Ustanak (6. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Umete li da čuvate tajnu? Ja, ne. Uostalom, na šta bi to ličilo da jedan novinar čuva tajne. Gde je tu onda interes javnosti za koju radim? Hteo-ne hteo, čim nešto saznam ja to razglasim. Dobro, ne baš uvek i ne baš sve preko radija, televizije ili štampe, Fejsbuka ili Tvitera. Nešto od masnih trač poslastica ostavim za rođake i prijatelje. Setim se odmah Nušićeve ministarke kojoj u jednoj sceni ujka Vasa kaže da je niko ne može tako ocrniti i opanjkati kao rodbina. E, taj sam. Volim da čujem ponešto škakljivo i onda to razglasim ali, diskretno, da se ne zna da sam to ja uradio.To je nekako baš srpski. Recimo, navalim na nekog jadnička da mi prizna kakve brige njega muče, pa onda, onako pun razumevanja, a u stvari sladostrašća jer mi je iskreno drago što propada, krenem da mu udaram hladne obloge u vidu obećanja za koja i on i ja znamo da neće biti ispunjena. Ako ga je ostavila buduća verenica, kunem se da ćemo za njega naći bolju i lepšu. Ako je ostao bez posla, obećavam da ću ga preko veze zaposliti. Ako je nešto treće, opet obećavam – šta me košta? Srpski je da obećaš, pa da ne ispuniš. Naravno, iako držim do diskrecije, ponekad me otkriju tako što oni kojima sam olajavao, prenesu onim olajavanim, šta sam lajao pa eto belaja. Nisam kriv, ionako vodim pasji život moram nekako da se zabavim. Kad se digne bura lepo ih pozovem u goste, nahranim ih i napojim, pustim neko srpsko kolce, i gotova stvar. Poznato je da imamo plitko pamćenje, skoro kao zlatna ribica, pa se tako lako zaboravlja sve što se desilo juče. Šalio sam se, nemam vremena ni za svoje probleme, a kamoli tuđe, ali se uvek iznenadim kad saznam da guramo nos gde mu nije mesto, a ne razmišljamo da svojim nepromišljenim postupcima, u želji da skrenemo pažnju na sebe, i te kako umemo da povredimo ljude oko sebe. Najgore je kad oni koji to primete ili saznaju, neće da nam to i kažu. Puste nas da živimo u laži, svesno se udaljavajući od nas, iz dana u dan, meseca u mesec, godine u godinu. Mi mislimo da je sve u redu, a u stvari upadamo u njihovu klopku. Pročitani, prokazani i srozani u svakom smislu, osuđeni smo na prezir, a ovi drugi, koje smo pokušali da ogovaramo idu dalje. Neka nevidljiva sila im daje krila pa nas preleću jer to je valjda ta kosmička pravda. Ne osvrću se, obilaze nas u širokom luku, i grabe novu šansu i priliku. Za to vreme mi, željni senzacije, čekamo neku novu žrtvu čiji ćemo prljavi veš da ispiramo glibavim ustima. I tako, životinjarimo svoje bedne živote… drugog posla za sada u Srbiji nema.  Dobro jutro. 

12(Foto: daily.bismun.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

piše: Kruna Pintarić

 

U Srbiji je Dan žalosti, u znak sećanja na sve proterane Srbe iz Hrvatske, tokom akcije „Oluja“, avgusta 1995. godine.

Povodom dve decenije od akcije „Oluja“ uglavnom se vode polemike o tome da je to bila akcija etničkog čišćenja, a za druge oslobodilačka akcija kojom je hrvatska vojska povratila svoju teritoriju. Činjenica je da je četvrt miliona ljudi proterano tada iz svojih domova, koračali su, išli ko je kako mogao, kolima, autobusima, traktorima, pokupili šta se moglo, a stigli sa onim što nije usput pokradeno. I to od strane raznih, koji su ih „čuvali“, „bili na njihovoj strani“, ili ih se „oslobađali“. Kaže se da sloboda nema cenu, ali taj izgleda nikad nije pod miškom grlio album sa fotografijama, na kojima su možda i prve komšije na rođendanu deteta, Amel, Domagoj i Lazar.

Pre 20 godina, tek sam završila prvi osnovne, leto je počelo, pa i ono detinje, koliko je tada bilo moguće, uživanje. Već istrenirana da slušam kojekakve glave u Dnevniku, samo sam svako veče pitala mamu i tatu: „Je l’ treba da bežimo?“, „Jesu li se dogovorili ko je pobedio?“, „A ko su naši?“, jer je „naših“ u porodici bilo i u Sarajevu, i u Beogradu, i u Zagrebu. Volela sam i Tajči i Bajagu. Volela sam i nove drugare koji su došli 1. septembra 1995. godine, jer prosto mi nije bilo jasno što da ne, iako se šuškalo kako „oni, dođoši“, sada otimaju dobre poslove. Sećam se da je jedna devojčica, na pitanje odakle je, govorila „iz OSEKA“, plašeći se ijekavice, jer je to sada nešto neprihvatljivo.

Moja baka nas je tog leta sve upoznala sa dve žene. Stara baka i bolešljiva kćerka, došle su da žive u dvorišnoj kući kod nje. Došle su iz Plitvica bez gotovo ičega, sa par marama i mnogo srama što su tu, u toj situaciji. Rodbina koja je u Srbiji nije mogla da ih prihvati, a moja baka im je dala kakav-takav krov nad glavom. Ni mi tih godina nismo imali bogznašta, a to smo ipak delili. Od te bake, koja je kasnije nadživela svoju decu, ostalo nam je mnogo prelepih heklanih ručnih radova. Ostale su cele tri godine, skoro do pred bombrdovanje i novi talas izbeglica. Pare za povratak nisu imale. Skupljali su moji baka i deda po komšiluku za kartu, a one se posle javile iz Osijeka. Nisu se ni tamo snašle, povratnici su dobijali otkaze, ali su htele da vrate novac. Nije trebalo. Nije trebalo ništa od toga da se desi. Nije trebalo da profitiraju najmutniji i najbezbrižniji, odsečeni od sudbina onih u kolonama.

A njih evo i danas. Govore o ljudskim pravima izbeglica koje prolaze kroz Srbiju od ratnih strahota. Kažu, teško im je, trudimo se da pomognemo. A za one od pre 20 godina, Beograd nije želeo da zna. Sve do trenutka kada su kec iz rukava za govorancije. Poštujem Dan žalosti i pomen svim nevinim žrtvama. Ne poštujem nikoga ko je o nama svima odlučivao, trgovao, jer ni oni nisu poštovali nas. To je eto, tako prosto, ali volimo da kažemo to „ali…“. Nema ali! Vrpca je odvezana, da bismo se, prutić po prutić, ponižavali i lomili. Ako vi, dragi političari, osvežite pamćenje samo kada je dan sećanja, oni koje 364 dana zaboravljate, i te kako pamte. I biće glasni, kad tad, sigurna sam.

99(Foto: snjtoday.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. avgust – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica bez kobasica i piva

Različiti nemili događaji koji se zbivaju oko nas u poslednje vreme, kao i oni koji su se već zbili a kojih se ovih dana podsećamo, naveli su me na razmišljanje. Da li je fašizam zaista mrtav, odnosno, zašto pojedine fašisoidne ideje opstaju? Sve to me je podsetilo na događaj od pre nekoliko godina. Bila sam u Minhenu. To je moja jedina poseta tom gradu i prvi susret sa Nemačkom. Jedno veče me je poznanica pozvala na večeru kod svog rođaka koji tamo već godinama drži kafanu. On je Vojvođanin koji sa porodicom živi u Minhenu već decenijama. Tokom večere sam se setila činjenice da su se nacisti, sve sa Hitlerom, okupljali u minhenskim pivnicama. Setim se čak i lekcije iz istorije u kojoj su te pivnice i kafane pominjane kao mesta bez kojih Hitlerova kampanja ne bi uspela i u kojoj je, 1933. i proglasio pobedu svoje stranke. Usred tog mog razmišljanja zapazim jednog skinheda kako izlazi iz nekakvog separea blizu našeg stola. To je bio prvi skins kog sam do tad zapazila u tom gradu. Nešto kasnije nam je vlasnik kafane pomenuo kako se kod njega okuplja izvesna frakcija neonacističke partije, bavarskog okruga ili tako nekako… Oni računaju da ih u maloj kafanici kod Srbina niko neće dirati, a domaćin sve ovo opisuje rečima – „meni je svejedno ko dolazi i sedi u mom lokalu, sve dok mi ostavlja novac i ne pravi nered“. Malo je reći da sam bila šokirana činjenicom da se u tom istom Minhenu 80-ak  godina kasnije, posle svega, i dalje skuplja ista partija, samo krišom jer je njihovo delovanje zvanično zabranjeno. Ne samo što je moj prvi susret sa Nemačkom, Minhenom i nekom tamošnjom kafanom bio i suočavanje s tim da se stvari od 30-ih godina na ovamo, baš i nisu drastično promenile, suočavanje sa činjenicom da dotični lokal drži naš čovek bilo je znatno bolnije… Ovo pišem jer verujem da u životu postoje dvostruki aršini koji nemaju opravdanje. Na primer, osuđivati i groziti se užasima II svetskog rata i istovremeno gostiti neonaciste jer se, recimo, sve to ne dešava u vašoj zemlji. Ili vam je svejedno ko vam ostavlja pare u kafani, sve dok ih ostavlja… To pominjem i zbog toga što je sutra obeležavanje egzodusa našeg naroda u Hrvatskoj. Bojim se da i tamo nekim njihovim ekstremistima, neki naš ugostitelj, upravo namešta stolnjake sa uverenjem – „meni je svejedno ko dolazi i sedi u mom lokalu, sve dok mi ostavlja novac i ne pravi nered“.

Dobro jutro!

77(Foto: www.reddit.com ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ne mogu da verujem da su turisti toliko drski da su odlučili da putuju tokom avgusta Srbijom. Krenuli ljudi, i svi hoće baš autoputem da stignu do letovališta. Neverovatno je da oni u vreme kad se uveliko radi na rekonstrukciji kolovoza, zakrčavaju puteve svojim automobilima i kamionima, autobusima ili kamp-prikolicama. Lepo se zna da se na more ne ide u avgustu. Naročito ne kroz Srbiju. U Srbiji je avgust rezervisan samo za rekonstrukciju puteva. Ne želim ni da pominjem one komformiste koji su navikli da koriste vinjete a ne da se, kako to priliči, lepo zaustave na rampi, plate putarinu, popričaju malo sa operaterom i nastave dalje. Neću da budem džangrizavo zakeralo pa da ističem koliko im u stvari činimo zastojima od po nekoliko sati. Mogu lepo da upoznaju prirodne lepote Srbije, čak i da se međusobno upoznaju dok se luftiraju kraj automobila u koloni. Čemu to brzopleto jurišanje, kad se sve može natenane, polako i bez velike žurbe. Vremenski uslovi su odlični, sunce peče, nigde nema hlada, dakle moguće je i bojicu nabaciti bez čvrljenja na nekoj plaži među neznancima. To je i šansa da se uštedi na čekanju bakarne bojice. Moguće je da, dok čekaju prolaz, odigraju koju partiju šaha, a deca žmurke ili šuge. Ionako je brzina autobomila minimalna, tek kilometar-dva na sat, sve je bezbedno, ispod je vreo asfalt, pa se deca u eri tableta i mobilnih telefona ispražnjenih baterija mogu sasvim fino zabaviti. Ionako je avgust mesec, kad svi rade, kad niko nema vremena za socijalne aktivnosti, idealan za dečju rekreaciju bez vode, a i hrana im ne treba. Ionako nema apetita kad je preko četrdeset stepeni na otvorenom putu. Moguća su sklapanja kumstava, sklapanje brakova, veridbe, a ako nekome i pozli od toliko komfornog putovanja kroz Srbiju, tu je radio i dragoceni saveti Nade Macure. Ko ne razume srpski, ima vremena da ga u koloni i nauči. Može se i sindikat organizovati za one koji bi da budu društveno angažovan. Sve im smeta. A zamislite kako je našim ministrima koji krenu tim istim putem da obiđu radove? Kako će oni da se probiju svojim limuzinama i provere da li radnici rade ili zabušavaju. Zbog ovih bahatih turista moraće da angažuju helikoptere, a zna se koliko to košta. A Srbija štedi. Iduće godine biće sve drugačije. Putevi će biti željni automobila ali plašim se automobila nigde biti neće. Ići će do juga prečicom, preko Rumunije i Bugarske. Turisti su veoma osetljiva sorta ljudi. Dobro jutro!

55

(Foto: www.rts.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (2. avgust – crtica)

 piše: Dejan Grujić

Svetog Iliju Gromovnika danas će mnoge srpske porodice proslaviti, neko kao gost, a neko kao domaćin. Zbog velikog sveca, bilo je juče tokom priprema slave mnogo razloga da se uključe veliki potrošači struje. Valjalo je ispeći kolač, pečenje, sarme, kolače, a rerna samo srče nove skupe kilovate. Valjalo je ohladiti mnogo pića, a tu su frižideri i zamrzivači neminovno pomoćno sredstvo koje takođe srče li srče struju. Pojedinačno nije strašno uključiti jedan frižider, ali u srpskim uslovima gde se za slavu okuplja minimum pedeset ljudi, to nije dovoljno. Da bi se gosti osećali komforno i da im ne bi kapao znoj sa čela u vruću supu i pečenje, tu je pomoćno antivrućinsko sredstvo – klima. Klime su, ako to neko ne zna, letnja varijanta termo peći. Vuku struju taman toliko da se onaj točak na strujomeru vrti kao čigra. Kad se klima isključi, u trenutku kad postigne željenu temperaturu, točkić se i dalje vrti. To fizičari zovu inercija, potrošači pljačka, a EPS „mašala, mašala“. Sve u svemu, od juče je za više procenata skuplje biti vernik. Ako ćemo po srpski,  a hoćemo – dok se svi lepo ne najedu i napiju, zapevaju i zaigraju , to i nije slava. Slavu treba da predstavlja: sveća, kolač, žito, upaljeno kandilo i mir i tihe molitve uz nešto malo hrane. Sumnjam da se iko seća da je ikada bio na takvoj slavi jer šta da se radi kad smo Srbi, pa sve moramo da uvećavamo da bude što naglašenije i uočljivije. Slični smo Nemcima, pa nije ni čudo što kažu da su oni nekada davno bili Srbi u jednoj teoriji zavere. A ako se neko seća onog grafita kojem smo se smejali pre neki dan o tome da će nam EPS otopiti zamrzivače i isključiti klime, taj grafit od danas više nije šala već sudbina koju ćemo ćutke podnositi. A otpuštanja se nastavljaju. Ako Srbi i ne prežive, Srbija mora. Bar dok se ne vrate Nemci, kao u lošem starom vicu.  Dobro jutro.

11

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (1. avgust – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Homo/hetero crtica

Pre nekoliko dana jedan moj poznanik se vraćao poslom iz Sarajeva. U autobusu je sedeo pored oduševljenog mladića koji je sabirao utiske sa upravo održanog koncerta Dina Merlina. Ispostavilo se da je taj mladić pripadnik poznate ovdašnje ekstremističke organizacije i usput je pričao kako se protivio Merlinovom koncertu u Beogradu. Zatim je stavio slušalice i gledao video snimke sa koncerta. Oduševljen… Ova crtica bi  ovde mogla i da bude gotova. Prosto, ovo je „sličica“ sama po sebi dovoljna da opiše jedan društveni fenomen u vidu paradoksa koji je kod nas toliko prisutan. Zamislite samo mladića koji se iz ideoloških ubeđenja tuče sa Merlinovim fanovima u Beogradu, a onda, nekoliko godina kasnije, shvati da mu se ta muzika u stvari sviđa i ide u drugu državu da sluša pevačev koncert. Zamislite tek kako ovo bizarno zvuči nekome ko je možda „popio“ batine od razjarenih huligana pred koncert pomenutog pevača ispred „Arene“. Da ovu stvar ilustrujem još bolje, poslužiću se nedavnom medijskom objavom o promeni pola osobe koje je spadala u ekstremne i osuđivane pristalice jedne druge desničarske organizacije. I ovde je reč o dečku koji je bio istaknut član, onaj iz prvih redova ekstremističkog pokreta. On je, između ostalog, bio naročito glasan i nasilan pred i za vreme svake ovdašnje Parade ponosa. On je, naime, odlučio da promeni pol, i izašao u javnost sa tom činjenicom. Jasno je da će sada biti u prvim redovima naredne gej parade…

Ovakve životne priče nateraju vas da se zamislite. Tada shvatite da u suštini stvari stoji isti mehanizam – sklonost ka ekstremnom ponašanju ili zastranjivanju bilo koje vrste, a ne određena ideologija. Upravo je pomenuti mehanizam taj koji dominira osobom i navodi je na ovakvo ponašanje, a ne „ideal“ za koji osoba gine. Zato ne čudi što isti taj kasnije „gine“ za suprotnost protiv koje se do juče borio, često krvavo i beskromisno.

Cilj ove crtice nije osuđivanje bilo čijeg uverenja, već skretanje pažnje na neobičan društveni fenomen koji uvek nekako „procveta“ u kriznim vremenima.

Dobro jutro!

88(Foto: www.indoorcycleinstructor.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. jul – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

CRTICA u znak zahvalnosti Branislavu Nušiću

Juče mi se dogodila neobična scena, pa moram da je podelim sa vama. Čekam autobs na jednom od stajališta u gradu i primetim, u nekom trenutku, čoveka – sedi, poguren, uzdiše. Pitam ga da li je dobro, a on odmahne glavom, uzdahne i počne da priča.

Radio je godinama u nekoj firmi u jedoj dalekoj zemlji, čini mi se da se firma zove Rudarsko dubinska zajednica, ili RDZ. Kaže, lepa i dobra firma. Nekada je bila i veoma cenjena, pa je bila čast raditi tamo. Tu firmu je donirao jedan bogataš i plate su bile dobre. Da li zbog dobrih plata, ili zbog ugleda, no, malo po malo, počeli su da zapošljavaju razne ljude, koji skoro da nisu ni radili. Bili su to nečiji kumovi, rođaci, pa čak i ljubavnice. Dođu oni na posao, popiju kafu, pročitaju novine, pa odu kući. Zapošljavali su i dobre radnike, među kojima je i on bio, tek da bi posao bio obavljen i da bi, koliko toliko, održali ugled firme. E, a onda je došla kriza, ova svetska ekonomska. Bogati donator je i sam zapao u finansijske probleme. Plate su smanjene, a firma se i zadužila da bi ih isplaćivala. Onda je, jednog dana, donator rešio da preseče situaciju, kada je shvatio da na platnom spisku ima tri puta više zaposlenih od potrebnog broja, i doveo novog šefa da otpusti višak radnika. E, sad, problem je bio koga otpustiti. Izbor je pao, između ostalih, na njega, svi su se složili da je to najbolje. Njemu su, za uzvrat, ponudili da nastavi da radi, davaće mu oni novac onoliko koliko je bila njegova plata, ali se on više neće potpisivati ispod svog rada, već će to raditi oni. Ja ga pitam šta je dalje bilo, da li je prihvatio ponudu. On vrti glavom, a u tom naiđe njegov autobus, i on ode.

I dalje ne zam šta je odlučio, ali sam negde zahvalna što se sve to dešava u nekog dalekoj zemlji, u nekoj neznanoj firmi, a ne ovde kod nas.

Dobro jutro!

44(Foto: www.goodtherapy.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar