piše: Ru Šavr
ZAMIŠLJENA CRTICA
U knjizi „Sjećanja“, objavljenoj 1976. godine, Meša Selimović prepričao je jednu anegdotu. Te godine Selimović je bio nagrađen i često pominjan u javnosti povodom romana „Derviš i smrt“. Naime, jedna devojčica, učenica četvrtog osnovne, iz malog mesta u Bosni, poslala mu je pismo preko štampe u želji da se s njim dopisuje. Ona je mislila da je u pitanju dečak koji je te godine dobio „roman pohvalu“, kako je napisala, za odličan uspeh u školi, a ona nije dobila ništa, iako je bila odlična. Devojčica mu je ispričala ponešto o sebi i svojoj porodici i završila pismo željom da joj što pre odgovori.
„Dugo nisam mogao da zaspim te noći pošto sam dobio pismo“, piše Selimović. „Užasnulo me saznanje da moja draga Sabiha, učenica 4. razreda osnovne škole, pojma nema ni šta je to književnik ni šta je roman ni šta je književna nagrada… Pa, za koga ja to pišem? – upitao sam se zgranut. Sabiha nikad nije uzela niti je vidjela, a vjerovatno neće nikad ni vidjeti, ni moj ni neki drugi roman. Kao što neće vidjeti ni mnogi drugi, radnici, seljaci, nepismeni, zaposleni u inostranstvu…. pijanci, i ko bi znao ko sve još ne. Takvih, stvarno nepismenih, u Jugoslaviji ima preko 20 miliona, oni ne znaju ni za naše knjige, ni za nas, ni za naše probleme.“
Da li se mnogo toga izmenilo od 1976. do danas? Svakako jeste. Pa ipak, priča o nepismenosti kod nas je uvek aktuelna. Nedavno je objavljen podatak da u Srbiji ima preko milion i po nepismenih ljudi. Iako mi je teško da u to poverujem, činjenica je da se u mnogo čemu nismo pomakli od one nušićevske Srbije, a kamoli od ’70-ih godina. Iako pominjanje broja nepismenih u našoj zemlji nije lepa stvar „za čuti“ rano ujutru, ovo ostaje moj jak utisak. A Crtica je o utiscima.
Dobro jutro!
(Foto: zelenaucionica.com, ilustracija)
Beograd202 