piše: Ru Šavr
KIŠOVITA CRTICA
Sinoć je opet padala kiša, pada i jutros. Kažem „opet“, jer je padala i pre neki dan. A baš tokom leta i septembra smo se bili skoro sasvim odvikli. Opet je među nama konverzacija tipa – „Najavili su kišu“, „Jao, neće valjda“ i slično. Pa opet, kad izađemo u kišovit dan čudimo se kao da je nismo očekivali. „Baš je sad našla da pada… ni pre ni posle“. Jedni ljudi se žale što nisu poneli kišobrane, drugi što im kišobran nije dovoljno velik a i prevoz se proredio. Kad konačno dođe, stvara se grozna gužva. Sve je zakrčeno od automobila. Ne može da se prođe ulicama. Oni, bolje platežni, pokupili su usput taksi. I tako, svako se spasava kako zna i ume od ove prirodne nepogode. Onda stignemo kud smo pošli i tamo: u kući, školi, na poslu, nastavljamo da se žalimo: „Kakva kiša!“, „Grozno vreme!“ i slično. Prozore smo zatvorili i grejemo se na suvom.
Kao da uvek zaboravimo da kiša mora nekad da pada. Zanemarujemo činjenicu da i žito treba da izraste a i ponešto drugo. Treba nam kiše i u gradu da počisti ulice i pročisti vazduh, i u selu, da zalije bašte i njive. Uostalom, da nema kiše ne bi bilo cveća. Najčešće nam, dakle, ipak vredi za nešto. Samo što mi i to, kao i druge stvari, lako zaboravljamo.
Dobro jutro!
(Foto: Ellaslist, ilustracija)
