Ustanak (7. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Grčka je i dalje u centru pažnje svetske javnosti. Nama su, kažu ekonomisti, sada dugovi uvećani zbog grčkog referenduma za oko sto miliona evra. I dalje mislim da je to malo u odnosu na njihovih trista milijardi duga koji ne mogu da otplate ni za pedeset godina. Mi svoje vraćamo već četrdeset, ostalo je još malo pa gotovo, valjda ćemo sve isplatiti. Šalim se, ko zna koliko smo dužni i kada ćemo se rešiti svih otplata kreditorima. To još uvek niko ne zna, ili zna, samo nema srca da nam to saopšti. U svetu nam spremaju šibu kojom će nas kazniti za događaje iz prošlosti. Problem je što ne mogu da se dogovore da li će i u kojoj šumi da uberu dovoljno debelu i jaku žilu da nas opauče po turu. Nama sukobljavanje sa svetom definitivno ne treba, ali takođe, moramo im jasno staviti do znanja šta smo spremni da uradimo, a šta ni u kom slučaju. Ipak smo sačuvali dovoljno nacionog ponosa da hrabro istupimo i kažemo: NE! Malo je potrebno da nas ponovo zapljusne inat, po kojem smo čuveni. Kad se mi zainatimo, umemo da napravimo mnogo veću štetu sebi nego drugima, a i ovi čuveni tvorci novog svetskog poretka neće se brzo snaći sa glavoboljom koju bi im mi izazvali. Dok se oni usaglase, eto novog bureta baruta na rovitom Balkanu. Ne pretim, samo strepim. Mi, takvi kakvi smo, nikada nismo ljude držali u zoološkim vrtovima i pokazivali ih deci kao divljake, nasuprot onima koji su to radili a sada nama prete rezolucijama. Ima nade, stasavaju neke drčnije i hrabrije generacije kojima je cilj da zahvaljujući znanju i umeću promene svet, onaj koji nasleđuju od nas. To potvrđuje borba za slobodna mesta na fakultetima širom zemlje. Podignuti su kriterijumi za upis u odnosu na one iz prethodnih godina jer je navala veća, a i kvalitet znanja koji nose mladi predstavlja šire polje za konkurentnu borbu koja će nekima doneti željeno mesto na nekom od traženih fakulteta. Mladi se, dakle, bore za sebe, za bolje sutra, a mi malo manje mladi? Pošto smo svoje bitke okončali, preostaje nam da samo podržimo te nove snage da steknu dovoljno znanja kojim će se postaviti u prve borbene redove i tako sačuvati ono što smo mi poodavno ispustili iz ruku. Dobro jutro! 

88(Foto: www.thedrum.com , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. jul – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Kolevka demokratije sinoć je rekla „ne“ uslovima kreditora za vraćanje duga. Grčka neće ni da se dalje zadužuje, niti da štedi. Četiri decenije od poslednjeg referenduma kada je nakon pada vojne hunte birala između monarhije i republike, u nedelju se izjasnila o nečemu za šta mnogi kažu da je istorijski potez. Dobar ili loš – kako za koga – ali hrabar, to se mora priznati. Grčka vlast ne misli da to automatski znači napuštanje evrozone i same Unije, ali, Cipras je učinio potez koji mu je osigurao više šanse da politički preživi do kraja mandata. Evropi ne odgovaraju oni koji kidaju konce sa drvenih krstića i ne žele da budu marionete evropske pozornice jedinstva, ekonomskog uslovljavanja i jačanja institucija moći koje trguju nesrećama.

Grčko „ne“ nije krah Evrope, već dugo čekana prva kap kiše u pustinji, prva kritika dosadašnje politike, koja nije diplomatskog značaja, već se očekuju realne posledice. Grci su toj Evropi  i dali ime, na tom tlu su nikle političke teorije čiji derivati se i danas koriste. Ali mnogo vremena je od tada prošlo, ne živi se samo od stare slave; potomci Heraklita, Pitagore, Sokrata, Platona, Aristotela, Euripida, Sofokla, Tukidida, Homera, pa i Diogena, živeli su opušteno, prijatno, bez mnogo razmišljanja, šta kada dođe na red da vratimo dug. I naravno, 330 milijardi evra nije baš za oprost, iako su Grci Nemcima otpisali dug kojim se obnovila ratom porušena Nemačka, 1953. godine. Postojbina demokratije još je u petom veku pre nove ere živela po demokratskom principu – svi su jednaki, samo su neki malo „jednakiji“, a ni dan danas se to nije mnogo promenilo. Velika je neizvesnost nakon referenduma. Ni sami glasači nisu sigurni šta sve sa sobom vuče bilo koji od dva odgovora, ali želeli su prekid dosadašnjeg načina. Resetovanje, ako može. Ako ovo i znači druga šansa, novi način, novi dogovor, put do oporavka je svakako izuzetno težak i dugotrajan. Od levičarskih parola neće jedna grčka porodica svakog dana kupovati hleb. Referendumom su rekli da je obraz taj koji nema cenu.

Što se nas tiče, mislim da treba samo da posmatramo ovo sa strane, neutralni k’o Švedska. Imamo mi svoje MMF-ove u vidu mesečnih režija, njih ako ne platiš, ćute, ćute, pa kad stigne na naplatu, ishod referenduma se zna. „Hoće li sunce biti tamnije?“, kako reče jedan grčki mališan na ovu temu. Sunce neće sada biti tamnije, jutra će i dalje svitati, Zemlja se okretati oko Sunca, i oko novca. A i ako ga bude manje, možda i bolje.

Dobro jutro!

88(Foto: www.softchalk.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (5. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Srbija više nije velika tajna. Sve je postalo ogoljeno, javno, dostupno i lako osvojivo. Sa kojeg god ugla da posmatramo našu stvarnost na sve strane se mogu videti razne jagme, otimačine svojstvene ratnicima koji su u prošlosti tako naplaćivali svoje usluge ratovanja. Na sve je moguće spustiti šapu, dovoljno je samo raspolagati valjanom valutom. Nekada je to novac, nekad uticaj, uglavnom sve se svodi na ono čuveno „a koliko sam ja tu dobar“. Nekada javne površine namenjene svima, polako postaju „nečije“. Pogledajte samo kako se najlepša mesta u našem glavnom gradu pretvaraju u bašte, promotivne centre svetskih brendova okićene najkičerastijim vrstama poluga za skretanje pažnje potrošača. Trg Republike je odličan, da ne kažem školski, primer za ovakav utisak. Zgrada koja je okićena nekim prljavim zavesama dok joj na čelu otkucava sat, malo je zaklonjena nekim kokakoličarskim centrom, valjda zabave, otkud znam, a sa strane na platou veliki broj popunjenih stolova za kojima sede stranci, a u mnogo većem broju beogradska mladež. Jedna od novotarija koja će vas dočekati na ulazu u čuvenu Knez Mihailovu jeste česma futurističkog dizajna i očajnog izgleda. Sačuvaj bože da ću da tu da pijem vodu posle velikog psa koji je u prisustvu vlasnika liže direktno sa česme. Ali ko mene pita? Parkinzi nam hronično nedostaju, zato ćemo rugobatnim skalamerijama na malom prostoru napraviti mesta za automobile zahvaljujući višespratnim platformama. Šta ima veze što je ružno? Važno da je u funkciji. Tako je u svetu, reći će tvorci tih gvozdenih nakaza. Da, u svetu, ali ovo je Beograd, ovo je Srbija. Ne može ovde baš sve iz sveta da se primi i ne treba da bude izgovor za zloupotrebe jer taj isti svet nas gleda. Pun je Kalemegdan stranaca koji samo fotografišu. Žao mi je, ali uglavnom nelogičnosti koje smo sami kreirali. Tvrđava im nije u zumu. Ali, ko mene šta pita? Samo sklanjamo pogled od urađenog, a nigde viđenog. Dobro jutro.
88
(Foto: mondo.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (4. jul – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – stare novine

„Ne, nemam stare novine“, kažem ja, i izvinjavajući dodajem. „Znate, ja ih ne kupujem godinama“.

Tako se završava razgovor između mene i žene koja mi je, pre par dana, zvnoila na vrata i ljubazno zamolila da joj dam stare novine. Starije žene. Koja je tako pronašla način da dopuni penziju. Zapravo, nadam se da bar ima penziju.

Sve to me vraća u detinjstvo. Kada smo mi, deca, skupljali stare novine. Bila je to organizovana akcija pionira i omladinaca moje zgrade, pa onda školska akcija kojom se obezbeđivao novac za ekskurziju i slične stvari.

Sećam se kada se stari papir donosio i dobijale karte za košarkaške utakmice. Partizan je imao jedne godine tu akciju sa Papir servisom. Pa onda kada su se na pijacama otvorila mesta za prikupljanje stare hartije.

Elem, bi mi žao što nisam mogao da pomognem starijoj ženi, kada je već vredna i kada pokušava da uradi nešto korisno – za sebe i se nas i oslobodi nas „sekundarne sirovine“.

Takođe, bi mi žao i novina. Nekada je čovek imao šta i da pročita u njima, pa ih je vredelo kupiti. Sada… Odavno… Meni je dovoljno da ih „prelistam“ na internetu. I tako, nema starih novina. Ali, ako mi je za utehu, bajatih vesti – koliko hoćeš.

44(Foto: paulboylan.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. jul – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Petak je sam početak vikenda, tokom kojeg se mnogi nadaju da će izaći u neki ludi provod, i, možda, naći osobu sa kojom će moći da provedu ostatak života. Pritisak da se nađe odgovarajući partner raste kako prolaze godine, a najuporniji da vam u tome pomognu su svakako roditelji. Ipak, čini se da je danas postalo normalno da zađete u neke godine, a još ste sami. I dok većina žena lupa glavu zašto i kako, neki su našli odgovor. U jednom tekstu, na jednom od brojnih portala namenjenih ženama, nude odgovor koji će možda mnoge obeshrabriti – drage dame, što ste inteligentnije i obrazovanije, to su manje šanse da ćete naći muškarca svog života. Obrnuto ne važi. Evo o čemu se radi.

Žena koja ima fakultet i gradi karijeru je ona koja zna šta i kako hoće, jaka je, i, samim tim, neće biti podređena svom dragom muškarcu, ma kako on bio jak i imućan i obrazovan. Takav traži damu koja nema ambicija, osim da njega stavi na prvo mesto.  Šta preostaje ovim obrazovanim ženama, prema ovom tekstu? Pa, da nađu neambicioznog muškarca, i budu sa njim. Takvim muškarcima to neće smetati. Zvuči logično, ali je upravo jakim ženama teško da budu sa nekim ko nije takav.

Šta bismo dobili promenom ovih saznanja na Srbiju? Pa, recimo, ženskog ste pola, pametni ste i, naravno, hoćete da se obrazujete. Dok vi provodite godine nad knjigom, neke druge mlade dame se sređuju, izlaze i biraju. U tom periodu izbor je širok. I eto, srećan brak, za neke do razvoda, a za neke i duže, i kuknjava čim se pređe trideseta da je život težak, i da je svima lakše nego njima. A ove druge, koje su izvolele studirati? One posle studija traže posao, koga uglavnom nema, i traže muškarca. Ali, sada je izbor daleko manji, a i oni preostali malo beže od tih „školovanih“ što mnogo nešto traže – te pažnju, te razumevanje, te razgovor, te dogovor. I previše.

Postoji i jedna grupa žena koja je možda našla kompromis – upišu fakultet, odustanu još na prvoj godini bez ijednog položenog ispita, pokazujući muškarcu na kakvu su žrtvu spremne za njega, koji ih odmah potom ženi. Ali, i tu ima začkoljica. Takve nikada ne opraštaju uspeh onim ženama koje su završile fakultet, i uvek se pitaju da li su pogrešile. Ili možda ja grešim u razmišljanjima. Čuj, žensko, a misli!

Dobro jutro!

44

(Foto: thoughtcatalog.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

U toku je groznica upisa. Mladi srednjoškolci i studenti prolazili su, prolaze i tek će prolaziti kroz pravi pakao. Različite provere znanja, polaganja ispita, što završnih što prijemnih, jesu veliki stres i ruše stabilnu sliku psihičkog stranja naših budućih profesora, advokata, inženjera, novinara. Državni fakulteti potrudili su se da od testova naprave eksperimente na temu kako što više zgranuti mladog čoveka postavljajući mu pitanje iz opšte kulture na koje ne može da pruži odgovor sem ako mama i tata nisu platili poseban kablovski kanal na kome se emituje čuvena serija koja je u vezi sa ispitnim pitanjem. Matematika je tek posebno širok teren na kome se može vešto driblati  kroz sveže napunjene vijuge znanjem stečenim na raznim privatnim časovima, ali i radionicama za pripremu koje i nisu jeftine. Pre neki dan prošao sam kraj zgrade ETF-a, baš dok su budući studenti izlazili sa prijemnog. Trebalo je da vidite ta zgrčena lica, strah, nespokoj, užas. Čuo sam i jedan telefonski razgovor u kome mladić, verovatno roditeljima, saopštava: „Ja sam uradio, pa sad šta bude. Otkud znam da li je tačno? Videćemo“. U trenutku mi je bilo žao ovog mladog čoveka koji je verovatno sve svoje nade u tom trenutku unapred pustio niz liticu propuštenih šansi za upis jer je sigurno da test nije mogao u potpunosti da reši. To su uostalom i pokazali rezultati objavljeni kasnije. Dok se za državni budžet deca bore kao lavovi da uđu, a sastavljači testova kao nemilosrdni kiklopi da im što više otežaju ulaz, dotle na privatnim fakultetima vlada sasvim druga slika. Opušteno i bez problema onaj ko ima novca može svom detetu da obezbedi upis na željeni smer. Tu se krije i ono čuveno, „lako je njima, imaju para da plate“. Ili, „zna se kako se tamo studira“. Možemo samo da pričamo, na kraju svi koji su uporni dobiju diplomu. Posle s njom mogu da odu do službe za zapošljavanje, Uveriće se da tamo u jurišu na slobodna radna mesta više ne važi nijedan zakon ni eliminacioni ispit, već uglavnom savet da se sami snađu i pokušaju da nekako saznaju da li i gde ima neko slobodno radno mesto. I da im to, ako se desi, odmah jave da bi ih skinuli sa evidencije. Da ne bude da se baš niko preko službe zaposlio nije. A u stvari svi znamo kako to u Srbiji ide. Preko službe, ali ne nacionalne i ne za zapošljavanje. Neke druge službe su u pitanju. Dobro jutro!

88

(Foto: www.puskice.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Prošle godine nisam išao u Grčku. Po svemu sudeći, neću ni ove. Tako glasi jedan vic koji kruži društvenim mrežama. Ne, ovo ne znači da ću poslušati premijera i pare za odmor potrošiti u srpskim turističkim oazama zdravlja. Ovo je jednostavno činjenica, nemam para. Sad je i tamo velika gungula. Ne rade banke, redovi su u samouslugama, čeka se bankrot. Kao kod nas devedestih. Tako mi je lakše da prihvatim stvarnost. Neću ni u Tunis, treba neko da me na plaži izrešeta zbog svojih viših ciljeva? A ko mi je kriv što ću ostati kod kuće i neću osoliti svoju cenjenu pozadinu? Lepo sam mogao svakog meseca da odvajam po deset odsto od plate i skupim bar za neki od takozvanih „last“ ili „first minute“ aranžmana. Ali, nisam. Ostavio sam te pare državnom budžetu da se oporavi i bez teškoća plaća preskupe kamate za kredite koje su podizali oni koji zbog toga nikada i nikome neće odgovarati. Uzalud su mi sada sve ponude koje pljušte sa svih strana u vidu popusta koji se kreću i do četrdeset odsto. Nemam, pa nemam, a i da imam odakle mi? Ipak sam ja poštena inteligencija. Vrelo leto koje obećavaju meteorolozi, ekonomisti krste užarenim. Sprema se pokupljenje struje, a to znači i ludovanje svih ostalih cena, takođe i uvođenje nekih novih, i podizanje starih akciza, a sve u cilju da nam bude bolje. Sve postaje luksuz, što potvrđuju i statistički podaci o padu potrošnje. Kupuje se samo ono što se mora. Plaćamo samo ono što mogu da nam isključe. Nameti se množe, mrguda je sve više među nama. Uzalud optimizam političara sa malih ekrana. Sreća da imamo Novaka Đokovića koji je svojim uspesima zarazio i neke druge sportske predstavnike Srbije koji nam u poslednje vreme donose zlato sa svih strana. Nadam se da to zlato nećemo morati da pretapamo da bi se namirile svetske zelenaške ale. Kako je krenulo, zlato ćemo ubuduće gledati samo zahvaljujući sportistima. Dobro jutro!

88

(Foto> vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar