Ustanak (17. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Homofobija je termin koji smo čuli, uglavnom zahvaljujući vestima u kojima se opisuju napadi na osebe koje emotivno, estetski i polno privlači isti pol. Ako vas neko slučajno i pita šta mislite o tome da li smo kao nacija homofobični, slobodno recite da – jesmo. Da nismo, ne bi svaki čas i premijeru skandirali, nepoželjnom kvalifikacijom, koja aludira na to da i on voli isti pol. I sam premijer Vučić često ističe da mu je svejedno što pojedini viču to što viču, ali siguran sam da mu ipak nije prijatno da to sluša, gutajući knedlu sa ukusom homofobije. Doduše, posle izbora, zaista mu verujem da ga je sada baš briga šta mu uzvikuju, ali šta je sa onima koji se ne kandiduju a prozivaju ih kao i premijera? Oni svakodnevno doživaljavaju poniženja, trpe nasilje, ili ostaju bez posla „ako se za njih slučajno sazna“. To većina nas ne može da razume, možda i zbog nejasnih poruka raznih nevladinih organizacija koje se „zalažu“ za prava LGBT osoba, a koje u ne malom broju slučajeva dobijaju masne dotacije sa strane za organizaciju „parada i performansa“ koji više donesu štete nego koristi. Samo uzburkaju javnost ističući da tako treba – i ništa. Ponovo ističem, ništa mi nećemo promeniti preko noći, niti možemo, a mislim i da nećemo jer to ne želimo. S jedne strane stoje takozvani „bolesnici“ bez medicinske dijagnoze. Ukinuta je pre skoro četvrt veka. S druge strane stoje smrtno prestrašeni jer iza svakog ugla može da sačeka cigla ili pesnica, a sa treće oni „ponosni“ što su to što jesu ali samo ako su u centru pažnje bar jednom godišnje, na današnji dan bez promaje u novčaniku. Negiranjem da postoje ili potvrdama da su deo nas samo ćemo u uzavrelim glavama još više raspirivati ono zbog čega današnji dan i obeležavaju u svetu – mržnju protiv različitosti, makar te različitosti bile samo u krevetu između četiri zida.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Gelenderi Svetog Save – Grmljavina u hirurškoj sali – Dajte decu u kanarince

(KVAKA 202utorak, 17. maj 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Stanari zgrade u Dositejevoj ulici u Beogradu misle da je došlo sudnje vreme – jer su im lopovi ukrali i gelendere sa stepeništa…

U svom očajanju zaboravljaju na Svetog Savu i njegovu sabraću, koji se nisu žalili MUP-u – nego su, upravo iz ovih razloga, izbegavali stepenice i koristili čekrk…

***

Hirurzi u Negotinu nerado operišu pacijente u danima kad preti grmljavina – zato što je pokvaren agregat, pa bi u slučaju nestanka struje, svi aparati prestali da funkcionišu…

Naravno da je ovo izgovor: jer nije moguće da od toliko bolesnika nemaju barem jednog koga žiga u kolenu – pred skoru promenu vremena!..

***

Kanarinac koji je naučen da peva košta oko stotinak evra, dok onaj neškolovani i desetak puta manje…

Na ovo bi neki idealista rekao da sličan princip treba da vlada i u našem društvu; realisti je samo žao što oni stručni i školovani – nisu kanarinci…

 

1

 

(Foto: njuska.com, ilustracija)

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. maj – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

NASMEŠENA CRTICA

Ne znam da li ste čuli kako kažu da je ljubaznost viši oblik inteligencije. Možda se neki neće složiti s time, ali meni se ova definicija dopala. Mislim da ima istine u njoj. Možemo, dakle, odbaciti onu teoriju da su dobar i lud dva brata, raširenu u našem narodu. To sve ima neke veze i sa ljubaznošću, iako ona ne predstavlja samo dobrotu i lepo vaspitanje. Pošteno govoreći, ako se malo zamislimo, uočićemo da je i ljubaznost tu, negde, mada nije sasvim ovo dvoje. Ako razmišljamo račundžijski, to je neka naša odlika da uradimo, pomislimo ili kažemo nešto što ne moramo, a što nas baš i ne košta toliko koliko dobrota koja često traži žrtve. Ali, uopšte, ljubaznost je lepa stvar. Ono iskreno: „Izvolite“, „dobrodošli“, „ma, samo sedite“, „hvala“, „izvini“… je neka naša mala ponuda koja nekoga usreći na trenutak i ulepša mu dan. Lep pogled, osmeh ili rečenica srdačno upućena nekom nepoznatom kome zahvalimo što nam je dodao novine sa visoke police, ili se malo pomerio da i mi uđemo u autobus. U tom smislu, sećam se da mi je drugarica jednog vikenda rekla da joj mantra za stresni ponedeljak glasi – razoružaj ih osmehom. To se naročito odnosi na one koje čeka dan pun administrativnih obaveza, redova koji se moraju čekati, ukratko, odlazaka na neke šaltere. Probala sam nekoliko puta i stvarno osmehom razoružala one s druge strane šalterskog stakla. Pa, eto vama s ponedeljka, nove mantre u stresnoj svakodnevici.

Ljubaznost stvarno jeste lepa asocijacija. I samo razmišljanje o njoj donosi nam lepe misli. Kako god da definišemo tu našu spremnost da s osmehom i pažnjom prilazimo ljudima i stvarima, možda nećemo mnogo pogrešiti. Jer, zaista, ona je u nama i određuje ponajviše nas same.

Dobro jutro!

1

(Foto: pinterest.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. maj – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Crtica – dok dobuje kiša 

 

Proleće je. Pa ima i kiše. Za neke, trenutno, i više nego što vole. Drugima ona ne smeta. Neki vole da trče po njoj. A neki – da sede!

Komšinica je, tako, juče uredno sedela na klupi ispred zgrade, dok je kišica lagano rominjala. „Ogrnuta“ roze kišobranom. Pored klupe, bez kišobrana, leškario je nje zlatni retriver. Oduševljen što može da se malo razl’adi na sparini od preko 20 stepeni.

Za to vreme, oni bez kišobrana, su žurili da se sklone u ulaze. Ja sam to sve posmatrao iza zatvorenog prozora. I pitao se da li će kiša da se pojača ili da prestane i kada da izađem da platim račune. Neko je uživao u kiši zamišljen, neko je uživao u kiši i mahao repom, a neko nije uživao ali je iskoristio celu sliku za crticu. Možda ga ona podseti da sledeći put priđe kiši opuštenije. I da proba da uživa u njoj. Ako mogu drugi – možemo valjda i svi mi.

1

(Foto: vestermiles.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Porodična narko-gajba – Crkveni i državni lopovi – Voli ga verovatnoća

(KVAKA 202četvrtak, 12. maj 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Prema profilu koji prave socijalne službe u Belgiji, ako imate preko 30 godina, i još živite kod roditelja – postoje ozbiljne indicije da ste narkoman…

Po tom kriterijumu, kod nas bi bar pola srednje generacije činili narkomani; ali ne samo oni, nego bi im i ćale i keva bili uživaoci opijata – jer ni oni neće da se odsele iz zajedničkog stana. Jedino bi ostala tajna – zašto babe i dede navlače celu familiju na drogu?!

***

Posle smene sveštenstva u Hramu Svetog Save zbog pronevere novca, crkvena vlast je iz istih razloga smenila i starešinu jedne beogradske crkve…

Izgleda da u razdvajanje crkve i države sve češće spada i odvajanje crkvenih od državnih lopova…

***

Jedan žitelj Njujorka koji je pre tri godine na lutriji dobio milion dolara ponovo je osvojio istu sumu. U tamošnjim medijima ovo se predstavlja kao nešto neverovatno…

Naravno, ovo je tipično američko preterivanje. Jer naše iskustvo govori da je mnogo verovatnije da će isti ljudi dobiti više puta. I na ovo strogo matematičko pravilo mogao bi da utiče samo sud, ali je, pogađate – mala verovatnoća…

 

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. maj – Crtica)

Piše: Vlada Todorović

 

Talenat

Gledam na ulici jednog oca koji se sprema da uči svoju ćerkicu da vozi bicikl. Mala ima 4-5 godina, otac joj je objasnio šta da radi, jednom rukom hvata sic bicikla, drugom ćerku ispod ruke i… kreću. Naravno, otac će tu morati malo da trči, maloj malo teže uspeva da pogodi gde su beše te pedale, ali… evo, počinje da hvata ritam, otac trči uz nju, pušta sic i samo je pridržava ispod miške, par koraka dalje pušta je skroz i … gle čuda, mala vozi. Oh, nije to baš najsigurnija vožnja, ali bez obzira na sve, vozi bez pomoći ponosnog oca koji sada džogira pored nje i nadgleda napredak.

Eto. Ili je mala prirodan talenat za održavanje ravnoteže na biciklu, ili su metodi njenog oca uspešniji. Ja sam sam naučio da vozim bicikl jednog vrelog prepodneva, posle kraja prvog razreda osnovne škole, i za to mi je trebalo 30-ak minuta teške prakse i upornog ponavljanja. Sećam se, zapravo, najteži je bio početak – napraviti prvi polukružni zamah jednom pa drugom nogom i održati ravnotežu. Pretpostavljam da sve to lakše ide kada si još mlađi.

Dakle, mladi talenat će ovih dana, kada bude neko iole lepše vreme, usavršati svoju vožnju na dva točka. Za nekoliko decenija nadam se da će tako mlada majka učiti svog sina da vozi bicikl. I da će ta slika, koja je nekada bila daleko uobičajenija, moći i dalje da se vidi. Da roditelji pomažu svojoj deci, ali i da su spremni da ih „puste“ imajući poverenje da će posle možda nesigurnog starta njihov podmladak uhvatiti zalet i krenuti sa samopouzdanjem u svoj život.

1

(Foto: blog.sfgate.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Da li se danas može ikome verovati? Kolika je doza naše sumnjičavosti kada nam se plasira neka tužna ili ružna, glupa ili prozirna priča? Ili smo i dalje beskrajno naivni do ludila? Teško je pronaći odgovore ako se uzme u obzir svakodnevno ispiranje naših već umornih glava raznim provokacijama, svake vrste. Koliko god se trudili da sačuvamo sebe od naivne vere u sve i svašta ponekad nam to i ne uspeva. Ili, nemamo nerava da nam ne uspe. Recept je oproban decenijama unazad. Pisali su ga najveći stručnjaci za manipulaciju. Pojavi se prvo neka strašna vest, potraje dva tri dana kao i svako čudo, a onda se pojavi spasonosno rešenje koje najčešće nudi pojedinac u kojeg zbog toga zaslepljeno i zahvalno gledamo kao u samog Spasitelja. Pružena ruka na ulici ne mora uvek da znači da je zaista prazna a guranje prsta u oko javnosti ne znači i da će to oko progledati. Pre da će samo zažmuriti i nazainteresovano skrenuti pogled. Slepo izvršavanje naredbi odozgo lako nam može doneti dijagnozu psihičke bolesti. Iako, svesni da je s nama sve u redu i da samo radimo svoj posao, možemo lako doći u stanje preispitivanja pa i potcenjivanja vlastitog uma i svesti. Teško je otresti se gluposti, prevare, provokacije ili prosute šarene laže ali vredi pokušati. Nov dan donosi bistriji um i britkiju reakciju na manipulaciju svake sorte. Ako vam ništa i dalje nije jasno, onda, zaboravite na sve što sam hteo da vam kažem. Verovatno se sve ovo na vas i ne odnosi.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar