piše: Dejan Grujić
Protekle sedmice najviše nas je zabrinulo zatvaranje granice sa Hrvatskom i zebnja da nas to vraća u devedesete. Mnogi su bili skloni da neobjašnjivu odluku premijera susedne države da zbog problema u vezi sa migrantima kazni srpske građane i firme čak i one sa hrvatskim kapitalom definišu kao neočekivanu i suludu. Umešala se i Evropa i znamo kako se sve završilo. Niko ništa nije rekao, ništa nije učinio protiv „barbara“ iz Srbije ali je, za svaki slučaj, a sve u cilju podizanja rejtinga pred zbunjenim hrvatskim biračima njihov premijer obećao da će uskoro hermetički zatvoriti granicu sa „problematičnim susjedom“. Dok senka hrvatsko-srpskih tenzija i dalje zaklanja normalnu komunikaciju, dotle se i u srpskoj javnosti dešava nešto što nije u skladu sa težnjama da se napokon nešto pokrene sa mrtve tačke. Polako se, korak po korak, ipak nešto pomera, doduše milimetarski i još uvek neprimetno za običan svet. Rizikujem da me udavi „Beograd na vodi“ posle ličnog utiska da je to ipak nešto više od pukog građenja još jednog tržnog centra u glavnom gradu, a koji će korist doneti samo vladajućoj stranci. Tako tvrde predstavnici naše opozicije koji su krenuli da početak radova na obali zaustave protestima koje su kordoni policije sprečili da zaustave svečanu ceremoniju. Premijer je sa predstavnikom investitora ubeđivao prisutne da je to početak uređenja prostora koji je sedamdeset godina bio zapuštena rupa grada, da će to pokrenuti razvoj i samim tim obezbediti dugoročnu korist građanima Srbije. Pomenuo je preko dvadeset hiljada novih radnih mesta, što ohrabruje, ali u isto vreme predstavlja samo kap u moru nezaposlenosti. Treba nam bar dvadeset Beograda na vodi da bi se na radna mesta vratili svi koji su ih izgubili od vremena kada je demokratija zakucala na naša vrata. Uvek sam na strani slabijih, ovoga puta opozicije, ali me malo golica ker u stomaku kad se samo setim kako je bilo kad su oni bili vlast. I tada su nicali preko noći šoping centri, fabrike su se zatvarale, građevinarstvo rušilo, radnici postajali nezaposleni, a agencije za sve i svašta nicale kao pečurke posle kiše. Rekoh, u nadi da me poplava „neudavljenog“ Beograda neće progutati novim Potemkinovim selom, dajem sebi slobodu da još jednom stpljivo sačekam da vidim šta će se dešavati oko celog projekta. Uostalom, premijer reče da ćemo kao građani imati pravo da gledamo kako radovi napreduju. Gledaćemo, i čekati prvu krivinu koju ćemo ispraviti na predstojećim izborima. Pa Vi sad, premijeru, vidite šta ćete. Dobro jutro.
(Foto: ekonomskevesti.com, ilustracija)
Beograd202 