Piše: Dejan Grujić
Moja prijateljica Ana mi povremeno telefonira. Ne viđamo se često i ne posećujemo ali smo u kontaktu. Jednostavno, pozovemo jedno drugo fiksnim telefonom i pričamo. Rasterećeni teških tema, ćakulamo o svemu i svačemu. Svako za sebe, sa svoje strane žice skuva duplu kafu i priča sama po sebi krene. Ana je prezaposlena tokom nedelje. Ima odlično plaćen posao, pripada finoj školi lepo vaspitanog i uljudnog sveta, nije bahata i rasipna, naprotiv, ume i da uštedi. Iako je rastrzana između posla, kuće, mnogobrojne i vesele porodice, rate za kredit, večite borbe za parking mesto i ostalih briga, uspeva da izdvoji i nešto novca da povremeno pomogne onima za koje smatra da to zaslužuju. Uvek me pita šta mislim o konkretnom slučaju, da li je to u redu što ima, ponekad, preterano izražen osećaj za pravdu i humanost i još uvek ga gaji kao da je u pitanju najlepša orhideja, koje, inače, obožava. Uvek se brzo i lako usaglasimo oko konkretnog primera, bilo da je reč o nekom bolesnom detetu ili bez roditeljskog staranja, ili, u boljem slučaju, o talentovanom studentu.
Iako, sem meni, nikome ne govori o humanoj strani svoje ličnosti, ovih dana je ipak bila začuđena kad joj je rođeno dete postavilo pitanje: Da li zaista veruješ da se dobro dobrim vraća? Jednostavno, a opet preteško pitanje za kratak odgovor. Možda je dete to izreklo zbog nekog vlastitog lošeg iskustva, možda zbog nekih manje lepih primera iz sveta oko nas; možda zbog raznih zlouptreba dobročinstava i čovekoljublja, možda, možda, možda… Iako je razloge za to da neko bude human teško pronaći čak i u konsultacijama sa stručnjacima za mentalno zdravlje, ohrabrio sam Anu da, ako već može da to finansijski izdrži, ipak nastavi da pomaže, jer to uvek ima smisla. Ništa lepše od saznanja da je tvoje „nešto malo“ napravilo nekom ko nema ni toliko, veliku radost. Sreća je samo kad to radiš iz srca i ne očekuješ zahvalnost ni od koga. Ana to odavno zna i prihvatila je svoju ulogu kao obrazac za dobro stanje duha. Jedino ne zna kako da objasni svom malom čoveku da veliki ljudi bez razloga ili neke lične koristi čine dobra dela onima koji to zaslužuju i da se zbog toga osećaju još većim nego što jesu, ali u sebi, a ne i pred drugima. Dobro jutro!
Beograd202 