Nerentabilna bajka – Zevajte pažljivo – Ukus mesa iz 82.

 

(KVAKA 202utorak, 22. novembar 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Kad ministarstvo rada usvoji spisak poslova koje deca ne smeju da obavljaju, priča iz slikovnice o dedi i repi postaće politički nekorektna…

Dakle, iz živog lanca koji cima repu sada odlazi i unuka, a već su uklonili psa i mačku zbog zlostavljanja ljubimaca. Miš je nepouzdan, a baba i deda po prirodi stvari ne mogu sami ništa da urade s repom… pa slikovnicu kao nerentabilnu treba prodati u sekundarne sirovine…

***

Ako nauka kaže da je svrha zevanja rashladjivanje mozga koji se pregrejao ili previše naprezao, onda se nemojte ljutiti: jer su vas najpažljivije slušali baš oni koji su najviše zevali, osim ako im nije crko termostat na hladnjaku…

***

Ako iz Bara ipak stigne to dugo najavljivano meso iz 82., biće zanimljive reakcije potrošačkih grupa: za jugonostalgičare ovo će biti još jedan dokaz da je sve iz tog vremena bolje od ovoga danas; za seksiste nema dileme da je meso u tim godinama najbolje; a nacionalno orijentisani potrošači – da nije ni prineti domaćoj svinjetini sa trihinelom…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Advertisements
Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. novembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

CRTICA ZA RAZMIŠLJANJE

Ko kaže da se o našim običajima i naravima ne može učiti iz svakodnevnih situacija? Vožnja u autobusu, čekanje u raznoraznim redovima i čekaonicama mogu biti zanimljivi za razmišljanje ili tema za pisanje. Evo jednog primera. Dok desetinama minuta čekate u pošti, hoćete-nećete, ne možete da isključite svoja čula. Tako pre neki dan, dok svi stojimo u onom dugačkom redu za plaćanje, zavidljivo posmatramo drugi, malecki red, u kome se čekaju prispele pošiljke. U njemu stoji tek jedna srećnica, dok je druga već završila i polako se odvaja od šaltera. I dok sledeća devojka koja je došla na red samouvereno pruža parče papira kroz šalter, pojavljuje se mladić i srdačno pozdravlja (takođe mladu) poštansku službenicu. Njoj se osmeh razvlači od uva do uva, i počinje razgovor sa njim. Cedulju, koju je već primila i počela da rešava, ostavlja pored tastature, ustaje, uzima njegov papir i sprema se da mu uruči to po šta je došao.

Pa dobro“, progovori u nekom trenutku nezadovoljna devojka ispred šaltera „je l’to u redu?“, i počinje da obrazlaže zašto službenica u sred posla s njom, započinje rad s novom strankom. Službenica mrmlja neko opravdanje, ali devojka na to odbrusi da i ona radi sa strankama, pa opet nikoga ne pušta preko reda. Snalažljivi momak, međutim iskoristi tu repliku i reče kako je sasvim normalno i ljudski da se da prednost nekome ko vam je poznat i drag, što ona sigurno zna ako već i sama radi sa strankama. Ostali koji ovo posmatraju, u mom redu za plaćanje, počinju da se tiho smeju i komentarišu…

I stvarno je bilo smešno i neubedljivo opravdanje momka, koji je tako grubo primljen preko reda, ali je ipak ubio dve muve jednim udarcem: ispao je džentlmen jer je pokušao da odbrani simpatiju, a usput je izjavio nešto što do tada verovatno nikada i nije. No, ostaje ono čuveno, za Srbiju uvek aktuelno, pitanje „zašto preko tuđih leđa?“.

Dobro jutro.

People Waiting In Line

(Foto: Језикофил, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. novembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Duh sportskog duha

Protekle nedelje, napadač Bajerna Tomas Miler, nakon utakmice sa San Marinom, koji su ubedljivo pobedili 8:0, dao je, prema mišljenju mnogih, pomalo bahatu izjavu. Miler je nakon pobede rekao da nema smisla da se igraju takve utakmice jer „svetski šampion ne bi trebalo da gubi vreme sa takvim protivnicima“. Zbog Milerove izjave reagovao je portparol Fudbalskog saveza San Marina Alen Gasperoni koji je u deset tačaka objasnio Mileru smisao igranja te utakmice. Sem što mu je objasnio da od toga profitira fudbalska federacija zbog prava TV prenosa, da se o San Marinu piše i priča, ukazao je i na lepotu sportskog duha koji je, iako su poraženi, makar malo postojao kod njihovih građana i navijača. Gasperoni se čak, neko bi mu i zamerio, dotakao nemačke „ružne prošlosti“ iz prve polovine XX veka, ali i toga što, „nose bele čarape na sandale“.
Tek nakon što se pogleda ko i kako vodi velike fudbalske saveze, poput FIFE, gde je samo kao višnja na vrhu kupa, ne fudbalskog, niti slatkog od vanile, već onog od proneverenih para i korupcije, priča o nekadašnjem članu izvršnog odbora Čaku Blejzeru. Socijalni status mu je dozvoljavao da, kao poznati ekscentrik, iznajmljuje za 6.000 dolara mesečno apartman u Njujorku – samo za svoje ljubimce mačke! Pročitah odličan komentar na ovu vest: Miler je u ovom trenutku bio oličenje modernog fudbala: sporta bez duše. Nekada se fudbal igrao da bi bogataši i sirotinja bili isti makar na tih 90 minuta, da pruži priliku svakome ko voli ovu igru da izađe na travu i pokaže šta zna, da i potlačeni i zgaženi budu u situaciji da makar na taj jedan dan budu pobednici. Da svi, i oni na travi i oni na tribinama, makar na tih 90 minuta dopuste sebi da zaborave na neplaćene račune, na dugove, nemaštinu, glad i ratove i učine da lopta bude centar njihovog univerzuma, na makar tih 90 minuta. Fudbal je bio prilika da dva brata zajedno krenu na stadion, odvoje se pred ulazom, budu najljući protivnici dok se lopta kotrlja, a onda se zagrljeni vrate kući. U isto vreme je bio prilika da dva stranca budu zagrljeni u proslavi pogotka kao najbliži rod, stavljajući sve svoje razlike na stranu. Fudbal je bio prilika da se živi život.
Sada, visoki fudbal je onaj u kom se najmanje govori o samim utakmicama. I ove stavke odgovora Mileru, jesu generalizacija nemačkog naroda, koje treba uzeti sa rezervom. Međutim, reč je o časti u sportu. Nekadašnji trener Mančester Junajteda Aleks Ferguson bio je svojevremeno kritikovan što protiv, očigledno slabijih, timova na utakmicama manjeg značaja u prvu postavu stavlja najbolje igrače. On je uvek odgovarao, to je jer poštujem protivnika i igru. Poštuješ igru, poštuješ pravila, protivnika, sebe, saigrače. To je kao ispit na fakultetu. Nažalost, sport danas često pada na ispitu.
Dobro jutro!

1

(Foto: BayernForum.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ubio se 70 puta – Kad mi tata kupi pare – Izbori pre vanrednih

(KVAKA 202četvrtak, 17. novembar 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Sindikat policije protestuje zato što je apelacioni sud razbojnika F.R. oslobodio optužbi za pokušaj ubistva, iako je prilikom pljačke zlatare u Novom Pazaru ispalio 70 metaka i ranio vlasnika radnje, policajca i slučajnog prolaznika…

Revolt policije donekle može biti razumljiv, ali zdravom razumu mnogo logičnije deluje procena suda da je ovde reč o izuzetno drastičnom pokušaju samoubistva…

***

Prema zajedničkoj anketi nekoliko srpskih i hrvatskih sajtova, čak 70 odsto nezaposlenih Hrvata smatra da je za nalaženje posla potrebna veza. Ispitanici iz Srbije bili su daleko realniji: samo njih 40 posto misli da se posao dobija putem veze… ostali znaju da su od veza mnogo bitnije – pare…

***

Amerika se posle ovih izbora prvi put suočava sa psihičkim tegobama medju pristalicama poražene strane. Zato su njihovi mediji prepuni saveta kako preživeti izborni stres…

Nama ovakve vesti zaista deluju smešno… Jer su oni osetljiviji odlepili još posle prvih izbora. A zdrava ličnost se automatski upisuje u pobedničku stranku, ili pametno pritaji, znajući da će sledeći izbori sigurno biti pre vanrednih…

11

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. novembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Umemo li da maštamo? Da sanjamo? Da li smo zaboravili da se u samoći prepustimo mislima o tome gde bi i kako naš život mogao da izgleda? Izgleda da jesmo. Nema u Srbiji samoće. U malim stanovima tiska se nekoliko generacija, od dede do unuka, svi imaju neka svoja posla i uglavnom su bučni. Jedu galameći, spavaju i hrkanjem smetaju drugima, rade dok im šefovi galame nad glavom, voze psujući majmune, idiote, kretene i budale i… ko će još da mašta o lepšem mestu za život? Eto, to nije uspelo ni jednom Čehu koji je na granici između Srbije i Hrvatske napravio sopstvenu državu koju je nazvao „Liberland“. Ne sme ni da kroči na tih nekih sedam hektara koje je „zauzeo“ jer se ni Srbiji, ni Hrvatskoj, ne ustupa komadić zemlje koji često zbog toka Dunava menja vlasništvo. Svejedno, ako bi zamislili da je moguće napraviti svoj raj na zemlji kako bi to moglo da izgleda? Recimo, bez struje i vode teško da bi mogli da funkcionišemo. Postoje mini centrale, vodenice koje bi u isto vreme mogle da daju struju i čistu vodu. Nemamo internet, ništa zato. Dovoljno je da u blizini imamo par dobro informisanih komšinica i Gugl u tom slučaju gubi trku. Onda, televizija. Šta će nam televizija? Dovoljno je biti u braku. Sirotinjska zabava postaje način da se poboljša natalitet, samim tim i uveća broj stanovnika. Šta ćemo bez megamarketa? Ništa. Zasadimo malo povrća, zapatimo živinu, nabavimo prase i jednu ovcu, kozu ili kravu i polako. Biće i šargarepe i krompira, svežeg graška, boranije, celera, svinjetine i mleka. Kako ćemo bez automobila? Alat u ruke, konjska kola i jedno konjče i eto prevoza. Sve pobrojano je moguće ali u našim uslovima teško ostvarivo bez donacija i nevladinog sektora. Tu ima da zapnemo, sto odsto, ipak je ovo Srbija. Zna se šta Srbija zna o svima njima. Teško da ćemo ikada moći da zabodemo zastavu na taj vlastito osvojeni komad zemlje, proglasimo vladu, predsednika, formiramo parlament, stvorimo diplomatiju, vojsku, policiju, formiramo jaku nacionalnu valutu jer, ko će to sve da izdrži? Jedino onaj ko je sačuvao bar malo od lude glave u kojoj je kap normalnosti – da zamišlja šta bi bilo kad bi bilo pa čak i kad to nešto ne bi ni teoretski moglo da preživi i uspe. Ovo maštanje je bar lekovito za normalne. Mislim pritom na nas koji se predstavljamo normalnima.

Dobro jutro!

1

(Foto: Wallpapers, Backgrounds, Images, Art Photos., ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. novembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Potraga za blagom

Da li znate ko je Milija Luković? Ne? Nema veze, ne znam ga ni ja – samo kao novinsku vest, i, možda, inspiraciju.

Nedelja jutro, na Adi Ciganliji treba da počne maraton u znak podrške osobama obolelim od dijabetesa. Hladno je, vetar duva, tako da niko ne obraća pažnju na čoveka koji šeta plažom sa čudnim štapom u ruci. Tačnije – detektorom za metal. Izgleda kao da treba da pronađe bezbedan put kroz minsko polje. Posmatram ga par minuta, ali sem ritmičkih pokreta levo-desno, ništa se ne dešava. Ja odlazim svojim trkačkim putem, on je nastavio da pročešljava Adu. I ne, to nije Milija Luković.

Milija Luković je Budvanin koji već deceniju i po, kada prođe turistička sezona, pročešljava plaže sa detektorom za metal. U potrazi za novčićima i zlatom. Sačeka da prođe sezona i da se plaže rasčiste, pa onda „lovi“ ono što je poispadalo turistima i kupačima. Kako je sam, svojevremeno, izjavio – najbolji ulov je bio 200 evra za jedan dan u novčićima, a dešavalo se da u zlatu zaradi i do hiljadu evra!

Ali, to je Budva. Koliko li su Beograđani bili „izdašni“, to je otkrio naš neimenovani junak priče. Kojem je, možda, Milija bio inspiracija kada je priču o njemu, pre par godina, prenela beogradska štampa. Nijedan dinar nije za bacanje, doduše, lakše je ako po plaži ispadaju evri u metalu. Po zvaničnom kurusu – 123 puta lakše.

1

(Foto: Today I Found Out, ilustracija)

 

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. novembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

Rasvetljena crtica

Beograd je jedan od prvih gradova u Evropi koji je okitio svoje ulice novogodišnjom rasvetom. Kićenje je počelo krajem oktobra, a prva dekorativna rasveta uključena je 1. novembra. Tako će, kažu, Beograd među prvima privući turiste pred novogodišnje praznike. A građani prestonice Srbije, ni krivi ni dužni, dva meseca pred Novu godinu postadoše zakićeni i to pre onih u Evropi gde se zbog katoličkog Božić ranije ukrašavaju gradovi u odnosu na nas kojima je Božić u januaru. E, sad smo im doakali…

No, kod nas se već osećaju neke posledice ove promene. Prvo smo se početkom novembra, tokom još uvek toplih dana zakasnelog miholjskog leta, „smrzavali“ pri pogledu na ukrašene ulice, na Deda Mrazove od led lampica, irvase, sanke i zvončiće koji podsećaju na pozni decembar. A onda je problem podignut na viši nivo. Sada rano postavljena novogodišnja rasveta počinje da nas preispituje. Prosto vas atmosfera na ulici tera da mislite da je uveliko decembar, da će Nova godina koliko sutra zakucati na vrata, a da toliko toga nismo još stigli da obavimo. Rasveta kao da nas požuruje jer 2017. sad već bukvalno kuca na vrata, a vi niste još gomilu stvari obavili u ovoj tekućoj, a kamoli kupili poklone dragim ljudima. Prvo sam mislila da je ovo moj subjektivni osećaj kraja decembra, ali sam u razgovoru s drugima shvatila da delimo isti utisak, i da nam on svima, spontano, stvara nervozu u tom šljaštećem novogodišnjem ambjentu koji nam, usput, „šapuće“ kako je u stvari sve kul, a budućnost čeka iza ugla.

Inače, kad smo kod budućnosti, najavljivano je da je pompezna dekoracija tu u cilju privlačenja turista ali i da će je biti više nego inače. Ali je nema ni u širem centru grada, a kamoli na periferiji. O gradovima u Srbiji da ne govorim, to je tema za posebnu Crticu. Evo je i sad, ovako rano ujutru, upaljena od noćas, preispituje me…

Dobro jutro!

1

(Foto: Mexperience, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar