piše: Vanja Savić
Povela se priča u društvu: ko od kad slavi pravoslavnu, a ko svetsku Novu godinu? Utrkuje se društvo da ispadnu što veći Srbi i da već godinama unazad, posle Božića proslavljaju i pravoslavnu Novu godinu. Nije moje društvo pa se nisam ni uključila u diskusiju, već sam se setila svog detinjstva i komšije sa trećeg sprata: kuvar po zanimanju, radio je godinama u inostranstvu, a posle u nekom elitnom beogradskom restoranu; cenjen i priznat. Bože, što smo mi njega kao deca voleli. On je bio svoj. Božić, slava, Uskrs, znalo se, svi kod njega. Vrata su mu uvek bila otključana, a na stolu i ispod stola, nema čega nije bilo. I svi su bili dobrodošli sem komšije Marka u policijskoj uniformi. A mogao je i Marko da dođe, ali u civilu. Da se vratim novoj godini: 31. decembra je uvek radio, ali zato godišnji uzima od 6. do 15. januara i tada je kuvar u svom stanu. Sedmog januara u ponoć na stolu je celo prase i isto se praktikovalo četrnaestog. Jedne godine, došla je policijska patrola, priveli su komšiju, utišalo se sve i više mu vrata nisu bila otvorena za komšiluk i decu. Svi su znali i ko ga je prijavio i zašto, i znalo se da i dalje on sve to proslavlja u svom stanu, ali samo sa svojom suprugom. Decu nije imao. Nekoliko godina kasnije, taj isti čovek- taster, postao je ktitor crkve. Na sva zvona slavio je Božić i pravoslavnu Novu godinu, i izigravao velikog Srbina. Ali, eto, meni nekako komšija i njegova supruga ostaju u uspomeni kao neko ko je bio svoj zbog sebe, ne zbog drugih i od koga sam naučila važnu lekciju, rekla bih životnu. Pa srećna nam pravoslavna Nova godina i budite svoji.
Dobro jutro.
(Foto: www.rtvbn.com)
