piše: Ružica Vrhovac
Sinoć izađoh da prošetam psa. To je, najčešće, prijatna dužnost. U našem kraju ima dosta trave, žbunja i drveća, pa je lepo i meni i keruši. Ona trčkara i njuši, a i ja opružim noge i nadišem se vazduha, kakvog-takvog. Crna se odavno navikla na povodac i postala, takoreći, uzoran pas za šetnju.
Pozdravlja se sa komšijskim psima i njihovim gazdama. Doduše, voli i da se potuče, al to samo ponekad. Juče je sve vreme njušila tragove čopora pasa koji se ovih dana zatekao u obližnjem žbunju. Kad oseti tragove pridošlica, ona pošašavi, besomučno njuši i vuče me bez milosti. Teraju je radoznalost i sećanje na vreme kad je i sama bila na ulici.
Tako bi i juče. Zbog psećeg mirisa umalo da stradam u onom mraku. Kako, pitate se. Nisam povredila nogu, niko nije iskočio iz žbunja, ni čovek ni pas. Nisam se posekla ni na staklo razbijenih pivskih flaša, nisam pala u đubre koga ima svuda. Ali tanki, plastični konopac za veš, razapet između dva drveta, umalo da mi dođe glave. Tako naivna stvar, reći ćete. I jeste, kad na njemu vise gaće i čarape, jer ih čovek primeti i u mraku. A kad vredne domaćice poskidaju veš, e onda je opasno. To zato što su zgodno razapeti baš nekako u visini vràta, pa kad naletite, jaoj! I zato, kad dođete u moj kraj, nemojte da se zatrčavate između drveća. Može vam se desiti da ostanete bez najvažnijeg dela tela… Ili možda toga ima i kod vas?
Beograd202 