imao dobru nameru i dobro vaspitanje, ali kada je već slučaj izbacio celofan iz njegovog džepa… pa, ipak je to đubre, pokupiće neko drugi.

Možda postoji još logičnije objašnjenje. No, bilo kako bilo – paprine maramice su se vratile u džep, celofan nije. Sačekaće da ga neki đubretar pokupi svojom metlom, ili da se, na kiši i suncu posle par decenija, razgradi. A probirač je otišao dalje.

1

(Foto: www.soswildlifecontrol.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar