Ustanak (28. jun – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Konzervirana crtica

Zaista obožavam leto. Za mene je sunce sva životna energija. U toku letnjih meseci puna sam energije, bez obzira na visoke temperature i sunce koje prži. Jedino što ne mogu fizički da podnesem je vožnja u sparnim, zagušljivim i užarenim pokretnim konzervama. Kažem konzervama, jer većina autobusa u našem gradu sada ima one minijaturne prozore, koji se otvaraju na kip ili na kant. Kroz njih vazduh ne ulazi. Znači, u startu zagušljivi prostor, u kome je vlaga na nivou 200 odsto, jer nas stotinu, iako autobus prima upola manje, dišemo i isijavamo, a ništa iz konzerve niti isparava niti ulazi vazduh. Pritom, po pravilu, u tim konzervama, oprostite što ih uporno tako nazivam, ne rade klima uređaji ili izduvavaju još gori vlažan, polutopli vazduh. Već čujem neke koji se pitaju, kako ste se nekada vozili gradskim prevozom u kome nije bilo klime. E pa, nekadašnja prevozna sredstva imala su bar velike prozore. Još uvek gradskim ulicama jezde i takvi autobusi, u kojima moramo reći jeste toplo, ali bar vas „rashlađuje“ vetrić. A i pre 10, 15, 20 godina temperature leti baš i nisu bile 40 plus. I gle apsurda, leta su sve vrelija, nama prevozna sredstva klimatizovana, a mi se nikad teže nismo prevozili sa jedne na drugu destinaciju. Mislim tu na pokretne saune, koje su ovoga puta u službi onesvešćivanja, a ne detoksikacije organizma, ali i na beogradske gužve, koje nekada poprimaju i oblike saobraćajnog kolapsa. A zamislite, ovih dana u kontrolu vozila krenula je inspekcija, koja kontroliše da li rade klima uređaji. Za sada su, kažu, isključili 20 vozila?!?! Međutim, prema nekim informacijama, trećina vozila GSP uopšte ne poseduje klima uređaje, a može se čuti da je tek krajem maja raspisan tender za popravku i servisiranje klima uređaja za oko 600 vozila. Setimo se mog osećaja sa početka priče. Letnji meseci, pozitivna pokretačka energija. E, to je ono što mene spašava. Ne želim da se osećam poniženo što se često vozimo kao sardine, pritom i skuvane. Što te iste konzerve čekamo po pola sata i više. Što nas na sve to presreću i kontrolori. Ne dozvoljavam da mi sem prirodnih nepogoda, sive oblake nad glavom navlače tamo neki prevoznici. Pešačenje je ionako zdravo. Bar nekoliko stanica. A i prilika je da prošetam nove naočare za sunce, kroz koje svet malo drugačije izgleda. Dobro jutro.

Ustanak (27. jun – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Rođendanska crtica 

Dok smo bili deca, sećam se da smo za 30-godišnjake govorili matorci. Onda kada smo zgazili u to doba, činilo se da su to nove dvadesete. A onda, u petoj deceniji, tačnije kada krenete da sitnite četrdesete, shvatite da su nekako najlepše i najlagodnije za život, jer se tada već iskusno barata svim životnim kartama. Kada napunite 50, stičete utisak da ste u zlatnom dobu, kada su godine samo brojka koja govori u prilog vašim kvalitetima, iskustvu i istrajnosti. Kako ja vidim 50-godišnjaka. Dovoljno iskusnog da sa ironijom posmatra sve probleme koje ga okružuju. Dovoljno smelog da govori najglasnije kada je u manjini, jer ima šta da kaže. Dovoljno lucidnog da stavi naočare za sunce čak i onda kada se iznad glava nadviju sivi oblaci. Dovoljno šarmantnog da bez obzira na garderobu i poneku boru na licu uvek bude primećen i zapamćen u društvu. Dovoljno stabilnog da stoji črvrsto i stabilno uprkos jakim vetrovima koji prete da ga slome. Dovoljno zrelog da prepoznaje prave vrednosti. Dovoljno otvoren da razume sve generacije i bude im i učitelj i prijatelj. Dovoljno uspešan da ga baš briga šta drugi misle, jer je život pokazao da vredi. 50-godišnjaci smelo gaze u novo životno doba, srećni što iza sebe imaju iskustvo koje im omogućava da menjaju sebe kako bi im život bio bolji, a ne da život menja njih. Taj 50-godišnjak duva tih 50 svećica zajedno sa svima koji su sazrevali zajedno sa njim. Neki stariji, neki malo mlađi od njega, ali za ovog slavljenika to i nije važno, jer u prijateljstvima godine nisu bitne. Kao ni da li ste dama i džentlmen. Ovaj 50-godišnjak danas slavi rođendan. A na torti je malo više svećica. Po jedna pripada svakome od vas, jer ste vi obeležili svaki od 50 kilometara ove slavljeničke vožnje Radio Beograda 202. A sada izvolite zamisliti želju pre nego što oduvamo ove svećice, jer nove moramo da upalimo. Dobro vam rođendansko jutro.

(Foto: pixabay.com/z0man)

Ustanak (26. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Ako ovih dana teško dišete, računajte da je sa vama sve u redu. Vreme ne valja. Vlaga podstiče tegobe, a ova silna voda, koja se sručila na Srbiju, negde mora da ode; ili u zemlju ili u vazduh. Ono što zabrinjava mnoge lekare, koji nas leče od hroničnih bolesti, jeste najviše u vezi sa vremenom i aktuelnom prognozom. Niko pouzdano ne može da prognozira na šta će da nam liči leto posle ovakvih nepogoda. Vlažno ili vrelo, svejedno je mladima, a stariji neka se pripreme. Načekaćemo se povoljnih vetrova koji će zaduvati Srbijom. Iako ima nekih nagoveštaja da nam je bolje, ako se gleda statistički, preostaje da vidimo da li će biti još bolje ako sami tako odlučimo. Zato, novi dan započnimo suočeni s teškoćama koje ćemo unapred zanemariti dobrim raspoloženjem koje čak ni vreme neće moći da pokvari. Život nam prolazi u gušenju, a vreme je i dalje krivac za sve što nas muči. Samo, da li je baš sve tako? Recimo, ako vas nerviraju komarci, ne udarajte po njima. Kako inače da objasnite to što na taj način udarate na svoju krv. Ako vas nerviraju oni koji vas vole, zavolite ih još više – tako ćete ih još više osnažiti da nastave sa provokacijama. Nema mesta nervozi, danas se obradujte nekoj sitnici, makar to bio rođendanski koncert vašeg omiljenog radija koji obeležava pola veka postojanja. Setite se svoje poslednje rođendanske žurke i zamislite kako bi sve izgledalo da niste tu gde jeste; kako bi svet funkcionisao da vas nije. Svako ima svoje mesto i ulogu pa ako je već tako, neka vaša bude glavna. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/lukaszdylka, ilustracija)

Ustanak (25. jun – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Poplavljena crtica

Živimo u 21. veku u kojem najveći svetski bogataši plaćaju da lete na Mesec. Gde bez ijednog naplaćenog impulsa možemo putem interneta da razgovaramo sa nekim na drugom kraju planete. Ali isto tako živimo i u gradu u kome postoje naselja bez kanalizacije. Nečega što je osnova života u velegradu. I u urbanom, ali i zdravstvenom smislu. I onda po ko zna koji put padne kiša, doduše ovoga puta najobilnija moguća, plaveći septičke jame koje su zajedno sa obilnim padavinama poplavile kuće, podrume, dvorišta i puteve. Ispumpava se voda, a za njom ostaje nešto što ni u jednom veku, nije zdravo za ljude. Gradimo najmodernije, ponegde i pametne zgrade, brinemo da li će svi ti ljudi koji nasele ta zdanja imati gde da se parkiraju, a osnovu života u gradu, vodovod i kanalizaciju, izgleda zanemarujemo. Ili ne vodimo dovoljno brige o njima. U slučaju žitelja na levoj obali Dunava, naseljima Ovča, Borča, Krnjača i Kotež, pitanje kanalizacije ušlo je i u viceve. Žitelji tih krajeva Beograda više od 50 godina žive bez kanalizacije. A na samo pet kilometara od njihovih zgrada i kuća, grade se oblakoderi, kao i najmoderniji tržni centri. Struka je juče rekla svoje – mnogo bitnije od saniranja posledica je preventiva. Održavanje postojećih kanalizacionih odvoda, kako bismo izbegli sliku Venecije u centru grada, na Novom Beogradu, auto putu…Na društvenim mrežama možemo videti slike đubretom zatrpanih šahtova što vodovodne, što kanalizacione mreže, ali i onih zazidanih. Da, da, zazidanih. Verujem da žitelji poplavljenih naselja, dok ispumpavaju vodu iz svojih domova, ne razmišljaju sada šta je moglo biti učinjeno. Ali u trenutku kada iza vode ostane mulj i smrad, verujem da će promeniti stav od pre godinu, dve, pet, 20 i čak 50. Mi smo svi žitelji ovoga grada i plaćamo određene usluge. Plaćamo i da naš grad izgleda kako izgleda, da se gradi, popravlja, održava. Isto tako dužni smo, zbog sebe prvenstveno, ali i ostalih žitelja ove prestonice, da reagujemo kada neko u sistemu zakaže. Dužni smo da vodimo brigu o prostoru na kome živimo i da ga ne zatrpavamo đubretom. Dužni smo i da reagujemo ukoliko nemamo osnovne higijenske i životne uslove. Dobro jutro.

Ustanak (24. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Čitam u novinama kako nam meteorolozi iz časa u čas predviđaju kataklizmu. Uvek su u pravu kada kažu: Biće pakleno vruće, ili nam se sprema potop. Najverovatnije je sve ovo božja kazna, kažu neki, zato što ne poštujemo Boga i ne idemo u crkvu. S druge strane, teoretičari zavere tvrde da je sve to delo gospodara iz senke koji se poigravaju s nama čim nećemo da sledimo njihova uputstva. S treće strane, ekolozi govore o krivici čoveka koji je pustio tehnologiju da zatruje prirodu i njene procese zaustavi ili promeni, pa nam se ona sada sveti najstrašnije moguće. Tačno je da smo postali Amerika, bar po vremenskim prilikama koje nas zatiču spremno nespremne, jer ih ovakvih, nije bilo od „pamtiveka“. Neki nemaju vremena da se bave vremenom, već marljivo rade svoj posao od ranog jutra. U pitanju su ljudi običnih zanimanja, bez kojih ne bismo mogli da funkcionišemo kao srpski jezik bez turcizama. Prvo pekari. Zamislite koliko njih poslova čeka, pogotovu ako im je noćas voda prodrla u objekte gde rade, i to samo da bismo mi imali šta da pojedemo za doručak. Onda, slede radnici vodovoda, vatrogasci, policajci. Svi su oni nadležni za građane kojima je potrebna pomoć posle poplava. Ili, vozači autobusa. Oni moraju da ustanu pre svih, startuju autobuse i krenu u susret svima koji su užurbani i pritom nervozni i prevezu ih potopljenim ulicama. Čistači ulica, predani i pedantni, moraju da sklone sav otpad i mulj sa ulica nakon poplave, ali i nekih javnih dešavanja. Svi pobrojani, pa i oni koje ne pominjemo a vrlo su važni za naš početak novog dana nemaju vremena da se žale na metorologe ili komentarišu poplave. Dok kukamo kako dišemo na škrge, ličimo na apatične i besciljno pokrenute robote, naše i njihovo vreme teče. Kaskamo za njim, a ono leti, dok oni rade i uglavnom ćute kad galamimo oko njih. Biće ovo leto varljivo. Meteorolozi su nas na vreme upozorili.

Dobro jutro!

Ustanak (21. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Postalo je normalno da komentarišemo dešavanja u našoj prosveti kao nešto što nije normalno. Kako inače opisati situaciju koja se otrgla kontroli posle „provaljenih“ testova? Ko je tu sve kriv? Da li svu krivicu treba svaliti na tog štamparskog radnika koji je kao otac budućeg srednjoškolca samo želeo da „pomogne“? Da se razumemo, ceo svet je sklon instant rešenjima, zašto bi to kod nas bilo izuzetak? Čemu mučenje i učenje, kad može lepo da se prepiše i onda bezbrižno izabere željeni smer. Ako bismo bili iskreni, veliki broj nas bi verovatno uradio isto. Pustimo sad moralisanje. Ono što u nedopustivom činu krađe predstavlja bar jednu blago olakšavajuću okolnost, po mom mišljenju, jeste to što otac nije prosledio fotografiju rešenja samo svom detetu, već i svim njegovim drugovima. Dakle, nije bio sebičan, to je istina, ali, uradio je nešto što nema veze s moralom i tako ugrozio decu koja su dobro zagrejala stolicu tokom prethodnih godina školovanja. Doduše, nezvanično se saznaje da je za sve kriv hvalisavi sin koji je mimo dogovora test raširio društvenim mrežama. Opet, kažem, kakav je to sistem pripreme ispita u kojem ima tako slabih karika koje ne mogu da izdrže pritisak koji s jedne strane vrše ambiciozni roditelji u društvu nastavnika poklonodavaca ocena, a sa druge predstavnici nadležnih službi? Dece tu skoro i da nema u procesu varanja. Da je tako, teško da bi moglo da se desi da nam procenat odličnih učenika bude tako visok, a prohodnost u prvoj godini srednje škole skoro na zabrinjavajućem nivou. Ohrabruje podatak da će do iduće školske godine, prema najavama ministra, u svim školama biti moguće polaganje ispita na računaru, pa će mogućnost prevare biti svedena na minimum. Opet nemamo sto posto fer uslove polaganja završnih ispita, jer smo takvi kakvi smo, vešti u smišljanju novih ideja o varanju. Neka smo živi i zdravi, i puštajte tu decu da upišu šta žele, ionako kad završe neće imati šta da rade sa stečenim zvanjima. Sada je i fakultetska diploma nebitna za pronalaženje posla. Ipak vam i za to treba „tata“. Dobro jutro!

Ustanak (17. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Danas će srca roditelja svršenih osnovaca osetiti promenu ritma, a disanje će biti isprekidano. Uzalud lekovi za smirenje, uz njih je trema zbog polaganja završnih ispita gora od porođaja, otkaza ili bankrota. Mnogo sam srećan što se u mom slučaju ta muka završila poodavno. Nije da je nije bilo, slagao bih kad bih vam sada pametovao o tome kako sam bio miran i staložen. Sećam se da je opsadno stanje počelo u našem slučaju, tri meseca ranije. Pozvali smo privatne profesore koji su nam odmah objasnili da “dete nije nepametno, ali ima mnogo rupa u znanju” koje će oni svojim radom “popuniti”. Šta smo mogli nego da zavapimo pevajući u falšu: “Pristajem na sve, samo kaži”. I rekli su nam, bilo je to aprijatno za uši, jer je valjalo izbrojati lepu sumu za svakodnevno preslišavanje. Mislio sam tada: Pa dobro, a čemu onda osam godina školovanja ako se prijemni može spremiti za tri meseca učenja? Niko me nije slušao, a sam dan polaganja pamtim po kolabiranju ispred škole. Jedva su me spasili. Dete niko nije ni pogledao, dok su mene prskali hladnom vodom hladeći lepezom i gladeći po glavi kao da sam ja polagao ispit. Srećom, sve se završilo dobro. Ja sam se oporavio, dete je prošlo dalje, upisalo odličan smer, onda drugo dete iduće godine, pa je onda fakultet došao kao banjsko-klimatsko lečilište u odnosu na završni ispit za upis u srednju školu. Verovatno je da će biti još prijemnih ispita u našim životima, valjda ćemo to i dočekati, ali iskreno – baš me briga. Važno je da su nam deca živa i zdrava. Svako od njih na svoj način pronađe na kraju svoj put do sreće u životu. Ako ga i ne nađe, to nije smak sveta, već znak da nije kraj. Idemo dalje do neke nove provere znanja od koje ćemo strepeti mi matori, unapred znajući da se ništa značajno neće promeniti u našim, a još manje, životima naših naslednika. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/F1Digitals, ilustracija)

 

Ustanak (10. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Pre dvadeset godina čuli smo rečenicu koju je izrekao tadašnji predsednik, a koju će dugo pamtiti svi kojima je NATO uništavao živote i imovinu sticanu decenijama: „Dragi građani srećan nam mir“. Posle 78 dana besomučnog bombardovanja civilnih i vojnih ciljeva, Kumanovskim sporazumom je usaglašen i potpisan Vojno-tehnički sporazum, a za pojedine kapitulacija tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Potom je krenulo povlačenje države Srbije sa Kosmeta, a sa njom i oko dvesta pedeset hiljada raseljenih lica. Nazvani su tada privremeno raseljenim, a vreme je pokazalo da mnogi od njih, više od 90 odsto, ni posle dvadeset godina od kraja bombardovanja nisu povratili svoju imovinu nazad. Zauzeta je, opljačkana, popaljena, porušena, otuđena i čeka neki novi sporazum kojim će se urediti odnosi između takozvane države Kosovo i međunarodno priznate države Srbije. Šta smo očekivali posle prekida agresije? Mnogo. Posebno posle oktobarskih promena 2000. godine, nadali smo se boljem životu, razvoju, unapređenju odnosa sa susedima, prestanku izolacije, i poverovali u bajke koje su nam prosuli tadašnji vlastodršci i zapadni „partneri“. Umesto toga, dobili smo stotine hiljada obespravljenih na ulicama, bez posla i nade da će ga dobiti, ili u nešto boljem slučaju, prevremeno penzionisanih radno sposobnih ljudi. Privatizacija u koju smo polagali mnogo nade, obavljena je kao nekada u davna vremena – jagma. Taj izraz prevodi se kao otimačina posle dobijenog rata, i potpuno precizno opisuje Srbiju dvehiljaditih. Traljavo smo se bavili problemom Kosmeta koji nam je otiman u fazama, sve do proglašenja takozvane nezavisnosti. Srbija se danas prazni hiljadama mladih koji svoju sreću ipak traže na nekom drugom mestu. Imaju pravo. Jedino ostaje žal što ih taj bolji život čeka u državama koje su nas od sveg srca čašćavale bombama sa osiromašenim uranijumom. Dvadeset godina je ništa u odnosu na stotine godina koje treba da proteknu da bismo se rešili otpada koji nam je sasut od „prijatelja“. Sve to, za „naše dobro“. A rešavanje problema u vezi sa Kosovom i Metohijom nije ni na pomolu. Opet, zahvaljući našim „partnerima“. Dobro jutro.

Ustanak (6. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Opet je država odlučila da nas nauči redu. Ne bilo kom, već – kućnom. Ako već živimo tako kako živimo, ako nismo vaspitani, država će već do kraja ovog meseca početi da nas novčanim kaznama odvikava od raznih oblika lošeg vladanja u stambenim objektima. Komunalni policajac će tako imati pravo da vam zazvoni na vrata i odreže kaznu ako ste bili preglasni, slušali muziku jačine preko 30 decibela, usisavali noću, ostavili psa da laje u stanu, pušili na stepeništu, tresli mrvice kroz prozor, koristili veš mašinu noću, i tako dalje. Baš me zanima kako ćemo da iskoristimo benefite koje daje EPS za potrošnju jeftinih kilovata noću, ili zašto nećemo smeti da puštamo vodokotlić u dva ujutro ako nas nužda na to natera. Ako vam je dojadila komšinica iz stana iznad vašeg koja svakodnevno šeta klompama po golom parketu, ili redovno poliva cveće pa se to vama sliva na lođu, onda imate pravo da je prijavite komunalnoj policiji. Kazne nisu baš simbolične, i kretaće se u rasponu od pet do sto hiljada dinara. Nije dozvoljeno ni plakanje, ridanje, čupanje za kosu, grebanje lica, ali, uvek ima ali. Nedavno je moja drugarica Željka objavila na internetu svoja iskustva u vezi sa ovom problematikom: „Ne palite se na nova pravila ponašanja u zgradama. Jer, komunalci i kada se udostoje da reaguju, moraju prijavljeno stanje da zateknu, ne smeju da vam uđu i stan i tako ne mogu da čuju buku. Mrvice i đubre koje leti preko terasa moraju svojim očima da vide kako pada, recimo. I najbitnije: inspektori rade do 16 časova. Ako imate problema sa bučnim komšijama noću, stegnite zube jer, nadležni tada pajke. Dakle, slaba vajda od propisa, već u najavi. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/congerdesign)

Ustanak (5. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Mnogo je lepo živeti u velegradu. Oni koji mi zavide, neka to i dalje rade. Volim da misle kako sam ja srećan i zadovoljan. Ne pada mi na pamet da se bilo kome od njih pravdam u vezi sa tom privilegijom. Ako svaki put kad krenem na posao sa zebnjom da li će se autobus uopšte pojaviti, da li sam ja zaista srećan čovek? Ako se prepadam od mostova koje treba da pređem na putu do posla ili pozorišta zbog neinformisanosti o tome kojem mučeniku će da pukne guma na automobilu ili kvrcne nešto u glavi, da li sam ja ludo zadovoljan što živim u prestonici, kako je neki zovu. Ne znam da je velika sreća to što obilazeći pijace kupujem, ko zna čime nadrukane, jagode ili mlade krompiriće koji su nalik pesnicama Mate Parlova. Ako i pokušam da se negde uguram, u neki red za nešto, negde, nekad, možda; preostaje mi da čekam satima, a onda mi, dok padam s oteklih nogu samo okače ceduljče na kojem piše da pređem na prvi slobodan sledeći šalter, uglavnom bez službenika. Ako je sreća da redovno obilazim radove na putu pešačeći centrom prestonice, zarad lepše budućnosti Beograda, onda ništa – u redu. Ko sam ja da imam nešto protiv srljanja u progres? Neka se ovde uskoro šetaju brojni turisti, neka me fotografišu, zapitkuju, traže stan na dan, leskovački roštilj, skadarlijske muzičare, nešto mlado i zgodno za provod, šljivovicu i neka precvetam od tolikog procvata. I treba da mi zavide ovi što ne žive u velegradu. Neka ostanu tamo gde jesu, zatucani, i neka žive na mestima gde slavuji bude narod i jede se domaća hrana; gde nema kolapsa, a svi se pozdravljaju radosni zbog susretanja dok dišu zdrav vazduh i piju neflaširanu izvorsku vodu. Ne moraju čak ni da se bude ranije zbog posla, jer njima posao nije kao meni udaljen satima već deset minuta hoda, najviše. Sve mogu da završe za jedan dan u svojim malim gradovima, imaju svoje avlije i vinjage pod kojima mogu da sede do mile volje i srču domaću kafu sa nekom mučenicom iz hrastovog bureta, i vremena koliko ja nikada u životu neću imati na raspolaganju. To je zato što su zatucani, a ja sam moderan i urban. I treba tako da se zlopate u svojim vanvelegradskim sredinama i zavide meni, srećniku. Ko im je kriv što nisu umeli da se dočepaju velegrada kao ja, na primer? U to ime, živeli, prijatna kafica, i dobro ti jutro, Srbijo, najlepša zemljo na svetu.

(Foto: pixabay.com/htraue)

Ustanak (3. jun – Ustanak)

Piše: Milena Milićević

Sagorevačka Crtica 

Podatak da više od dve trećine srpskih radnika živi u konstantnom stresu i pati od hronične iscrpljenosti zabrinuo je mnoge, budući da ovakvo stanje može dovesti do teških bolesti. Ovaj podatak proistekao je iz velike međunarodne zdravstvene studije, koja je pokazala da tzv. sindrom izgaranja na radnom mestu jedino Ruse pogađa više nego Srbe. U vremenu kada je mnogo ljudi bez posla, oni zaposleni, bar sudeći prema podacima ovog istraživanja, doživljavaju previše pritisaka i premalo izvora zadovoljstva. Ovo je slika Srbije, većinskog dela. Jer, sa jedne strane, imate osobe koje uglavnom pune novootvorene tržne centre i smeškajući se ulaze i izlaze iz radnji stranih brendova, da bi kasnije sa prijateljima u nekom od kafića proslavili kupovinu novih stvarčica. Planiraju se letovanja, ali i zimovanja, svaki put na drugoj destinaciji. Ta grupa ljudi, očito, radi poslove koji su veliki izvor zadovoljstva, sa malo stresa. Ili je taj stres „izduvan“ kroz zadovoljstvo življenja, da ne kažem, uživanja. Ona druga grupa ljudi, koje svakodnevno viđate na prepunim stanicama kako sebi drobe u bradu zbog dugog čekanja autobusa, odlaze na svoje poslove, koji im očito teško padaju, jer ih u povratku kući, na tim istim stanicama, srećete sa pomalo odsutnim pogledima i umornim izrazima lica. U gore pomenutom istraživanju, stručnjaci u slučaju „sagorevanja“ preporučuje da radnici posegnu za fizičkim aktivnostima, trčanjem, vežbanjem ili bilo kojim vidom rekreacije, da šetaju ili praktikuju jogu. Ali sa druge strane, problem je u tome što većina radnika kaže da baš zbog preteranog umora najčešće nema snage za bilo kakvu dodatnu fizičku aktivnost koja bi „resetovala“ njihov organizam. Kada sagledamo ovakvu sliku, u vodu padaju fraze jedan je život, treba uživati…Ako ste čitajući ove redove, bar ispustili jednom hmmm, mislim da je vreme za takozvano usporavanje, ako je već „resetovanje“ nemoguće. Ako zanimanje i posao ne možete da promenite, verujem da svako od vas za u svim onim situacijama koje je nemoguće izbeći, a koje vas neminovno nerviraju, treba da stavi ružičaste naočare. Jer ono što ne vidimo, nije se ni desilo. Šta kažete? Ponedeljak je oduvek bio dobar dan za svež početak. Dobro jutro.

Ustanak (28. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Kreativno-pokretačka Crtica

Neke snove i čežnje je u životu moguće ostvariti. To već svi znamo, ali vrlo mali broj ljudi i radi na ostvarivanju istih. Sinoć sam bila na prvoj samostalnoj izožbi moje drugarice, koja je posle xy godina ponovo počela da slika. Verujem da davnih godina, kada je svoj talenat, iz njoj poznatih razloga, stavila u drugi plan svog života, nije ni slutila da će ljubav prema „švrljuckanju“ pretvoriti u prelepo oslikana platna, koja su zaslužila da se nađu i na izložbi. Verujem da je u galeriji sinoć bilo puno ponosnih ljudi, koji su došli da vide radove svojih poznanika i prijatelja. Gledajući te njihove slike zaista ste na njima mogli da vidite sreću i zadovoljstvo ljudi koji su ih stvarali. Neko ko se posvetio nečemu što voli i u čemu uživa ne može biti nesrećan. Osmeh naših novopečenih umetnika me nagnao na razmišljanje zašto sam odustala od nekih svojih snova. Maštala sam kao mlađa da postanem modni kreator. Još se negde u ormarima nalazi hiljade mojih radova, koje sam smišljala i crtala kad god i gde god sam stigla. Na časovima, u pauzama između učenja, na salvetama i omotima od čokolada. Iako se sećam kako je moj dizajnerski zanos počeo, ne sećam se u kom trenutku života je prestao. Valjda svesno potisnete sećanja koja vas podsećaju da ste odustali. Ipak, vetar u leđa dalo mi je novinarstvo, pa je osećaj krivice zbog odustajanja od dizajnerskog sna bio nadoknađen kroz stvaralaštvo druge vrste, reči i pisanje. Ali razmišljam, šta je sa ljudima koje život i profesija odvedu u sasvim drugom pravcu? Koji se kroz osmeh ili setu sećaju svojih mladalačkih hobija i ljubavi. Previše umorni od trke za novcem, borbe sa svakodnevnim obavezama i problemima, zaboravljamo i šta volimo i šta je to što nas ispunjava i opušta. Malo je ljudi koji se upuštaju u rizik, bez obzira na to što je za uspeh u životu neophodna samo jaka volja i želja, ali i dobra organizacija. A primeri nam pokazuju da se retko ko opredeljuje da svoj talenat, hobi i ljubav pretvori vremenom i u nešto više. Moram priznati da često preispitujem sebe da li sam baš sve uradila da uspem. I još nisam došla do odgovora. Verujem da to znači da ipak nisam odustala. Kao ni moja drugarica sa početka priče. Takvi primeri su ohrabrenje, zar ne? Dobro jutro.

Ustanak (27. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Plastificirana Crtica

Za početak imam dva pitanja: Da li ste ekološki osvešćeni? Da li svakoga dana idete u kupovinu? Možda pomalo zbunjujuće, ali ova dva pitanja su i te kako povezana. Naime, prilikom svake kupovine, namirnice ili bilo koju robu koju ste kupili morate nositi. U ruci, torbi, rancu ili kesi. E, pa ta kesa je veza između ovih mojih pitanja. Na pijaci vas i ne pitaju imate li svoju kesu, već vam voće i povrće stavljaju u one treperivo-lepljive plastične kese. Međutim, u radnjama vas pitaju, želite li kesu? Ovaj manir je u Srbiji počeo da se primenjuje pre godinu-dve, zbog ekologije. U čitavom svetu vodi se kampanja za izbacivanje plastike iz upotrebe. Naime, za razgradnju plastike ili plastičnih kesa neophodno je najmanje 400 godina. E, sada dolazimo do onoga što je u celoj ovoj priči začkoljica. U istim tim radnjama, gde ste do skora nemilice mogli da uzimate kese, sada vam te iste naplaćuju dva, tri ili pet dinara. Međutim, ako u istoj toj radnji pazarite voće ili povrće, pored gondola nalaze se rolne istih tih plastičnih kesa koje su besplatne. Pomalo zbunjujuće da se na putu od gondola sa povrćem do kase neverovatnom brzinom razvija svest o ekologiji. A onda, povrh svega, ukoliko niste ekološki osvešćeni i nemate svoju torbu, nebrigu o prirodi će vam naplatiti. Bez obzira što ste deo plastičnih, onih besplatnih, kesa izneli iz te iste radnje. Takođe, na pijacama, gde se svi proizvođači utrkuju da vam ponude neprskano i domaće povrće i voće, priča o ekologiji takođe ima dve strane. Plodovi čiste zemlje i vode, bez pesticida i koječega, upakovani su u nešto što će, truleći u zemlji, nadživeti ne samo vaše unuke, nego i neko šesto, sedmo koleno, u najboljem slučaju. Da ne pričamo o svim plastičnim produktima: čaše, viljuške, tanjirići, ambalaža, koji plutaju okeanima i morima, ugrožavajući sav živi svet. Pa, u istoj onoj radnji u kojoj nam naplaćuju kese, jer žele da postanemo ekološi odgovorni, na svakoj polici prodaju nam proizvode u plastici ili kesama. Kao deo ovog potročakog društva i ja sam, na žalost, deo tog lanca. Doduše, moram vam reći da u svojoj torbi nosim platnenu vrećicu… u kojoj veoma često nosim i delove plastike. Nadam se ne još dugo. Dobro vam jutro.

(Foto: pixabay.com/suvajit, ilustracija)

Ustanak (24. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

(Ne)pismena Crtica

Danas se u Srbiji obeležava novoustanovljeni državni praznik, Dan Ćirila i Metodija. Naime, ovim praznikom će se obeležavati Dan slovenske pismenosti i kulture, koju su utemeljili slovenski prosvetitelji Ćirilo i Metodije, osnivači slovenske književnosti i tvorci prvog slovenskog pisma – glagoljice. Ne znam da li će obeležavanje ovog praznika rešiti jedan od problema našeg društva – pismenost, odnosno, nepismenost. Rezultati poslednjeg popisa pokazuju da je u Srbiji 165.000 ljudi nepismeno. Nešto manje od 14 odsto populacije je bez dana škole. Ono što je meni fascinantnije kao pojava, da osobe koje su ipak išle u školu i dalje muku muče sa razdvajanjem ili spajanjem negacije glagola. Tu su i dileme da li je odeljenje ili odelenje, strožiji ili stroži, preključe ili prekjuče. I dok su deca tehnološki sve pismenija, kada govorimo o jeziku, sve su nepismenija. Od prvog, drugog razreda pohađaju predmete, koje su nekadašnje generacije dobijale tek u kasnijim razredima. Ne znam da li to znači da su deca danas naprednija, ali rezultati određenih testova pokazuju da je previše znanja izgleda pogubno za savladavanje onog osnovnog. Ni starije generacije često nisu baš dobri primeri mlađima. Svakodnevno po prevozu, na ulicama, u raznim redovima, možete čuti ljude koji imaju neka sopstvena gramatička pravila izražavanja. Dosta takvih “grešaka” ušlo je u sleng, pa se često sa određenim izrazima i šalimo. U vremenu kada se znanje engleskog jezika nekako podrazumeva, mi prilično kuburimo i sa našim maternjim jezikom. Moj posao je poznavanje jezika i pravilnog izražavanja, ali me često zbune neka nova pravila, u akcentovanju, recimo. Smatram da za bilo koji napredak u životu moramo poznavati osnove. U ovom slučaju jezika, koji je koren svega. U danu kada slavimo Dan Ćirila i Metodija, želim da se osvrnem na simpatičan detalj iz nekoliko osnovnih škola u Srbiji, gde su se dosetili kako da svojim đacima usade osnovno znanje. Naime, uveli su pametne stepenice, odnosno, na stepenicama su ispisane najčešće pravopisne greške i njihovi pravilno napisani oblici. Verujem da te stepenice ponekad vide i roditelji, kada dođu po decu u školu. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos )

Ustanak (23. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Osobena Crtica

Pre neki dan pažnju mi je skrenuo klip Bojane Stamenov na temu diskriminacije debelih osoba. Na duhovit način komentarisala je kako su u većini kafića stolice sa rukohvatima preuske, te punije osobe ne mogu da se smeste u njih. Takođe, komentarisala je i problem sa kupovinom obuće, pogotovu damskih cipela sa štiklom. Njena želja da kupi salonku završava se samo na želji, jer kako kaže sva obuća je izuzetno uska i minijaturna. Osvrnula se i na garderobu. Kaže da debele osobe jednostavno ne mogu pristojno da se obuku, već su osuđeni na tetkaste modele, šarene i sintetičke, u kojima, kako je kroz smeh prokomentarisala, izgledaju kao da su izašli iz nekih trećerazrednih turskih serija. U eri kada se propagira biti svoj i samouveren, shvatila sam da ipak nije lako biti drugačiji. Sve je više plus sajz foto-modela i manekenki, koje samouvereno, sa viškom kilograma, šetaju pistama ne reklamirajući garderobu za punije, već recimo, kupaće kostime ili donji veš. Jedan poznati brend za veš i kostime svake godine organizuje kampanju u nekom od evropskih gradova, u kojoj devojke raznih građa tela, ponosno šetaju odabrane kupaće kostime. A ipak, u svakodnevnom životu, osobe koje iz bilo kog razloga imaju problema sa viškom kilograma, susreću se sa problemima koje neko drugi čak i ne primećuje, a ne da o njima razmišlja. Biti različit ili biti drugačiji je bitka. Treba se izboriti sa svim preprekama i problemima, a opet biti vedar i pozitivan. Svakodnevne probleme imaju i osobe sa invaliditetom. Društveni život im je otežan, od vožnje gradskim prevozom do ulaska u razne ustanove. Društvene kampanje, javna reč, u nekim segmentima bile su od pomoći, pa im je svakodnevno funkcionisanje bar malo olakšano. Svi mi vodimo neke svoje bitke u pokušaju da u sistemu ne budemo nevidljivi. Entuzijazam osoba koje su na bilo koji način posebne i drugačije me iznova iznenadi i podseti na ono životno pravilo da ljudi treba da se pomažu i da svako zaslužuje pristojan život. Ovo jutro želim da počnem sa mišlju da svi treba da imamo iste mogućnosti i izbor, bez obzira na različitosti. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Ronile)

Ustanak (21. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica o zmajevima i divovima

Ustajanje usred noći, nije uvek uzrokovano radnim obavezama. Često su povodi veseliji, recimo, kada se spremate za put. Ali, ovog maja, u noći između nedelje i ponedeljka, u tri ujutru ustajali su zaljubljenici „Igre prestola“, želeći da, kad i ostatak sveta, pogledaju novu epizodu. Juče su usred noći igroprestolaši ustali poslednji put, jer je prikazana poslednja epizoda, poslednje sezone. Borba za presto, epske bitke, intrige, politička nadmudrivanja, izdaje, magija, divovi i čuveni zmajevi, deo su ove televizijske bajke. Bez želje da stajem na stranu onih koji su svaku epizodu serije gledali bez daha ili onih koji su istu gledali sa kritičkim stavom ili grupe ljudi koji nisu pogledali nijednu epizodu, više me intrigira taj svetski fenomen prikovanosti za tv ekrane iz sezone u sezonu, čak toliko pasionirano da ustajete u tri ujutru ne bi li odgledali priče svojih omiljenih likova. Mada, postoji i ona grupa pasioniranih gledalaca serija, ne samo ove, koji čekaju da se aktuelna sezona završi, ne bi li započeli “bindžovanje”. Ovaj izraz najčešće se odnosio na preterivanje u jelu i ispijanju alkohola, ali danas se reč “bindž” naročito dovodi u vezu sa gledanjem serija i dobija čak i pozitivan, duhovit prizvuk. Kao neko ko je pre desetak godina prvi put zarad omiljene serije žrtvovao društveni život, često i san, mogu da posvedočim da je ova aktivnost veoma zarazna. U trenutku dok vam se oči sklapaju, naglas izgovarate “e, ovo je poslednja epizoda”, nešto se iznenada probudi u vama i kreće gledanje još jedne. Ovaj osećaj mogu da dovedem i u vezu sa čitanjem knjige, kada je svaka nova stranica, samo još ova, samo još ova, a onda, možda dočekate i duboku noć, ako ne i jutro. Serija sa početka priče, koja se u velikom stilu oprostila od svojih vernih fanova, neće dobiti nastavak, ali svakako naslednika hoće. A za gledaoce sa ovih prostora, znači i malo više sna. Do neke nove televizijske avanture i svetske serijske “groznice”, ja ću da nastavim “papirno bindžovanje”. Doduše, u danima kada ne radim. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/kalilapinto)

Ustanak (20. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Nestabilna Crtica

Čitava dva dana uživali smo u suncu, ne strepeći od neke iznenadne kiše ili pljuska. A onda nas je sinoć priroda opet upozorila kako je nadmoćna, nepredvidiva, ali često i nemilosrdna. Razduvao se vetar za sve one dane koje je mirovao. A onda je pljusnula kiša za čitava dva-tri dana koliko nije padala. A onda su oblaci krenuli da se sudaraju i goropadno šalju grmeće glasove sa neba. Ali ni to nije bilo dovoljno, pa su munje sevale na svakih minut-dva, slikajući uplašena lica nas, malenih ljudi. Ali arsenal očito nije bio ispucan do kraja, pa nam je priroda sa neba poslala i ledene loptice. Neumorno su se oblaci šetali, pa taman kada pomislite da je gotovo, a ono još jači udar. Širom Srbije grmelo je, sevalo, padao je grad i jaka kiša, ne štedeći nas. Verujem da je samo flora bila srećna sinoć, jer je dobila još jednu vlažnu injekciju, od koje će, kao što je slučaj u svim kišnim i vlažnim predelima, bujati još snažnije i lepše. Ne znam za vas, ja se plašim grmljavine. Nemam objašnjenje odakle taj strah. Ne plašim se da će grom udariti u objekat u kome se nalazim ili da će munja učiniti neku veliku štetu. Jednostavno mi se stomak zgrči, a srce kao da stane, svaki put kada se nebom prolomi grom i munja. Užasna neprijatnost. Mnogi u mom okruženju sa osmehom posmatraju moje iznenadne promene na licu i pokušaje, ako je to moguće, da se sakrijem pod krevet. Pričam vam ovo, sećajući se događaja od pre neku godinu, kada me je na sred Save, u malenom čamcu, zadesilo nevreme. Bukvalno je u sekundi pljusnulo, a onda je krenulo da trese. Čini mi se da je grmelo i iz vode, vazduha, neba. Nije to dugo trajalo, svega par minuta, ali je meni to bilo kao 365 dana. Još jedan šok sam doživela i na Bajaginom koncertu na Kalemegdanu, gde sam pod otvorenim nebom, sa još nekoliko hiljada ljudi, prisustvovala muzičko-prirodnom spektaklu. Nismo znali da li jače sevaju reflektori sa bine ili sa neba. Mešali su se udari bubnjeva i basova sa grmljavinom. Skakanjem i, pre vrištanjem, a ne pevanjem, zamaskirala sam strah. I bez obzira na ova dva šoka, ja se i daljem neprijatno osećam kada je nevreme. Verujem da su stisnute vilice sinoć bili i svi oni koje je nevreme uhvatilo na ulici. Ili onih 30.000 ljudi koji su bili na stadionu Crvene zvezde, slaveći titulu. Ili možda poljoprivrednici, strepeći šta će od zasada preživeti još jedan prirodni udar. Ali, još jedna oluja, ovaj put bukvalno a ne slikovito rečeno, je prošla i sviće novo jutro. Želja svih, plašili se ili ne, je da malo više uživamo u lepom vremenu. Sa takvim željama počinjemo još jedan novi dan. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/WKIDESIGN, ilustracija)

Ustanak (17. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica za ne ponoviti

Ovih dana, kada su nam umesto majskih prognoza, meteorolozi najavljivali kišu i prohladno vreme, mnogi su se setili 2014. i strašnih poplava koje su zadesile našu zemlju. U najvećim poplavama u istoriji Srbije stradalo je 33, a bilo ugroženo više od milion i po ljudi. Tačno je pet godina prošlo od te noći, u kojoj su brojne porodice u Obrenovcu izgubile gotovo celokupnu imovinu. Takođe i meštani Krupnja, zauvek će pamtiti noć između 15. i 16. maja. Nemoćni da bilo šta učine, gledali su kako im bujica nosi kuće, automobile, bandere, mostove, puteve i ruši skoro celo naselje. Zaista je strašno da jedna prirodna nepogoda, koja je, verujem, mogla da se spreči nizom dobro isplaniranih koraka, odnese ljudske živote. Takođe je strašno i da za nekoliko trenutaka nad nadmoćnijim „protivnikom“ ostanete bez nečega što ste ceo život stvarali. Ljudski nemar je za mene daleko ozbiljniji protivnik od ovog prirodnog o kome sam govorila. Mi ne živimo u monsunskim krajevima. Obilne kiše su kod nas uobičajene, ali ne kao u zemljama u kojima neprekidno padaju. ne danima, već mesecima. Samim tim manevarski prostor za reakciju nam je veći. Svake godine neki grad u Srbiji pretrpi neku štetu. Vodostaji na rekama posle kišnih perioda porastu, poplave obale, neka nebranjena područja, ponegde stignu i do kuća. Podzemne vode takođe prave probleme plaveći njive, stvarajući klizišta, koja, kada prorade, gutaju sve pred sobom. Ovo nabrajanje moglo bi i da se nastavi, međutim, želim da kažem da kao i u ostalim životnim segmentima, uvek možemo ublažiti posledice nekih problema, ako smo u startu pripremljeni i ako učinimo sve, ali zaista sve, da neke probleme predupredimo. Koliko takozvanih kišnih kanala u Srbiji je očišćeno? Koliko kanala je zazidano, jer je nekome u tom trenutku odgovaralo? Koliko obala i dalje nema adekvatne bedeme? Koliko ljudi živi na terenima na kojima i drveće jedva opstaje i klizi, a ne domaćinstva? Nije samo država ta koja treba da iz godine u godinu unapređuje postojeće sisteme, gradi nove, ali i čisti postojeće. I mi kao građani često ne razmišljamo unapred i mislimo: ma, neće to da se desi. U brojnim selima, ispred kuća više ne postoje šančevi, kanali ili kako ih već zovu. Neki su puni đubreta, neki izbetonirani. To je deo stvarnosti na mikro novou, koji se u nekim segmentima preslikava i na daleko veći sistem. Ovi strašni primeri sa početka priče urezani su nam u sećanja. Želim da verujem i da su neke pouke izvučene i neki konkretni koraci preduzeti. Da bez strepnje dočekujemo sve buduće kišne dane. I one sunčane. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Hermann, ilustracija)

Ustanak (16. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Porodična crtica

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način. Ceo svet je juče govorio o značaju porodice i njene uloge za pojedinca ali i društvo. Porodica nas formira za ceo život. Iz primarnih ili onih stečenih nosimo dobre ili loše navike, brusimo naš karakter i kreiramo sliku o svetu oko nas. Možda se mnogi neće složiti samnom, jer imamo nebrojeno primera da su iz skladnih i srećnih porodica, izrasla problematična deca, kao što ima i onih suprotnih, da su deca iz haotičnih porodica izrasla u jake i stabilne ljude. Ali ja ipak mislim da je porodica ta osnova. Možda bih mogla da je uporedim sa drvetom. Koren je zapravo naša porodica, ono što često ne vidimo, ali prema granama i listovima ili plodovima, možemo zaključiti da li pati ili je zdrava. Iako je još faktora tu važno, plodno zemljište, klima, jačina biljke ili u slučaju ljudi okruženje, odnosno društvo, kao i naš karakter, ipak je koren ono što nas drži na zemlji, kako bi se razvijali i odolevali svim spoljašnjim uticajima. Roditeljstvo, najvažnija uloga na svetu, možda nije uvek pravedno raspoređena, pa roditelji postaju i ljudi koji baš i nemaju neke predispozicije dobrih pedagoga, psihologa, ekonomista, najboljih drugara, doživotnih boraca. Sve ono što je roditelj. Ali im je ipak dodeljena ta uloga. U tom manevarskom prostoru, oni čine ili ne čine ono što misle da je najbolje za njihovu decu. Kao posmatrači sa strane, možemo reći da su te porodice dobre ili loše, ali za tu decu, one su sve. A onda kroz sazrevanje i život, svako od nas ima pravo da pravi selekciju. Da traži novu porodicu ili da svoju izvornu neguje i čuva za ceo život. Porodica, to su oni ljudi koji ostaju pored vas kada vas preplave svi problemi i kada vam sve krene nizbrdo. Baš ti ljudi koji ostanu i koji vam daju podršku, oni su u stvari vaša porodica. To su isti ti ljudi sa kojima delite i one srećne trenutke, sa kojima se smejete od srca. Drago mi je ako svako od vas ima razloga da bude ponosan na sebe. Samim tim i na svoju porodicu. Onu koja nas je stvorila i onu koju mi danas stvaramo. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/pixel2013)

Ustanak (14. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Ambiciozna crtica

Ne bi se Petar Grbović smeo zakleti da bi elektrotehniku izabrao za životni poziv, još manje da će danas biti stručnjak svetskog glasa, da je u njegovoj kući na Zlatiboru, umesto petrolejke žiže, gorela sijalica. Od teških dečačkih dana do univerziteta u Inzbruku sa titulom doktora tehničkih nauka. U svim generacijama su se deca iz ruralnih sredina ili siromašnih porodica, nekako izdvajala u svojim ambicijama, da što pre pobegnu od takvog života i u budućim godinama postanu “neko i nešto”. Ne mogu reći da tokom svog odrastanja i školovanja, nisam xy puta od svoje majke slušala da nisam dovoljno ambiciozna, da ne grizem kao neki moji drugovi, koji su u tom trenutku života imali mnogo manje od mene i živeli teže. Ne mogu da kažem da sam živela u svili i kadifi, kako se narodski kaže, ali nisam baš odrastala i u jednoj sobi sa još braće i sestara, menjajući jedne patike sa starijom sestrom. Nisam strepela od isključivanja struje zbog neplaćenih računa. Nisam bila dete u nasilničkoj porodici. Nisam bila primorana da se stalno seljakam. Nisam odrastala u maloj, skučenoj sredini, koja vam ograničava životni, manevarski prostor. A imala sam i takve drugare u đačkim klupama. I činjenica je da je većina njih imala najbolje ocene u razredu, da su išli na sve sekcije koje je škola organizovala. Nakon školskog razlaza, za neke od njih sam čula da su veoma uspešni u svojim profesijama i da su sebi i svojim porodicama omogućili pristojan život. Ne kažem da mi, koji se nismo borili sa svakodnevnim preživljavanjem i teškim porodičnim pričama, nismo postali vredni i dobri ljudi, ali primećujem da se daleko snažnije za svoje mesto pod suncem bore oni kojima detinjstvo i nije bilo baš lagodno. Pre svega bih to pripisala snažnom duhu, koji je od rođenja utkan u psihe te dece. Na drugom mestu je želja da što pre iskorače iz takve sive slike. A onda i kada ostvare neke svoje snove i pozicije za kojima su tragali, oni ne prestaju da se bore i dostižu neke nove životne ciljeve. Neverovatna snaga volje i ambicija. Nekada kada posustanem, setim se ovakvih primera. Srećna sam što iza sebe nemam teško detinjstvo ili traumatična iskustva. Takođe, nisam nesrećna što možda nisam postal novinar CNN ili BBC. Ipak, težim ka svom cilju i borim se na svoj način i svojim tempom. Zar to ne radimo svi? Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/enriquelopezgarre, ilustracija)

Ustanak (13. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Pevljiva crtica

Svi znamo da dobar proizvod prodaje njegov kvalitet, ali i pristupačna cena. Ipak, proizvođači pre svega polaze od dobrog marketinga. Pa smo tako dok gledamo filmove, omiljene serije, emisije, a od pre koju godinu i dnevnike, zatrpani raznoraznim reklama, čije trajanje često uzrokuje da zaboravimo i šta smo gledali. Jedna za drugom nižu se reklame za deterdžente, uloške, kafe, banke, kladionice, a od skora reklame za pivo postala su prava filmska ostvarenja. Nasmejani, zajapureni, zagrljeni glumci u reklamama horski pevaju o zadovoljstvu druženja uz omiljeni napitak. U doba sve niže kupovne moći, reklame se pretvaraju u prave umetničke priče. Poneka će i da nas rasplače sentimentalnom muzikom. Pojedine nas nasmeju u stilu sitkoma. Neke nam donose duboke životne mudrosti. Često se i izgubimo u tim pričama, zaboravljajući zapravo ono najvažnije – koji bi to proizvod trebalo da kupimo. Sve je više glumaca koji se pojavljuju u reklamama za kafu, pojedinu hranu, banke, mobilne operatere, a odnedavno nam sportisti reklamiraju razne grickalice, ali i pivo. Ne znam da li su ti proizvodi prodavaniji jer ih reklamiraju poznate face iz sveta filma, muzike ili sporta, ali svakako neće biti zdravije. Mada sa marketinške strane, to valjda i nije važno. Važno je samo da skrenu pažnju javnosti i da kroz pesmu ili mudru repliku glavnog protagoniste, uđu u glave možda budućih kupaca. Neki od reklamnih songova, pevuše se i posle 10, 20, 30 godina, iako tih proizvoda možda više i nema na našem tržitu. Neki od duhovitih reklamnih slogana često se nađu i u svakodnevnom govoru kao štos. Praznih novčanika procenjujemo reklame za najpovoljnije kredite. Vozeći se sa ne tako mirišljavim sugrađanima po prevozu i dalje pokušavamo da namirišemo savršenu formulu najnovijeg praška za veš. Sa sve većim problebom gojaznosti nanjušićemo neki novi ukus omiljenog keksa. Dok nam kupovna moć ne dozvoli da proizvode većinski biramo prema kvalitetu, a ne prema akcijskim sniženjima, pevušićemo slogane iz poznatih reklama. Dobro jutro

Ustanak (10. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Zlatna crtica

Opština Trstenik odlučila je da okupi sve parove na jednom mestu koji ove godine slave „zlatnu svadbu“, odnosno pola veka braka kako bi zajedno proslavili jubilej. Tako se 27 parova ponovo našlo u sali za venčanja u Trsteniku. Za tu opštinu, ali verujem i za ove bračne parove, ovaj jubilej je jako važan, pogotovo jer je ta opština između dva popisa izgubila 15 odsto stanovništva. Nije potrebno da nam ovi zlatni parovi kažu da je velika stvar proslaviti 50godina braka, ali ako i oni sami to kažu, zaista nemam šta da dodam, sem da skinem kapu. Još su mi više za divljenje izjave ovih ljudi. Jedan par kaže da su samo svesni da je biološki život otišao, ali sve ostalo im je predivno. Ja im zaista verujem, jer posle 50 godina zajedničkog života, lepih, tužnih i teških situacija kojih je sigurno bilo, nemate potrebu za ulepšavanjem stvarnosti. U vremenu kada jedva opstaju i prijateljstva, a ne brakovi, fascinatno je da postoje tako jake i postojane veze. Ta tradicionalna veza dvoje ljudi već odavno je postal instant institucija, pa pred matičara odlaze i oni koji osete trenutni ljubavni zanos, za koji se nekada i posle 48 sati ispostavi da je bio pogrešan. Naravno da ne treba baš vagati godinama kako bi izabrali pravog partnera za život, ali sa druge strane ne treba ići i u drugu krajnost. Oduvek sam smatrala da se pojedini ljudi sudbinski sreću, bilo da je u pitanju bračni partner, bilo da je prijatelj. Školska prijateljstva grade se godinama, prepuštena raznim iskušenjima da li će prerasti u ona, takoreći za ceo život. Poznanici sa posla, komšije, ljudi koje ste upoznali na nekim spontanim okupljanjima, takođe nam neretko postaju pravi prijatelji. Ponekad neke lepe ili teške situacije, u naš život donesu ljude koje u običnim prilikama nikada ne bi sreli. Pravi prijatelji se prepoznaju, da ne kažem osećaju. Sve ovo važi i za bračne prijatelje. A onda slede godine u kojima kao i kuću, gradite odnos ciglu po ciglu, prozor, pa vrata i sve ostalo. Verujem da ih spaja puno lepih proživljenih trenutaka. Sa druge strane i poneka svađa, ali i puno tolerancije, koja je zaista stub svakog odnosa. Naravno, o ljubavi, onoj platonskoj, strasnoj, zanesenjačkoj u početku, pa dubokoj i intimnoj, ne treba ni pričati. Lepo je kada shvatite da u vremenu površnosti, instant života u raznim segmentima, postoji nešto što odoleva svim spoljašnjim uticajima. To su ljudi koji ne odustaju od ljubavi. To su ljudi koje mala prepreka ne pokoleba da “dignu ruke” i pobegnu. To su ljudi koji grade međusobno poverenje. To su ljudi koji su dobar primer svojoj deci i celom društvu. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/470906 , ilustracija)

Ustanak (9. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

“Draga, saveta” Crtica

Prethodnih 10-ak dana izgleda dolaze na naplatu. Uskršnja hrana, zatim prvomajska, pa đurđevdanska, onda stres zbog povratka na posao, promenljivo vreme…je napunilo doktorske ordinacije pacijentima. Vrtoglavica, preskakanje srca, umor, anksioznost, je medicinska slika ovih dana. Svakog praznika većina ljudi izlazi iz svoje svakodnevne rutine, pa nije retka pojava postpraznične veće kilaže, lošeg zdravstvenog stanja ili lošeg raspoloženja. Po ko zna koji put, bez obzira na tanje novčanike, radnje su se pre praznika pretvarale u stadione, punili su se frižideri, za ručkove se spremalo više od supe i glavnog jela, popila se po koja čašica pića više, a praznična okupljanja mnoge su “zakovali” oko stola i u fotelju, na uštrp šetnje. Bez potrebe za ulepšavanjem, činjenica je da smo u vreme praznika, na slavama ili bilo kojim svečanim okupljanjima, skloni preterivanju, pa u najblažoj varijanti “bolujemo” narednog jutra. U onim težim situacijama, moramo potražiti i pomoć lekara. Dame se žale na usku garderobu, a svi teže dišu i puvću, pitajući se, šta mi je sve to trebalo. Pa zaista, zašto nam je na prazničnoj trpezi potrebno predjelo, supa, tri salate, glavno jelo, pečenje i torta uz sitne kolače, kao i aperitiv, piće uz glavno jelo i ono za posle obroka. Neko će sada reći, pa svi imamo dušu, moramo malo da se opustimo. To je naravno dozvoljeno i poželjno, ali kada se nečega lišavamo, da li zbog zdravlja, manjka novca ili nekog trećeg razloga, kočnice u situacijama kao od pre nekoliko dana, popuštaju i jednostavno nemamo kontrolu. A već nam tempo života, neuredna ishrana, hrana lošeg kvaliteta, zagađenja iz vode i vazduha, narušavaju zdravlje. Ako tome pridodamo i svakodnevna nerviranja ko zna zbog čega, zamislite kako naša mašina zvana organizam izgleda, odnosno funkcioniše. Treba zaboraviti sva ona stresiranja zbog stvari koje su se ionako već desile ili su van naše kontrole. Ne bi trebalo da čeznemo za nekim stvarima, samim tim nećemo periodično opterećivati svoj kućni budžet, ali i digestivni trakt. Zašto nam je uopšte potrebna slika sa početka priče? Završetak ove “draga saveta” crtice je ono što bi trebalo da bude na početku. Promena. Ako u svoj auto ovoga jutra sipate gorivo, učinite nešto tako neophodno i za sebe. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Robert-Owen-Wahl, ilustracija)

Ustanak (7. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Prolećno-jesenja crtica

Ako je proleće 13. u decembru, u čuvenoj Azrinoj pesmi, ove 2019. možemo da pevamo o jeseni sedmog u maju. Priroda nas je navikla na varljivo prolećno vreme tokom aprila i maja, ali mi nikako da se naviknemo na hladnoću u stanovima sa centralnim grejanjem. A i zašto bi, pitaju se svi oni koji to isto grejanje plaćaju cele godine. Na prirodu baš i ne možemo da utičemo, pa smo ponovo obukli deblje jakne i topliju obuću, koja kako kaže naš narod, glavu čuva. A bez obzira na kišu i hladno vreme, kape nisu potrebne, jer su mnogima od ljutnje glave usijane. Kao i telefoni gradskih toplana, jer građane interesuje zašto, iako je napolju temperatura između 6 i 10 stepeni, nema grejanja. Ne pomaže ni konstatacija da je grejna sezona završena. Doduše u ovom slučaju samo kalendarski, ali ne i temperaturno. U toku grejne sezone, toplane isključuju sisteme kada temperatura pređe 12 stepeni, iako niko od nas ne sedi napolju gde je možda na suncu toplije. Zašto je onda toliko komplikovano isti taj sistem pokrenuti kada su temperature niže od pomenutih 12 stepeni. Nema odgovora. Ono što svi stavljaju u prvi plan kada govore o grejanju, odnosno smrzavanju, je „udar“ za novčanik. Što je i logično, jer kada plaćate neku uslugu, očekujete i da je dobijete. Grejanje građani plaćaju 12, iako sezona traje šest meseci. Bez vanrednih produžavanja ili skraćivanja. Logično je onda pitanje, zašto u preostalih šest meseci, nemaju pravo da plaćenu uslugu dobiju, ako su vanredne okolnosti. Nema odgovora. Kako uticati na izmenu pravilnika, jer kalendarska sezona grejanja nije baš u skladu i sa prirodnim temperaturnim kalendarom. Da li dosadno zvati toplane ili slati mailove, obraćati se gradskim ili opštinskim službama ili obući deblji džemper i dva para toplijih čarapa i prekriti se ćebetom, dok nas sunce ne ogreje. Kada već radijatori neće. Imate li odgovor? Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/ri, ilustracija)

Ustanak (6. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Probuđena crtica

Danas će mnogi slaviti ili obeležiti Đurđevdan, koji se smatra granicom između zime i leta, praznikom vezanim za zdravlje ukućana, plodnost stoke i dobre useve. Nekolicina će otići na đurđevdanski uranak u prirodu, u šumu, na proplanak ili pored reke. A tamo, umesto opuštajućeg prizora vode, može zateći gomilu đubreta. Porast vodostaja Tamiša i Nere, iz susedne Rumunije, doneo je neviđene količine smeća, plastike, otpada, granja, ali i uginulih životinja. Po ko zna koji put zbog ljudskog nemara trpi priroda, ali i stanovništvo mesta gde se na uskim delovima reka ovo smeće zadržava na obalama. Taj otpad prolazi pored naselja Jaša Tomić, Sečanj, Tomaševac, Orlovat, dalje Tamišom u Pančevo, a onda dalje i u Dunav i, na kraju krajeva, opet se možda vrati u Rumuniju. Da nije tragično, ova “plovidba” zaista bi bila smešna. Taj začarani krug, ponavlja nam se s vremena na vreme. Mi, doduše ne baš pojedinačno mi, ali ljudi svakako, nemarni i bahati, bacaju đubre gde stignu, prave se divlje deponije na raznim mestima, pa tako i na obalama reka. Te prizore posmatraju svi koji pored tih deponija prolaze, neki se zgražavaju, neki samo slegnu ramenima i nastave dalje. Onda te deponije, u ovakvim slučajevima, kada porastu vodostaji, sa tih obala odnese reka na drugu lokaciju, gde se na preprekama opet formiraju gomile, koje se kada reka opadne, pretvaraju u nove deponije. I tako, čovek, koji je na početku tog lanca, na kraju opet biva ugrožen. Kakav apsurd. Jer to smeće širi neprijatan miris, opasno je po zdravlje, zbog razvoja bakterija i raznih mikroorganizama. Komentarisanje i prebacivanje krivice na nekog drugog, ne vodi razrešenju ovog problema. I sama sam imala priliku da vidim ovaj tužni prizor, koji svaki put kada ga pogledate izaziva nevericu, zatim očaj, a onda i bes. Gledate kako ljudi sa splavova metlama i motkama guraju smeće koje se zakačilo, ne bi li ga reka opet odnela dalje. Čamđžije manevrišu kako bi zaobišli ove đubretarske prepreke. Jad i beda. Ne znam da li je toliko teško za početak ne bacati smeće na obale, pored puta ili na zapuštene njive. Zar je teško kada već dođe do ovakve situacije, na reke recimo poslati velike tankere, koji će smeće skupiti i uništiti ga na adekvatan način. A ne jednostavno pustiti da ga reka odnese ko zna gde ili čak vrati tamo odakle je stiglo. Nehumano. Ali i neodgovorno. Ne samo prema prirodi, već neodgovorno i prema nama samima, jer mi živimo u toj prirodi. Ako se i priroda budi u proleće, možda je vreme da se i mi probudimo u ekološkom smislu. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Rafael_Neddermeyer, ilustracija)

Ustanak (3. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Subjektivno – objektivna crtica 

Širom sveta obeležava se Međunarodni dan slobode medija, ustanovljen 1993. kako bi se podigla svest, pre svega, vršilaca javnih ovlašećenja o značaju slobodnog novinarstva i nezavisnog i nepristrasnog izveštavanja i istraživanja. Ono što bi trebalo da se podrazumeva, postalo je nešto što treba dosegnuti. Pritom je postalo i opasno. Kako godine prolaze, sve više se govori da mediji treba da budu slobodni, a novinari nepristrasni i nezavisni i da za dobrobit društva treba da rade ono što je potreba svakog čoveka – da zna istinu. Istraživačko novinarstvo je novinare širom sveta koštalo života. Mnogima je urgožena sloboda. Svetski mediji, iako se to činilo od pamtiveka, i dalje se koriste u propagandne svrhe. Savremene tehnologije omogućile su nam da informacije do nas brže dolaze, ali nekako u isto vreme sve je veća dilema šta je istinito, a koliko u svemu što čujemo, vidimo i čitamo ima cenzure i spinovanja. Sa druge strane, sloboda se zloupotrebljava, pa nekolicina medijskih radnika svoje profesije koristi za objavljivanje svega i svačega, što je najmanje istina, a u najvećoj meri mutna radnja na putu do većeg profita. Ta nekolicina urušava novinarsku profesiju, kao i poverenje ljudi u medije. Ipak ono što je mnogo važnije je kako omogućiti da novinare njihov rad ne ugrožava? Kako sprečiti da istinita i kritička reč ne budu suviše opasne? U izveštaju Reportera bez granica navodi se da sloboda medija u svetu „nije nikad bila više ugrožena“. Navode da mešavina niskih primanja koja se isplaćuju kasno, slaba sigurnost posla, rad bez ugovora predstavlja direktan oblik pritiska koji podstiče širenje autocenzure, otežava nezavisnost, kvalitetno novinarstvo i favorizuje tabloidizaciju. Pojedinačni novinari ne mogu se boriti za bolji položaj, jer je odgovornost na celom društvu. Jer jedni bez drugih nemamo svrhu. Iako su ovi redovi napisani subjektivno, to ne znači i da nisu objektivni. Pravo svakoga od vas je da imate svoj stav. Ali i da znate istinu. A mi kao mediji da do te istine i dođemo. Sa željom da Međunarodni dan slobode medija postane svaki dan, bez potrebe da se o tome mnogo govori, neka vam je dobro jutro.

Ustanak (2. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Čovek koji je mnogo toga saznao kao špijun, pa to podelio sa celim svetom, Džulijan Asanž, izašao je pred sudiju u Londonu i dobio bajmok od 50 nedelja zbog nepoštovanja uslova kaucije. Krio se u ambasadi Ekvadora u Londonu punih sedam godina, izbegavao da poštuje uslove kaucije i zakon ga je na kraju stigao. Ili, možda, više nije bio potreban nekom svom „gazdi“ pa ga je samo „pustio niz vodu“. Osnivač Vikiliksa, ako je to nekome važno, pred sud je izašao noseći sivi duks i crni sako. Iako su svi sa znatiželjom otkrivali planetarne tajne koje je objavljivao na internetu, to mu nije mnogo pomoglo, jer je već određeno njegovo izručenje Švedskoj zbog optužbi za silovanje, a i Sjedinjene Američke Države su ga optužile za špijunsku aferu kakvu svet nije video. Što bi prost narod rekao, nemilosrdno ga očekuju. Da li je on heroj ili opasan pobunjenik koji je ugrozio bezbednost Amerike? Mišljenja su podeljena, ali ostaje i treće pitanje koje je tako jednostavno: Čemu žrtva? To pitaju ljudi koji nisu samo od krvi i mesa, već su sklopljeni i od nekih danas tako malo poštovanih odlika; časti i poštenja. Da li vredi biti u ulozi nekog ko će ceo život tamnovati zarad tuđeg svetla, ili biti samo bolesni egzibicionista kojem svetla svetske medijske pozornice hrane ego? Odgovor najbolje zna sam Asanž. A šta biste vi na njegovom mestu? Šta biste dali za takvu cenu slave pa makar vas i koštala više nego što ste uopšte spremni da platite. Da vas čujem.

Dobro jutro!

Ustanak (1. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ako danas ne morate na posao, onda ste vi pravi radnik. Srećan vam Praznik rada. Dobili ste slobodno vreme kojim možete da raspolažete kako god poželite. Ne očekujete sigurno da vas danas opisuju čestitom, obespravljenom, neisplaćenom, ili obezglavljeno nemotivisanom radničkom klasom. Ako je sve ovo istina, pa svaka vam čast. Još da je živ Tito, pa da raspalimo jednu paradu, pa uz nju slikanje i mahanje zastavicama, pa kud bi nam bio kraj. Ovako, preostaje nam da se nekako snađemo gledajući prilagođeni program na televiziji i sećamo se tih vremena kada je sve bilo drugačije. Bilo je ćevapa i piva po akcijskim cenama, jedino što nam danas vreme nije naklonjeno za piknike u prirodi. Za proteste i da je sunčano, ne bismo imali vremena. Sada je nam je dobro, imamo sve što nam treba, a i to što nam treba je u stvari nešto bez čega se može. Po evropskim i svetskim skupovima naše sindikalne i ostale probleme pokušavaju da reše moćnici bez moći da nas nateraju da se pobunimo ako nam se nešto ne dopada ili to ne želimo. U radu smo bili i bićemo prvaci, samo je jedan uslov; da nas dobro plate. Pitamo se zašto se samo kod nas ne ceni ona narodna da rad pobeđuje, kad smo sposobni da i tamo gde nešto ne može mi pronađemo rupu pa da onda može. Tako uz hiljadu razloga da bez kukanja preživimo mnogo teških dana, vodimo svakodnevnu borbu neprestanu što ono kažu proleteri, a njih će sve više i više biti, pa će nam praznici rada predstavljati prave instalacije, performanse ili ivente. Strpimo se do sledećeg Prvog maja. Biće još bolje, sigurno. Biće mnogo više slobodnih radnih mesta jer će ih već pomenuti proleteri osloboditi odlaskom na privremeno dugogodišnji rad u inostranstvo.

Dobro jutro!

Ustanak (30. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

 

Penzionerska Crtica

Pred nama je obeležavanje Međunarodnog dana rada. Rad je izvor svog bogatstva, kažu politički ekonomisti. Ali rad je i prvi osnovni uslov ljudskog života i to u onom izvesnom smislu da moramo reći da je stvorio čoveka. A onda kroz godine rada i penzionera. Možda je za neke odlazak u penziju, bar prema godinama, još daleko, ali to ne isključuje razmišljanje o nečemu što nas sve neminovno čeka. Doduše, sve kasnije i kasnije. Naime prema novom zakonu, muškarci mogu otići u penziju sa 65 godina starosti, a žene sa 62. Svakako, bitnu ulogu igraju i godine staža. Ovo više dotiče one koji su počeli da rade kao veoma mladi, pa iako dosegnu 35, 40 godina staža, moraće da sačekaju da još malo ostare ne bi li uslovi za penzionisanje bili kompletni. Iako je život iz godine u godinu sve stresniji i brži, radno vreme nekako rastegljivo i duže, ovi parametri izgleda više utiču na sve umornije zaposlene, prevremeno ostarele, a sve duže i duže isčekivanje zasluženog radnog odmora. Potrošačko društvo zahteva radnu snagu, proizvodnju i zaradu, a ne trošenje. Sa tog stanovišta možemo razumeti zašto je svim svetskim sistemima potrebno da ljudi što duže rade. Ali sa druge strane, zar produktivnost i radna sposobnost nisu bitni parametri u tom radnom lancu. Nekim logičnim razmišljanjem, ne bi li mlađi svet daleko brže i bolje savladao pojedine radne zadatke, ali sa druge strane, ti isti mladi ljudi čuče po nekoliko godina na biroima. A odlazak u penziju se prolongira. Sistem ima objašnjenje, ali radni svet, fizički i mentalno iscrpljen nema saosećanja, kada pomisli da mu je starosna penzija svake godine za koji mesec sve dalja i dalja. Onima koji krckaju još koju radnu godinu, želim ubrzanje vremena, a svima koji pred sobom imaju dvocifrenu cifru da što manje oduzimaju i sabiraju, a što više koriste svaki slobodan trenutak za punjenje radnih baterija. Trebaće nam svima. Zato još jedan neradni dan za većinu radnog sveta u Srbiji, sumirajući sve izrečeno, treba iskoristiti u lenčarenju. Nema baš puno takvih dana, složićete se? Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/geralt)

Ustanak (26. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

 

Porodična crtica

Vreme praznika je vreme porodičnih trenutaka. Uskrs, kao i Božić, većina porodica se trudi da obeleži zajedno. U mom domu vikendom je zajednički doručak i ručak bio jedan od rituala, posle užurbane i raštrkane sedmice, a u vreme praznika sve je bilo još malo emotivnije i svečanije. Kao dete skakutala sam oko mame dok je farbala uskršnja jaja. Bilo mi je važno da i ja, doduše pomalo nespretno, ofarbam po koje jaje. Nameštanje nekog posebnog, najtvrđeg jajeta, kako bih ja odnela pobedu u tucanju jajima, se podrazumevalo, mada ja o tome u to doba ništa nisam znala. Kada ste dete sve što se dešava u kući u vreme praznika je značajno i posebno, kako odrastate sve emotivnije. Većina ljudi koja se odselila od svojih roditelja, možda u međuvremenu stvorila i svoje porodice, i dalje ove dane koristi za okupljanje, dugo sedenje za stolom, uz prisećanje na prethodne godine i događaje iz detinjstva. Za one, čiji roditelji nisu živi, ovi dani su trenuci kada se sa setom, ali nekada i osmehom u uglu usana, prisećamo neke lepe užurbanosti oko Velikog petka i subote, ali i prijatne usporenosti i lakoće nedeljnog, uskršnjeg dana. Verujem da svi roditelji svojoj deci prenose deo ovih ili sličnih običaja, jer bliskost i povezanost porodice je osnova. Zbog zdravih odnosa u porodici ste bolji čovek. Razumevanje i bliskost grade vas u stabilnu i jaku ličnost, koja se onda lakše snalazi u svim životnim situacijama. Svi zajednički trenuci su dragoceni jer su potvrda da smo i dalje važni jedni drugima. Bez obzira na okolnosti, drago mi je što primećujem da se većina ljudi trudi da, bar u vreme praznika, neguje porodične tradicije, ma kakve one bile. Neka i ovaj Uskrs bude prilika za takve trenutke. Bez obzira da li su pored vas članovi familije. Sigurno jeste neko vama blizak, sa kojim imate priliku da stvarate neke nove, emotivne i lepe uspomene. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Alexas_Fotos,)

Ustanak (25. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Bombastična Crtica

Da li ste znali da je moguće da se udajete ili ženite, a da to i ne znate? Čak je vrlo moguće da očekujete i bebu do kraja godine, a da i o tome ništa ne znate. Pritom, moguće je da neko pre vas sazna i da se razvodite. Verujem i da bi za vas sjajno iznenađenje bilo da neko pre vas sazna da ste dobili unapređenje ili, još bolje, da otvarate novu uspešnu firmu. Sve je ovo moguće u Srbiji, dragi moji. Bar kada su poznate i one manje poznate ličnosti u pitanju. Ali nije izenađenje ni da među naslovima u novinama pročitate i da je vaš komšija dobio sedmicu na Lotou, iako se njegovo prezime za slovo razlikuje od pravog srećnog dobitnika. Tako su i naš proslavljeni teniser Novak Đoković i njegova supruga Jelena saznali da će početkom sledeće godine postati roditelji po treći put. Kakva divna i srećna vest za roditelje. Mislim, u ovoj informaciji nema ničeg čudnog, sem da i sami roditelji nemaju pojma o ovome. Onda dalje u tekstu čitamo da je jedan poznati astrolog malo zvirnuo u natalne karte ovog para i pozabavio se Mesecom koji je u konjukciji sa Marsom. Baratajući konkretnim datumima, prognozira da li će ovaj mladi par imati devojčicu ili dečaka. Šta reći, sem čestitamo. A na čemu? Pa, čuće se. Ali ovo nije ništa novo na medijskom nebu u Srbiji, koje je sve bombastičnije, da ne upotrebim i neku grublju reč, kada su naslovi i informacije u pitanju. Želela bih da izbegnem komentarisanje onih izmišljenih naslova koji su tu da određene novine samo prodaju, ali više mi smetaju često copy – paste informacije, koje kao preslikane možete čitati na brojnim portalima. Kada učite osnove novinarstva, sem onih 5W, uče vas i kako napraviti dobar naslov, atraktivan lid i sam tekst. Ali nikako vas ne uče da izvrćete istinu i da od nečije prognoze pravite vest. Da se ispravim, naslov. U ovom pomenutom slučaju, možda velika šteta nije načinjena, sem što je možda onima koji nisu pročitali pomenuti članak, naslov bio povod da srećne roditelje do iznemoglosti zovu i čestitaju. Ali šta je sa svim onim tekstovima, koji su neke ljude zabrinuli, neke izložili osudama, nekima naneli štetu, pre nego što smo saznali i pravu istinu. Trči se za tiražima i većim brojem klikova. Sa namerom sam zaobišla komentarisanje onih najpogrdnijih i najskandaloznijih naslova i priča, baziranih na rekla-kazala informacijama, slike i naslove koje većina ljudi ne može ni da pogleda, već sam samo malo zagrebala po onoj zabavnijoj marketinškoj strategiji pojedinih medija. Pa u tom duhu i da završimo. Za tri dana jutro će vam biti sasvim drugačije od ovog danas. A saznaćete i zašto. Ali pre toga, dva jutra treba da se osmehujete svima, pa čak i sebi. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/pixel2013, ilustracija)

Ustanak (24. april – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ako ste budni, ako je sve na svom mestu, a ustajanje nije teret, treba da izrazite zadovoljstvo svojim životom u Srbiji. To je lepa zemlja, puna čudnih ali zanimljivih ljudi koji su u stanju da vas raspamete ili oduvaju. Tako bar pišu novine. Možete zbog njih, ne mislim na novine nego na ljude, da zaplačete ali i da se poradujete. Približite li im se, odaljiće vas. Ako se odaljite, sami će krenuti na vas, to jest ka vama da ne biste bili usamljeni. Ako nemate pare pored sebe, uvek će neko pored imati vas makar za kafu i kiselu vodu. Pare ovde nisu problem jer ih ili ima mnogo da ne mogu da se prebroje ili ih uopšte nema. Statistika kaže ovako: ima za svakog po nešto, ni za koga po ništa. Pa, vi vidite šta treba danas da uradite. Ako se ne umivate, to je strašno. Ali, kad dođe vreme da brojimo zube u glavi, opet statistika kaže da smo krezubi. Mnogo je takvih, bez zuba, koji su brojni i nezgodni naročito ako im date da kreiraju slobodno po vlastitom izboru. Umeju da ujedu da vas baš zaboli. Mislim na one bez zuba, a ne ove što furaju osmeh vredan 16.000 evra. Oni su nešto drugo. Skoro svi oni drugi, imaju neki biznis, tašna-mašna, ugledni advokat koji sve obara na sudu i naravno vozač koji čeka ispred sa mašinom od nekoliko desetina hiljada evra. Opet neki prosek su ovi što voze švapski otpad od dvadeset godina i koji od svakog tehničkog pregleda strepe kao od prvog stupanja u intimne odnose. Zadrigli, zajapureni, oznojeni, masni, otimaju se, tamo na nekom dešavanju, oko kavijara, pršute, mladog i starog sira, jagnjetine i šampanjca i obleću okolo usput smišljaju kako da tu bahanaliju sutra prestave kao važnu aktivnost koja ima veze sa tekovinama savremenog trenutka, šta god time želeli da nam poruče. Ili, što bi naši stari rekli, ko se snašao, snašao. Mnogo je bogata zemlja Srbija i puna srećnih, veselih i neobičnih ljudi. A sada, hajde, vreme je da se diže, mislim iz kreveta. Manimo se analiza, treba i da se radi nešto danas. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/sabinevanerp, ilustracija)

Ustanak (23. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica jednog knjiškog moljca

Najveći izvor informacija i znanja su knjige. Zahvaljujući tim magičnim predmetima, poruke se prenose kroz prostor i vreme, a one najvrednije povezuju veliki broj generacija širom sveta. Tim povodom je odlučeno da se proslavlja Svetski dan knjige i autorskih prava, ne bi li se odalo priznanje magičnim rečima koje su nas obogatile, ali i da se na čitanje podstaknu svi slojevi društva, a naročito mladi. Jedan od najvećih čovekovih izuma – pisana reč – je najjeftinija karta za bilo koju svetsku destinaciju, čak i mesta za koja ne znamo ni da li postoje. Nepregledni redovi slova obrazuju čarobne priče koje nam često pružaju utehu, ali i beg od surove realnosti. Među tim koricama pronalazimo sigurnost, odgovore na bezbroj nedoumica i pitanja, vetar u leđa da se, kao i junaci priča koje čitamo, smelo upustimo u životne avanture. Istorijske priče, ljubavni romani, čarobne fikcije, poezija, bajke i sve one obične priče , omogućavaju nam da vidimo i izvan našeg sveta, da osetimo najdivnije i najtužnije emocije, da živimo u 4. veku ili da budemo maleni čarobnjak u nekoj zemlji Dembeliji. Sve ovo zvuči pomalo poetski, ali ja te divne stranice i korice tako doživljavam. Možda nam školska literatura u najranijem detinjstvu baš i nje bila omiljena, ali ta magija knjige i čoveka sazreva zajedno sa nama, pa kroz život postajemo najbolji prijatelji. Baš kao i u životu, taj najbolji književni prijatelj može da vas razočara, ali isto tako vas i neviđeno oraspoloži kroz samo nekoliko redova. Kao mlađa, volela sam urbane, mladalačke, istinite životne priče, ali kroz sazrevanje mi je i mašta postala bujnija i raznobojnija, pa se javila potreba za čitanjem svega što nije samo realnost u kojoj živim. Iskustvo koje stičete čitajući sve te nepregledne redove, znanje koje se negde duboko pohranjuje u vašem umu i širina u pogledu, za mene su najdivnije vrednosti koje mi knjige pružaju. Moram priznati da nisam baš najbolji prijatelj. Dozvolila sam da me neke knjige mesecima čekaju na policama. Čak i tako zaboravljene, pomalo prašnjave, strpljivo čekaju moment da zajedno krenemo na putovanje. A znam da će sigurno biti zanimljivo i korisno, bez obzira na događaje i ljude koje ćemo sresti. A to je i čar bežanja među čarobne redove knjiga. Svim ljubiteljima ove old school zabave i svima koji će to postati, srećan praznik. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Comfreak, ilustracija)

Ustanak (22. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Imam koleginicu, britku na jeziku, mudru, iskrenu i srčanu. Bez problema će da kaže popu da je pop, a bobu da je bob. Ima jasno izgrađen stav i zbog toga je mnogi poštuju i cene. Nije joj lako u životu. Zbog svog jezika, kako kaže, često je ostajala po strani. Dok su drugi napredovali, gradili karijeru, bogatili se, ona je čestito živela, savijala se oko svoje porodice, radila svoj posao profesionalno bez želje da bude ma čija. Sloboda koju je ona osvojila, dala joj je za pravo da radi ono što misli da je ispravno, a ne ono što okolina očekuje od nje. Štrajkovala je, ali i radila prekovremeno bez para. Nije joj bilo strano da se zaputi na proteste, ali i na mitinge. Jasno je gledala sve te ljude oko sebe u oči i niko joj ništa nije mogao da zameri. Čak se i hvalila po društvenim mrežama gde je i sa kime bila. Ostala joj je velika kilometraža u nogama, iskustvo u sazrevanju svesti o tome kako treba da izgledamo i da li smo razumeli ulogu koju nam je dodelila istorija. Početak je težak, a izazovi brojni da sačuvamo obraz u vreme kada se rastačemo sve busajući u jedinstvo. Niko ne može da pretpostavi koliko je teško biti Ona, svoja i slobodna, a opet ne može ni da joj oprosti što može sve, jer je niko ne drži u šaci ni zbog čega. Inače, da je drugačije, lako bi kliznula u pripadanje a to već povlači sve ono čega se i sama zgražava: poslušnost, snishodiljovost, spuštenu glavu i pognut pogled. Da li je danas svrstavanje na jednu ili drugu stranu obaveza? Mora li čovek da se odrekne načela samo da bi ostvario makar i najmanju korist, rizikujući da izgubi prijatelje koji ne misle isto? Nije baš sve ni u parama, nešto je i u principu. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/stevepb, ilustracija)

Ustanak (19. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Vikend crtica

Pred nama su dva dana očekivanog vikenda. Naravno, ako spadate u osobe koje radne obaveze imaju od ponedeljka do petka. Pa čak i ako su vam vikendi radni, pa vam je bilo koji slobodan dan zapravo vikend, naravno da spadate u onu grupu koja se raduje dužem spavanju, sporom i opuštenom doručku, dužem ispijanju omiljenog jutarnjeg napitka. Međutim, onda nastupa matriks. Odjednom zvoni alarm i već je novi radni dan. Brzo ustajanje, obavljanje svih higijenskih rituala, žvakanje sendviča u letu i izletanje iz stana u nove radne pobede. Nije li ovo slika koju preživljava zaposleni svet iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec? Ambicije za slobodne dane uvek su nam velike, a pre svega se odnose na duže uživanje u slobodnim trenucima. Međutim, ti slobodni trenuci se pretvore u druženje sa usisivačem, veš mašinom, odlaskom na pijacu, spremanjem dva ili tri ručka, kako bismo se obezbedili za radne dane koji slede. A onda, u nedelju uveče, prilično umorni, sebi postavljate pitanje: „Čekaj, da li je to još jedan vikend prošao?“ A gde su igrarije i šetnje sa decom? A gde je neka nova stranica knjige koja vas već dugo čeka na polici? Kako sunčane slobodne dane ne iskoristiti za dugu šetnju? A i prijatelje niste dugo videli. Radne obaveze i užurbani život nas melju toliko da nekada ne osetimo kad je prošla sedmica, a ne mesec ili godina. Mozak, ali često i svakodnevni poslovi, ne dozvoljavaju nam da usporimo i produžimo punjenje baterija. A to nam je zaista neophodno kako bismo tokom radne nedelje bili na visini zadatka. Ne mogu baš da se pohvalim da ne spadam u grupu ljudi koja radi sve iz gore napisanog teksta. Ali pokušala sam malo da obrnem situaciju. Sređivanje kuće uvrstila sam u dane kada radim, kada sam već izginula na radnim zadacima, mogu i u kućnim. Spremanje jestivih zaliha takođe je uvršćeno u neki večernji sat radnog dana. Ginemo i dalje junački. To se tako redom odnosi na sve zacrtane vikend zadatke. A onda, kada slobodan dan zasija u punom sjaju, mogu da usporim i lagano krckam slobodne sate. Ako, naravno, vanredno ne zazvoni alarm. Zaključujemo da je organizacija ključna, a samo malo više energije radnim danima. Potrudite se da već ovog vikenda na nekoliko sati usporite vreme. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)

Ustanak (18. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica bez arsena

Građanski aktivista u Zrenjaninu vezao se lancima za prazan balon za vodu ispred Gradske kuće, protestujući što u tom gradu voda iz vodovoda već 15 godina nije za piće. Aleksandar Jankov se nada da će građani preuzeti stvar u svoje ruke, svako na svoj način. Meni, kao nekome ko pije takozvanu česmovaču, neverovatno je da postoje gradovi u kojima je iz bilo kog razloga tako nešto zabranjeno. Nisam stručnjak, pa ne razumem šta je razlog da taj grad godinama nije u stanju da se reši prisustva arsena u vodi iz gradskog vodovoda. Znam neke ljude iz tog grada koji su već umorni od priče o tom problemu, ali nekako naučili su sa tim da žive. Možda je to i razlog što nema više građanskih inicijativa za rešavanje ovog problema. Često su nam kao građanima ruke vezane, jer o problemima koje svako od nas ima u svom domu, zgradi, kući, opštini, ne odlučujemo sami, već gradske uprave, do kojih se ponekad teško dolazi. Bunimo se svi kada je napolju hladno, a nema grejanja, jer nam iz toplana poručuju da je 12 stepeni dovoljan razlog da se grejanje stanova isključi. Pa čekajte, zar mi sedimo napolju, na suncu ili se smrzavamo u svojim domovima, iako grejanje plaćamo svih 12 meseci. Problem sa kojim se godinama svi sa centralnim grejanjem borimo, kao i žitelji Zrenjanina sa pijaćom vodom iz gradskog vodovoda. Iz ličnog iskustva, znam da je dosađivanje i upornost jedini način da se pojedini problemi reše. U mojoj zgradi, zahvaljujući upornom predsedniku kućnog saveta, uspevamo, doduše veoma sporo, da rešavamo jedan po jedan problem. A verujte, mada znam da mi verujete jer ste verovatno bar nekada bili u sličnim situacijama, to uopšte nje lak zadatak. Jer nailazimo na pomalo nezainteresovane službenike u ustanovama koje plaćamo i koje treba da nam rešavaju probleme, uz neizostavno da nismo mi jedini. Ali slanje iznova i iznova, novih zahteva za isti problem, na kraju se isplati. Mislim da ovaj lokalni primer može da se primeni i u slučaju nekih većih problema. Praksa i život su pokazali da se svaka upornost isplati. Verujem da će se upornost i u slučaju žitelja Zrenjanina isplatiti, pa ćemo u neko dogledno vreme moći da nazdravimo čistom pijaćom vodom iz vodovoda. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/TanteTati , ilustracija)

Ustanak (17. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Da li vam je neko nešto tražio ovih dana? Da li je to nešto što vam pripada od davnina, što je možda nasleđeno ili je deo uspomena kojih ne želite da se odreknete? Šta ste uradili? Da li ste to nešto tek tako dali ili ste odbili bilo kakvu mogućnost da to uradite? Kako ste se posle osećali? Mnogo pitanja i verovatno mnogo odgovora u kojima su argumenti zašto ste učinili to što ste učinili. Znam da vam jedno kajanje nije ginulo, u oba slučaja. Šta raditi kad sebi dozvolite luksuz da neko uzme pravo da vam nešto traži u situaciji kada nemate mnogo izbora? Ili ćete dati i pojesti sebe iznutra zbog takve odluke ili nećete dati i tako navući na sebe odijum onoga ko je to nešto zatražio. Imam nešto, ali to je moje i ne dam. Ovo je legitimno i razumljivo. Ali, imamo nešto, a ja ću to da dam bez pitanja ostalima šta o tome misle, e to je već nedopustivo. Ono što je zajedničko ima veću vrednost jer mnogo više ljudi tu vrednost uvećava svojim doživljajem pripadnosti. Pamet u glavu, ne obećavajte mnogo, ne delite i ne raskućujte ono što je neko pre vas skućio, jer živeće se duže od danas. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Tihomir, liustracija)

Ustanak (16. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Opet su nas na probnom prijemnom ispitu razočarali mali maturanti. Bilo im je čudno da prepoznaju reč „diskretno“, pa im je onda teško pala i geometrija, a o kombinovanom testu, ne bih da trošimo reči. Prošle godine osmacima je problem predstavljala reč „kompromitovati“, a i Nušić im je zadao velike nevolje . Pa dobro, koliko su nam deca naučila za skoro osam godina školovanja? Ko je bolji, dečaci ili devojčice, utrkuju se mediji dok prenose rezultate statistike. Svi su sada ubeđeni da nam je obrazovanje toliko gnjilo da moramo hitno da ga menjamo kako znamo i umemo. Prvo, hajde da još povećamo plate nastavnicima, ako mislimo da se ubuduće ne raduju što niko od dece ništa ne pita posle časa, pa bilo da je reč o budućim bravarima ili hiruzima. Uvećati fond časova, uvesti dualno obrazovanje, nastavu u jednoj smeni, pa ima li kraja filozofiranju i svaštarenju u idejama? Dosta smo zabijali glave u pesak, vreme je da nešto hitno menjamo. Ne kozmetički već suštinski. Znate li da su kompjuteri ušli u skoro sve škole, tableti i mobilni telefoni su obavezni u rančevima osnovaca, bar većine, a nama i dalje po sunđer i kredu redare šalju u zbornicu gde ih tamo zbog krađe čuvaju kao rudno blago cara Solomona. Pravimo ili štrebere koji će da napuste zemlju čim se dočepaju diplome ili nezainteresovane lezileboviće koji će do četrdesete živeti kod roditelja? Ko će da radi i gradi ovu zemlju? Ko će da puni budžet za penzije i socijalno osiguranje? Ja bih krenuo prvo od plata pa onda sve ostalo. Cenim da će motivisani profesori masovno dati doprinos unapređenju podmlatka koji će nas ili podići ili vratiti tamo gde smo već odavno bili. Znaju oni vrlo dobro kako treba, samo nemaju volje da se u koštac hvataju sa ambicioznim roditeljima i učenicima koji, uz brdo prava koje smo im zakonski obezbedili, nemaju želju da sednu i, što bi prost narod rekao – zagreju stolicu. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Pexels, ilustracija)

Ustanak (15. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Maratonska Crtica

Juče je Beograd bio međunarodna trkačka metropola. Kao i svake godine u aprilu, ulice našeg glavnog grada pretvaraju se u atletske staze nekoliko hiljada dugoprugaša. Ali i onih koji trče iz zadovoljstva. Oduvek sam se divila sportistima, posebno maratoncima. Možda zato što je meni trčanje dosadan sport. Celog života pokušavam sebe da ubacim u trkački mod, ali iznova odustajem. Pričala sam sa rekreativcima, ali i profesionalnim trkačima, oni ne razumeju mene kako ja satima mogu da plivam, a ja ne razumem njih kako mogu kilometre da trče unedogled, uz sve poštovanje i divljenje. Impresivna mi je njihova istrajnost da bez pauze iskušavaju svoje telo, noge, mišiće, ali i glavu. Nemoguće je da ne osećaju umor ili grčeve, ali ta borba glave i tela mi je fascinantna. Ne znam koje rečenice im prolaze kroz glavu i kako se bodre da izdrže još 10 koraka, pa još 50, pa još jedan kilometar, ne bi li prošli kroz cilj. Takvi ljudi, verujem , u životu nikada ne odustaju. Suočavanje sa nekim problemom je za njih pola posla zapravo, jer ako na maratonu pobeđuju i mentalno i fizički, onda su životni izazovi za njih već pola rešeni. Mislim da svi mi u životu moramo da treniramo mentalnu snagu. Bez obzira kako živimo, gde živimo, jer svaki novi dan sprema nam novi izazov. Ne treba zaboraviti ni na kreativnost, jer čovek je takvo biće da mu sve, pa čak i najlepše stvari, dosade. Znači, potrebno je iznova sebe motivisati. A cilj? Pa, podrazumeva se – bezbrižniji, zdraviji i srećniji život. Kada nam je glava bistra, a mi mentalno jaki, nema te stvari koja može da nas poljulja. A svi znamo gde živimo. Zato već danas počinjemo sa treningom. Taman do sledećeg maratona da vidimo i rezultate. Pa nisu se ni dugoprugaši rodili kao maratonci. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/SAM7682, ilustracija)

Ustanak (12. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Lokal patriotska Crtica

Juče je Novi Beograd proslavio 71. rođendan. Doduše, možda se ne može reći da baš postoji toliko godina, ali su tog 11. aprila 1948, tri godine nakon završetka Drugog svetskog rata, započele omladinske radne akcije. Tamo gde se uliva Sava u Dunav, gde su se nekada nalazile pustare i ritovi, niklo je nobogeogradsko naselje. Mene najlepše uspomene vezuju za tu beogradsku opštinu. Tamo sam odrasla. Stekla prve drugare u obdaništu, završila osnovnu, srednju školu, upisala fakultet. Sa Novog Beograda sam putovala na svoje prve radne zadatke. Prve ljubavi, svađe, suze, prve korake među drvoredima, duge šetnje pored Save, sve to me vezuje za tu opštinu. Gledala sam kako se krče močvarne njive, kako se nekadašnje bašte napuštenih domaćinstava raščišćavaju, da bi se podigao novi soliter. Rasla sam u kraju koji je pored betonskih spavaona, kako su zvali zgrade na Novom Beogradu, imao nepregledne drvorede, velke travnjake na kojima sam zaradila i prva krvava kolena učeći da vozim rolšue. Imali smo i svoje rečne oaze, mogućnost da za pet minuta čamcem pređemo na beogradsko more iliti Adu, u vreme dok je još bila neuređena. Ne možete da ne volite kraj u kome ste stasali u ono što ste danas. Nije redak slučaj da u razgovoru Beograđana čujete izraz lokal patriota, odnosno, zaljubljenik u opštinu na kojoj živite. U vreme 80-ih Novi Beograd baš i nije bio omiljen kraj. Govorilo se da je nesiguran, da se tamo kradu kola, da je za dve i po sekunde moguće izgubiti se pet puta, što se i nama koji smo živeli tu dešavalo, zbog zbunjujuće podele blokova i naziva ulica. No, bez obzira na sve to, odrastajući u tom kraju ja sam nekako iznova pronalazila ono što volim u njemu. Volim ga i danas, bez obzira što ne živim već nekoliko godina na toj adresi. Volim i svoje sadašnje naselje, koje opet gleda na reku, doduše Dunav i koje je opasano prirodom. Nekako se i ovde osećam ušuškano, kao i na staroj adresi. Ali sve ono što me vezuje za Novi Beograd, izmami mi osmeh i lepe emocije kada prolazim poznatim ulicama, doduše, malo drugačijim. Da li ste i vi vezani za svoje mesto odrastanja? Verujem da jeste. Dobro jutro.

Ustanak (11. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica za 100.000 pratilaca

Sako od nas je možda spoznao da je život surov i često nepravedan. Možemo da kukamo i plačemo ili da se uhvatimo u koštac sa problemom. Ali izgleda da postoji i treća opcija – plakanje na Jutjubu. Name, jedna blogerka mogla je da obezbedi sebi pristojan život zahvaljujući Instagram profilu, jer je pratilo preko 100.000 ljudi. Ali nalog joj je izbrisan nakon što su joj ljudi iz dosade ili besa prijavili profil. Kada se suočila sa “neizvesnom budućnošću” Džesi je napravila video koji je objavila na Jutjubu i u suzama rekla da sada mora da radi posao od 9 do 5. Za Džesi je izgleda svakodnevna obaveza miliona ljudi veoma nesrećna okolnost. S obzirom na to da nam je savremeno doba donelo niz novih profesija – jutjubera, blogera, vlogera u kojima u većini slučajeva, ne baš umetničke i profesionalne sposobnosti privlače pratioce a samim tim donose i zaradu, Džesina reakcija je i normalna. Iako se meni apsurdnim čini kačenje fotografija „ja na pijaci“,“ja u trenerci“, „ja u kafani“, „ja u kupatilu“ ili objava snimaka u kojima često ne možete da uhvatite ni početak ni kraj, a kamoli suštinu, ne mogu a da ne skinem kapu na inovativnosti ili možda šarmu kojim su zaradili pratioce, htedoh reći novce. Pa eto, porodica Kardašijan, kao pioniri rijalitija, dozvolili su milionima ljudi širom sveta da zavire u njihove sobe, kupatila, prate porođaje, svađe, pijanstva. Ne mogu a da ne zaključim da je taj full time job, zapravo, sa moje tačke gledišta, daleko naporniji od rada od 9 do 5. Zamislite da celog dana morate da razmišljate koji je najbolji trenutak za fotku, da sebi ne smete da dozvolite da budete nesređeni, da nemate pravo na odmor, da i kada niste raspoloženi i ne priča vam se, morate da kačite snimak ili pišete o radosti i veselju. Jednostavno rečeno nemate prava na privatnost i nemate vremena za sebe. Radije ću da pečem kolače za one koje poznajem, vozim se među nekolicinom nepoznatih ljudi u prevozu, smejem sa svojim kolegama, plačem u svoja četiri zida pre nego pred kamerom ili gledaocima na Jutjubu. Nema cenu biti svoj i onakav kakav želite da budete, a ne kako od vas baš uvek očekuju. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/PhotoMIX-Company, ilustracija)

Ustanak (10. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Svako malo pa nam je država nešto kriva. Ma, nemojte, molim vas. Gde god nismo mogli sami da rešavamo probleme, kukali smo za državom kao za Markom Kraljevićem kod Domanovića. Kad god je pokušala da se umeša, bila je kriva. Kad se umešala, bila je trapava kao slon u staklarskoj radnji. Gde god ona sirota integriše, sređuje, rešava, ukrupnjava, subvencioniše, kreditira, dobijemo vojnu muziku koja izvodi Mocarta. Ili, ako vam je jednostavnije, frulu koja svira Armstronga. Sve je država uredila, sredila je zakone, ali mi smo krivi. Mi smo oni koji škripe i stalno zanovetaju. Nisam ni ja mnogo drugačiji. Evo, majke mi, nisam podizao kredite u švajcarcima, ali bez obzira na to, neću da stajem na muku državi koja sad ne zna šta će da radi sa dužnicima ako banke ne budu htele da uđu u aranžman. Već znamo da neće; pa same su rekle da nisu socijalne ustanove. Jadna država nije znala ni za vakcine za prvake, a ni za lekove za trudnice. Kako su nam objasnili, nije prošao tender na vreme, pa proizvođač nije isporučio dovoljne količine, ili nije imao dovoljno sirovina, a država je sve svoje obaveze isplatila, i očekuje se da ta porudžbina bude isporučena pre roka koji je već istekao za sve koji čekaju. Zbunjujem vas? A kako je tek našoj državi? Svake godine neko zatrudni ili krene u školu. Ko će to sve da upamti? Zato kažem, pleh muzika i Mocart. Frula i džez, može, ali nije to ono pravo. Neke „nerazvijene“ zemlje u Evropi su, kako mi javlja jedan prijatelj, odlučile da se iz svega u šta ne moraju da se mešaju – isključe. Šta će im to luksuziranje? Jednostavno i nenametljivo skupljaju poreze, a sve mogućnosti u kojima njihovi službenici imaju šansu da gurnu prste u pekmez, izbegavaju u širokom luku. Zamislite samo, koliko sada naša država treba da se iz najboljih namera umeša u projekte koji će nam doneti srljanje u svetlu budućnost, a da niko ne umoči prst u punu teglu zarad vlastitog progresa? Rekoh da je onomad drugi put među Srbima bio i Marko Kraljević, pa odavde pobegao brže-bolje tamo odakle je stigao. Pa, kad on nije  mogao sa nama, kako će onda država, koju sami izazivamo da u našim životima glumi margarin? Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/cosmix , ilustracija)

Ustanak (9. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica o jednakosti

Još jedan 8. april, Međunarodni dan Roma, prvobitno ustanovljen da slavi romski jezik, kulturu i simbole, zapravo je podsećanje na probleme sa kojima se suočavaju – nezaposlenost, siromaštvo i neuređena naselja u kojma žive. Bez obzira što siromaštvo i nezaposlenost ne biraju naciju, činjenica je da predstavnici ove nacionalne manjine, ma gde da žive u Evropi, teško dolaze do posla, a sve to prate i dikriminacija i predsrasude. Još nismo zaboravili slučaj naše operske pevačice Nataše Tasić, koju su javno pretresli u jednoj prodavnici misleći da je nešto ukrala. Iako je, kada je zapištao senzor, pored Tasićeve, iz radnje izlazilo još troje ljudi, samo su nju zaustavili, jedinu Romkinju. Iako je posle dobijala izvinjenja iz radnje, Tasićeva je tvrdila da takvo poniženje nikada nije doživela. Naravno da među svim nacijama ima loših i dobrih ljudi, ali ne možemo na osnovu nekolicine smatrati da su svi takvi. Nismo svi potekli iz zdravih sredina i porodica u kojima smo stekli radne navike. Nismo svi imali priliku da odrastamo u stanovima ili kućama koji imaju i struju i vodu i da imamo prilike da se kupamo svakoga dana. Da nam se ne nameće brak pre završene osnovne škole, ako u istu uopšte i idemo. Možda je put sticanja radnih i zdravih životnih navika za nih teži, ali nismo li svi kao društvo u obavezi da im, umesto izvorne porodice, damo dobre primere. Da budu isti u đačkim klupama. Da budu najbolji drugari vaše dece. Da zajedno pišu seminarske radove sa svojim vršnjacima. Da im pružimo šansu da nauče kako da budu zdravi i dugovečni. Možda je za mnoge od njih borba sa vetrenjačama i etiketiranje, razlog za odustajanje i prihvatanje života kakav im je ponuđen. Vaspitana sam da je u životu važno samo kakav je ko čovek, a da nacija i vera zapravo nemaju veze sa kvalitetom vaše ličnosti. S tm u vezi, rad na prihvatanju mora biti obostran, a čini mi se da smo kao društvo počeli da, slikovito rečeno, otvaramo vrata i dajemo im šansu za promene. Želim da verujem da će sledeći 8. april svima pružiti lepše statističke brojke. A i da će među svima nama biti više ličnih, pozitivnih primera. Dobro jutro.

Ustanak (8. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Najsrećnija crtica na svetu

Finska je najsrećnija zemlja na svetu, a nekadašnji pobednik, Norveška, nalazi se na drugom mestu. Ovo istraživanje je sprovedeno na osnovu praćenja šest varijabli: prihodi, stepen slobode, poverenje, životni vek, socijalna podrška i velikodušnost.

Prema podacima iz tog izveštaja, Srbija je na 78. mestu, Crna Gora je na 82, a Hrvatska jedno mesto niže. Iako je osećaj sreće individualna stvar, te ne možemo komentarisati da li su Finci zaista najsrećniji, ali sudeći prema ovom izveštaju, zemlja u kojoj žive očito jeste najsrećnija za život. Kako je ovo naše podneblje oduvek bilo turbulentno, gledajući istorijski dešavanja, i ne čudi da baš i nismo u vrhu lestvice. Ne možemo reći da se kao narod nismo borili za bolji život, samim tim i srećniji, ali prema poziciji koju zauzimamo na ovoj listi, ispunjavanje kriterijuma za srećnu zemlju još nam je daleko.

Kako se vi borite za srećniji život? Da li se svakodnevno trudimo da iz sebe izvučemo ono najbolje i svakodnevne obaveze ispunimo na najbolji način? Da li se trudimo da ispravnim životom ovaj svet učinimo boljim? Da li nam je iskrenost sastavni deo života? Verujem da ste na većinu ovih pitanja odgovorili potvrdno, a verujem i da je većina vas u toj grupi. Gde su onda te linije koje nikako da dostignemo? Verujem da mnogi od nas nisu baš najzadovoljniji životom koji trenutno žive, ali isto tako verujem da velika plata nije jedini razlog za tu sreću. Ko je uopšte zaslužan za status najsrećnije zemlje na svetu? Želim da odgovor na ovo pitanje što pre pronađemo, ne samo zbog sticanja statusa, već zadovoljstva svakog pojedinca koji taj status oslikava. Sloboda, poverenje, životni vek, velikodušnost su samo neke od stavki koje odražavaju našu sreću kao zemlje. Evo, krećemo u novi dan, novu radnu nedelju, zapravo novu srećnu avanturu. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Myriams-Fotos, ilustracija)

Ustanak (5. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica o nestajanju

Turisti, izletnici, ribolovci i svi koji se dive prirodnim lepotama Tare ovih dana ne mogu da se načude na šta liči Zaovinsko jezero, vodni dragulj okružen šumama Pančićeve omorike. Mnogobrojna klizišta oko akumulacije Zaovine pokrenula su se proteklih dana kao posledica naglog ispuštanja vode iz jezera, koja je korišćena za proizvodnju električne energije. Jezero je ispražnjeno bez milosti, a većina ribljeg i biljnog fonda je izgubljena. Meštani ovog kraja od juče su samo nemi posmatrači jer su njihove kuće ugrožene zbog pojave klizišta. Ljudi trpe, priroda trpi, kao i biljni i životinjski svet, a logičnog objašnjenja još nema. S obzirom na to da prošla godina, kao i ova zima, nisu bile sušne, postavlja se pitanje koji je razlog naglog ispuštanja, odnosno, isušivanja jezera nadomak nacionalnog parka. Ne želim da verujem da će ovaj ekološki incident, ako tako kao laik mogu da ga nazovem, ostati bez objašnjenja ili pravog, logičnog razloga. Ne želim da verujem da neka ishitrena odluka stoji iza ove nebrige o prirodi od koje, zapravo, svi živimo. Još se ne stišava ni bura oko akcije pokrenute na društvenim mrežama oko sprečavanja izgradnje mini-hidroelektrana širom Srbije, a svedoci smo još jedne nebrige o eko-sistemu. Da li ćemo i mi koji živimo kilometrima daleko od ovog vodenog dragulja biti nemi posmatrači nestanka jednog jezera, kao što je to slučaj sa meštanima i zaposlenima u Nacionalnom parku Tara? Sada mi se bacanje papira po ulicama i zelenim površinama i ne čini tako dramatično, mada se sve to može nazvati jednim imenom – nebriga. Ne bih želela da kao društvo, kao zemlja, dozvolimo da nam prirodna i istorijska dobra čuvaju međunarodne organizacije, poput Uneska, a ne mi sami. Stvoreno za uživanje, a ne za uništavanje. U isčekivanju boljih vesti, želim vam dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/joergweitz, ilustracija)

Ustanak (4. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Motivaciona Crtica 

U Hrvatskoj je protiv jedne poznate motivacione govornice podneta krivična prijava zbog nadrilekarstva. U javnosti je postala poznata zahvaljujući brojnim javnim ličnostima, koje tvrde da im je njen lajfkoučing pomogao. Ona se preko svog Jutjub kanala svakodnevno obraća velikom broju ljudi i motivacionim govorima pomaže im, kako kaže, da postanu uspešni u svojim profesijama, poboljšaju kvalitet života, a od skora “leči” ljude i od raka, tvrdeći da ne moraju da uzimaju terapiju i da će sve biti u redu. To je bila kap u čaši, pa je reagovalo hrvatsko Ministarstvo zdravlja. U ovu priču uključili su se i psiholozi, tvrdeći da medicina i psihologija poznaje fenomene tzv. medenog meseca, kada čovek oseti kratkoročno poboljšanje. Svi ti savremeni gurui zapravo podstaknu ono što je u medicini dokazano kao placebo efekat. Kada to kratkoročno dejstvo prođe, ovi učitelji života počnu da vas ubeđuju da ste blokirani na nekom nivou i da zapravo ne razmišljate pozitivno, jer bi u suprotnom ozdravili. Dotična motivatorka tvrdi da nikada tokom javnog rada nije naišla ni na jedan primer kojem je štetilo osveštavanje o snazi misli i sposobnosti našeg tela da snagom vere, misli i emocija pomognemo sami sebi u ozdravljenju. Zbunjujuće? Naravno da postoje ljudi koji ne umeju sami da premoste neki životni problem ili ne umeju da prevaziđu depresivna stanja i tada se obraćaju stručnjacima. Kako je ceo svet postao prostor suviše težak za život, ovi savremeni psiholozi iliti učitelji života, našli su plodno tlo da svojim autoritativnim govorima ubede ljude da im zapravo samo svakodnevne afirmacije mogu pomoći. Ne bih ih trenutno osuđivala, jer su svoju sposobnost da se glasno i jasno izraze iskoristili da popularizuju novu profesiju, a uz to i zarade. Ne bih napadala ni ljude koji se okreću takvom vidu životnog “potpomaganja”. Ali se pitam da li je došlo vreme da moramo da platimo da bi nas neko ubeđivao kako smo dovoljno lepi da nas svako zavoli ili da zavolimo sebe? Da li zaista moramo da platimo da nas neka nepoznata ličnost ubeđuje kako smo dovoljno snažni da prevaziđemo svaki problem, da smo dovoljno hrabri da pravimo životne rezove, da smo dovoljno sposobni da svoje životne planove i ciljeve i ostvarimo? Pa to skoro isto radi i vaš frizer. Nova frizura čuda čini, jer taj lepši odraz u ogledalu vas puni super energijom, kada mislite da sve možete. Možda nismo svi snažni da podignemo 100 kilograma tegova, kao što nismo ni svi snažni da kao leptirići preguramo sve izazove. Ali ih ipak izguramo. Kao i ovaj dan pred nama. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/geralt, ilustracija)

Ustanak (2. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Bicilistička Crtica

April u Beogradu je, i pored lepog vremena, za Beograđane počeo prilično napeto. Prvi radni dan obeležila su uglavnom kašnjenja, nerviranja u prevozu koji se suviše sporo kretao, a sve zbog zatvaranja Trga Republike, što je stvorilo velike gužve u većini prilaznih ulica. Međunarodni dan šale za većinu žitelja prestonice nije baš bio smešan, dok su molili vozače autobusa da izađu iz prevoza ne bi li svoje dalje putovanje nastavili peške. Gotovo u isto vreme počela je i akcija „Parkiraj i bicikliraj“. Na Adi Ciganliji, Obilićevom vencu, kod Centra Sava i SC „Milan Gale Muškatirović“ postavljena su bicikl parkirališta, na kojima je korisnicima Parking servisa omogućeno da preuzmu na korišćenje bicikle. Nisu li čuveni Monti Pajtonovci pevali da život treba uvek gledati sa vedrije strane? Ne mogu a da onda ne pomislim da neko drugi umesto nas misli o našem zdravlju i ekologiji. Ako na posao ili bilo koju destinaciju u vreme takozvanih špiceva ne možete prevozom ili autom, možete peške ili biciklom. Samim tim izmene u saobraćaju, ako ste biciklo-osvešćeni, neće vas pogađati, a pritom, bićete extra fit. Da ne spominjem da kreće toplije vreme, pa ćete sebe poštedeti i svih lepljivih susreta u autobusima u kojima ne rade klime, a sa vama se prevoze i oni kojima lična higijena nije baš jača strana. Pa nije li lakše svakoj situaciji doskočiti, a izbeći nepotrebno nerviranje, kada smo već u pat gradskoj poziciji. Dok ne dočekamo metro, bar na ovaj način možemo da ličimo na evropske i svetske metropole. U njima je vožnja biciklima i svim ovim inovativnim trotinetima najnormalnija stvar. Pa nije li nas vedar i domišljati duh oduvek krasio? Dobro vam jutro.

(Foto: pixabaz.com/Free-Photos, ilustracija)

Ustanak (1. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Prvoaprilska Crtica

Neću vas na početku proaprilski slagati, niti ću smišljati duhovite smicalice, ali imam nameru da vas podsetim na značaj smeha i zabavljanja. Verujem da vas sama činenica da nekoga želite da zabavite usrećuje, a smišljanje malih, slatkih prevara za prvi april je podjednako zabavno kao i smeh nakon uspele šale. U teškim vremenima ljudi su se oduvek šalili na račun teškog života, turobnih dešavanja ili loše situacije u kojoj su se našli, kako bi bar za trenutak sve to sivilo bilo bar lakše. Zabavljanje i izvrtanje stvarnosti na duhovit način čini nas jačim, zar ne? Smejati se i kada vam nije do smeha i psiholozi nazivaju pobedom. Bude se receptori u mozgu koji organizmu poručuju da smo dobro, a samim tim se i osećamo bolje. Sećate se da ste takođe negde čuli da smeh produžava život. A svi želimo da živimo zdravi, što duže. Smešno mi je bilo kada se polemiše i o kalorijskom uticaju smeha. Stomačni mišići se grče, samim tim trošite kalorije. Smejalice na licu, tačnije bore koje nastaju zbog grčenja pri smejanju, kažu da takođe pozitivno utiču na tonus lica, pa smo zbog toga i lepši. Nema smisla uopšte nabrajati sve benefite smeha, kada i sami znate koliko je samo dragocen. Kada ste se poslednji put smejali od srca? Kad god da je to bilo, a želim da verujem da je bilo juče, znate i sami kakav je osećaj to izazvalo u vama i kako vam se odjednom izbistri pogled, a u grudima osećate neku prijatnu ispunjenost. Ja volim da se smejem, zaista. Oduvek sam volela da uveseljavam osobe pored mene, ali nisam baš uvek bila nasmejana. Ali kao i sve, i to sam naučila. Dozvolila sam sebi da u teškim situacijama gledam na njih sa dozom ironije. Sem zabavljanja drugih, počela sam da zabavljam i sebe. Smejem se od srca često, ne samo prvog aprila. Poznati američki humorista i pisac Mark Tven je na temu prvoaprilskih šala izjavio: “Prvog dana aprila saznajemo kakvi smo ostalih 364 dana u godini”.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/StockSnap, ilustracija)

Ustanak (29. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Pomerena Crtica

Dočekali smo proleće, a već za vikend prelazimo i na letnje računanje vremena. Naime, svi oni koji rade u nedelju ujutru, spavaće sat manje, jer ćemo časovnike pomeriti za sat unapred. Ali time će dan trajati duže u odnosu na zimski period. Ali i tome će doći kraj 2021. Evropski parlament je rešio da ukine višedecenijsku praksu polugodišnje korekcije sata. Ja sam nekako više letnji tip, pa mi uvek više prija duži dan. Mada ću sada morati da sačekam neko vreme da dolazak na posao opet bude po dnevnom svetlu, a ne po mrklom mraku. Mnogi će se još neko vreme buditi sat ranije, a potrebu za snom osećati ranije nego što sat pokazuje. Ali kao što se svemu prilagođavamo, tako i naš organizam, savršena mašina, za najviše mesec dana, biće ponovo u fazi kada o vremenu na časovniku neće ni razmišljati. Baš kao i sa svim situacijama u životu. Malo se bunimo, negodujemo, a onda prilagođavanje učini svoje. Ali, rekla bih da što smo prilagodljiviji, to nam sve u životu i pada lakše. Kada bismo se potrudili da baš svaku situaciju pojednostavimo, verujem da ne bi bilo nervoznih ispada, stresa i skakanja pritiska, a naš mentalni sistem i fizičko zdravlje bili bi, takoreći, ravna linija. Ne, to ne znači da ste flegman, već samo realni i trezveni. Baš kao što je i vaš organizam u odnosu na uticaje iz prirode. Možda ste tromi i mrzovoljni kada je tmurno vreme, ali vaš organizam zapravo i dalje funkcioniše. Baš kao i kada je sunčano, samo su vam misli bistrije, a raspoloženje bolje. Tako da, kada vam u nedelju ili ponedeljak sat bude zvonio, a napolju se možda još nje razdanilo, pa je i ustajanje teže, budite jači od svoje glave. Jer zna se ko je gazda. A ako on kaže da je stvar pod kontrolom i u vinklu, kako kažu majstori, onda će i dan biti takav. Bar do oktobra, kada ćemo satove vratiti unazad i krenuti u novi ciklus. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/raggio5, ilustracija)

Ustanak (28. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Odlazeća Crtica

Istraživanje Instituta za razvoj i inovacije pokazalo je da odlazak mladih u inostranstvo, Srbiju godišnje košta i do dve milijarde evra, mereći se sredstvima uloženim u njihovo obrazovanje. Tačan broj onih koji odlaze nije poznat, ali procene su da godišnje iz Srbije ode i do 49.000 ljudi. Užasno velika brojka. Nije iznenađujuća, moram priznati, s obzirom na težak put dolaska do posla u Srbiji, a i kada se domognete nekog zaposlenja, najveći procenat ljudi je nezadovoljan malim primanjima, a često i statusom. “Odliv mozgova”, kako se popularno govori, od devedesetih godina se ne smanjuje. Svake godine na hiljade mladih ljudi prelazi granicu naše zemlje u potrazi za boljim poslom i lagodnijim životom. Ne lakšim, ali lagodnijim. Krajem devedesetih sam i ja ostala bez nekoliko prijatelja, koji su bolji život potražili ne samo u Evropi, već na drugim kontinentima. I svako od njih je imao istu rečenicu pred odlazak – nemam perspektivu ovde. Nekolicina nas koji smo ostali imali smo sreću da bar radimo posao za koji smo se školovali i koji volimo. Ne mogu reći baš uvek ispunjeni, jer su sastavni deo naših života bili i neizvesnost i honorarni statusi i kašnjenje zarada. E pa, sa tim se neki ne mire i na teži način pokušavaju da dođu do pristojnog života. Od svih koje poznajem, niko se nije vratio. Nije taj život tamo daleko baš lep kako se čini svima nama koji se za svoje parče neba borimo na ovim prostorima. Puno je neprospavanih noći, puno je udarničkih 12-časovnih, a nekada i dužih radnih dana, hronična nostalgija za porodicom i prijateljima. Ali postoji i onaj drugi tas, na kome je mesečno preživljavanje daleko lakše, na kom su vam dostupnija životna zadovoljstva u vidu putovanja, kreditne kupovine kuće. Svaki životni izbor ima dve strane. Svi oni koji su ostali, svesno ili zato što nisu imali mogućnost da odu, uz sve teškoće da prežive i da se snađu u nekada haotičnim dešavanjima, imaju po neko životno zadovoljstvo. Odlazak svih za boljim životom van granica Srbije mi je jasan, kao što mi je jasan i razlog ostanka mnogih. Nije mi jasno, zašto se posle 30 godina brojka sa početka priče ne smanjuje. Zašto je još uvek za mnoge bolji život tamo negde? Verujem, ne zato što je lakši, već zato što im se alternativa ne dopada. Želim da verujem da će se ta alternativa promeniti. Bar za neke buduće generacije. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/TheAndrasBarta, ilustracija)