piše: Ružica Vrhovac
Kuvam kafu ovog jutra i nešto razmišljam – pravim je uz pomoć malog, smešnog parčeta plastike pretvorenog u aparat Aero press. Dobila sam ga pre šest godina, još uvek mu ništa ne fali, a koštao je čitavih 25€! Reč je o patentu koji koristi samo vazduh i vrelu vodu za dobijanje ODLIČNOG espresa. Možda vam je sada jasnije zašto (nakon osam godina od kako je ušao u prodaju) može da se kupi samo u dva grada u Evropi. Ni jedan od tih gradova nije u Srbiji tako da zainteresovani mogu jedino da ga naruče od nekoga ko tamo putuje ili da idalje, bezuspešno, čekaju da Pay pal dođe u našu malu zemlju.
Elem, da se vratimo mi na Aero press patent i samo dva prodajna mesta na našem kontinentu. Naravno da je nemoguće raširiti prodaju nečega što košta pola, četvrtinu ili čak šestinu standardnog, kućnog espresso aparata i pride se odreći prodaje adekvatnih filtera, jastučića, kapsula i sličnih stvarčica bez kojih je nemoguće upotrebljavati pomenute mašine.
Zašto promovisati nešto što ne troši struju, može da stane u žensku tašnu, teško se kvari i funkcioniše uz pomoć vazduha pod pritiskom? E, sad, zamislite kako je tek rasprostraniti i promovisati upotrebu Tesline besplatne energije, automobila koji ide na vodu, ili sličnih revolucionarnih izuma. Setimo se samo da kolor televizor nije mogao da krene u prodaju dok se ne potroše svetske zalihe crno-belih. A velika je šansa, da je upravo to bila i sudbina leka protiv side… Izumitelji, inovatori, naučnici su bivali skrajnuti, neki od njih namerno zanemarivani a patenti, naravno, kradeni. I tako, dok se sećamo primera s početka, pa s kraja 20. veka, evo nas u 2013. a princip je isti. I patent za krađu patenta je isti, a moćne korporacije i dalje prvo moraju da planiranom prodajom robe zadovolje sopstvene megalomasnske potrebe…
Kada počnem da razmišljam na ovu temu, plašim se da ću jednog dana imati problema i ja – kao konzument aparata koji zbog raznih monopolista ne može da se raširi po tržištu. Bolje da ćutim i da srčem.
Dobro jutro!
Beograd202 