piše: Suzana Gajić
Nešto se ovoga jutra razmišljam da počnem da gajim surlu i da pustim uši da rastu, ugojim se par stotina kila i – čekam da se preselim u Jagodinu. Predsednik te opštine najavio je da hoće da nabavi i slona za tamošnji zoološki vrt, pa rekoh, da probam da konkurišem. Što se tiče hodanja na četiri noge, tu neće biti problema – i onako treba da završim neka administrativna posla, dok obiđem sve šaltere, biće mi normalno hodanje na sve četiri. Sivo-slonovsku boju ću lako da dobijem – svaki dan gledam šta je poskupelo, i koliko zarađujem, posiveću od muke za tili čas.
Ako se neko pita zašto želim da postanem slon i preselim se u Jagodinu, ja vas pitam – kako je moguće da uopšte tako nešto pitate? Pa, ugledam se na Jovanču. U nizu veselih dešavanja koja su pratila dolazak žirafice u Jagodinu, poslednji je baš onako lep i radostan – lično Dragan Marković Palma je venčao Jovanču sa njegovom novom životnom saputnicom Emom i, tom prilikom, obećao za dve godine i prinovu. Mislim, od žirafa. Milina. Evo, ne bih se bunila da i meni predsednik nađe saputnika. I da ne brinem o hrani, smeštaju, računima… U stvari, šteta što im ne treba neko magarence, da ne moram da gajim surlu.
Dobro jutro!
Beograd202 