Piše: Milena Milićević
Odlazeća Crtica
Istraživanje Instituta za razvoj i inovacije pokazalo je da odlazak mladih u inostranstvo, Srbiju godišnje košta i do dve milijarde evra, mereći se sredstvima uloženim u njihovo obrazovanje. Tačan broj onih koji odlaze nije poznat, ali procene su da godišnje iz Srbije ode i do 49.000 ljudi. Užasno velika brojka. Nije iznenađujuća, moram priznati, s obzirom na težak put dolaska do posla u Srbiji, a i kada se domognete nekog zaposlenja, najveći procenat ljudi je nezadovoljan malim primanjima, a često i statusom. “Odliv mozgova”, kako se popularno govori, od devedesetih godina se ne smanjuje. Svake godine na hiljade mladih ljudi prelazi granicu naše zemlje u potrazi za boljim poslom i lagodnijim životom. Ne lakšim, ali lagodnijim. Krajem devedesetih sam i ja ostala bez nekoliko prijatelja, koji su bolji život potražili ne samo u Evropi, već na drugim kontinentima. I svako od njih je imao istu rečenicu pred odlazak – nemam perspektivu ovde. Nekolicina nas koji smo ostali imali smo sreću da bar radimo posao za koji smo se školovali i koji volimo. Ne mogu reći baš uvek ispunjeni, jer su sastavni deo naših života bili i neizvesnost i honorarni statusi i kašnjenje zarada. E pa, sa tim se neki ne mire i na teži način pokušavaju da dođu do pristojnog života. Od svih koje poznajem, niko se nije vratio. Nije taj život tamo daleko baš lep kako se čini svima nama koji se za svoje parče neba borimo na ovim prostorima. Puno je neprospavanih noći, puno je udarničkih 12-časovnih, a nekada i dužih radnih dana, hronična nostalgija za porodicom i prijateljima. Ali postoji i onaj drugi tas, na kome je mesečno preživljavanje daleko lakše, na kom su vam dostupnija životna zadovoljstva u vidu putovanja, kreditne kupovine kuće. Svaki životni izbor ima dve strane. Svi oni koji su ostali, svesno ili zato što nisu imali mogućnost da odu, uz sve teškoće da prežive i da se snađu u nekada haotičnim dešavanjima, imaju po neko životno zadovoljstvo. Odlazak svih za boljim životom van granica Srbije mi je jasan, kao što mi je jasan i razlog ostanka mnogih. Nije mi jasno, zašto se posle 30 godina brojka sa početka priče ne smanjuje. Zašto je još uvek za mnoge bolji život tamo negde? Verujem, ne zato što je lakši, već zato što im se alternativa ne dopada. Želim da verujem da će se ta alternativa promeniti. Bar za neke buduće generacije. Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/TheAndrasBarta, ilustracija)
Beograd202 