Piše: Milena Milićević
Maratonska Crtica
Juče je Beograd bio međunarodna trkačka metropola. Kao i svake godine u aprilu, ulice našeg glavnog grada pretvaraju se u atletske staze nekoliko hiljada dugoprugaša. Ali i onih koji trče iz zadovoljstva. Oduvek sam se divila sportistima, posebno maratoncima. Možda zato što je meni trčanje dosadan sport. Celog života pokušavam sebe da ubacim u trkački mod, ali iznova odustajem. Pričala sam sa rekreativcima, ali i profesionalnim trkačima, oni ne razumeju mene kako ja satima mogu da plivam, a ja ne razumem njih kako mogu kilometre da trče unedogled, uz sve poštovanje i divljenje. Impresivna mi je njihova istrajnost da bez pauze iskušavaju svoje telo, noge, mišiće, ali i glavu. Nemoguće je da ne osećaju umor ili grčeve, ali ta borba glave i tela mi je fascinantna. Ne znam koje rečenice im prolaze kroz glavu i kako se bodre da izdrže još 10 koraka, pa još 50, pa još jedan kilometar, ne bi li prošli kroz cilj. Takvi ljudi, verujem , u životu nikada ne odustaju. Suočavanje sa nekim problemom je za njih pola posla zapravo, jer ako na maratonu pobeđuju i mentalno i fizički, onda su životni izazovi za njih već pola rešeni. Mislim da svi mi u životu moramo da treniramo mentalnu snagu. Bez obzira kako živimo, gde živimo, jer svaki novi dan sprema nam novi izazov. Ne treba zaboraviti ni na kreativnost, jer čovek je takvo biće da mu sve, pa čak i najlepše stvari, dosade. Znači, potrebno je iznova sebe motivisati. A cilj? Pa, podrazumeva se – bezbrižniji, zdraviji i srećniji život. Kada nam je glava bistra, a mi mentalno jaki, nema te stvari koja može da nas poljulja. A svi znamo gde živimo. Zato već danas počinjemo sa treningom. Taman do sledećeg maratona da vidimo i rezultate. Pa nisu se ni dugoprugaši rodili kao maratonci. Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com/SAM7682, ilustracija)
Beograd202 