Piše: Kruna Pintarić
Možda najlakši odgovor na pitanje “Koji je smisao čovekovog postojanja?” možete dobiti tako što vidite oko čega taj čovek voli da se raspravlja i šta ga pogađa. Tu je njegova slabost, srž, ali i potencijal. Pre koji dan, u listu “Politika” osvanuo je tekst koji je izazvao veliku polemiku na društvenim mrežama i neobično mnogo komentara. Tekst se zove “U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete”, ali govori i o promeni demografske strukture u celoj Srbiji. Neki od navedenih razloga, zašto je to tako, jesu, očekivano – nesiguran posao, pad standarda i, meni posebno zanimljiva stavka – hedonistički odnos prema svojoj mladosti.
Šta se tačno tu podrazumeva, nisu baš ni stručnjaci iz teksta tačno pojasnili, ali bilo je dovoljno da se na Fejsbuku zarati. S jedne strane devojke starije od 30 bez dece, s druge strane sve one koje su zasnovale porodicu. I svako je imao dobre agumente za svoje odluke, mada, više je pitanje pred kim i zašto bilo ko treba da se pravda jer jeste ili nije uradio nešto što je zapisano u genetskom kodu svakog živog stvora, produženje vrste. Međutim, nije to posledica samo loših zakona, siromaštva i nesigurnosti, jer i u zemljama gde je standard očigledno bolji nego u Srbiji, sve je više porodica sa jednim detetom i/ili održavanih, rizičnih trudnoća, jer telo više nije mlado. Ovo je možda najupečatljivije i kao hladan šamar predstavljeno u komentaru: „Nažalost, vi žene imate kraći rok trajanja“.
Nakon velikih ratova, kriza, bez tehnoloških dostignuća koja nemam vremena da nabrajam, čovek je uvek želeo da podmlađuje svoju zajednicu. Prema ovom tekstu, danas želimo samo sebe da podmladimo, očuvamo, uživamo, kad se već bojimo/ne želimo da se upustimo u uživanje sa potomstvom. To je valjda taj sužnji hedonizam. Vrlo moguće da grešim, ali vidim ključ u tome što se strahovito povećala količina izbora koje možete napraviti u životu, a koje je doneo liberalni kapitalizam. On je u kombinaciji sa našim „rolerkosterom“ politike i prilagođavanja njenih tokova bogatijim državama, stvorio zbunjenog čoveka. Izbora je hiljadu, vremena malo, a para nimalo. Ne želimo da budemo sami u starosti, ali ako se žene zabavljaju isto toliko dugo kao i njihovi muški vršnjaci, kako reče onaj surov komentar – rok trajanja istekao. Pa šta onda da radimo? Zakoni mogu biti bolji, para više, ljubav je potraga ali se nađe. Razuđenost pojedinaca od jedne kolektivne želje da se očuva demografija zemlje, prostora, pretvorila se u potrebu da zbog lične želje osnujemo porodicu. Manje se rizikuje. Prelazak sa plemenskog duha na individualno zadovoljenje potreba je duži i mukotrpniji put, a ove generacije to sada isprobavaju. Za sada se veći deo planete ne snalazi baš najbolje u tom „dajem ti sve izbore ovog sveta, cena prava sitnica“ kapitalizmu. Hoćemo li se mi snaći? Nekako ipak verujem da hoćemo, i da ćemo biti svedoci prelomnih trenutaka u svesti generacija koje će pokrenuti još mnogo novih trendova i izbora. A među njima sigurno i želju da osnuju veliku porodicu sa osobom koju najviše vole na svetu.
Dobro jutro!
(Foto: termeh1013.blogfa.com, ilustracija)
Beograd202 