Piše: Kruna Pintarić
Putarski prajd
Nije prošla nijedna godina bez stradanja radnika koji popravljaju i obeležavaju saobraćajnice. U Samostalnom sindikatu putara Srbije upozoravali su i ranije da je bezbednost njihovih kolega koji obavljaju radove pod punim saobraćajem ugrožena, a sada traže i izmenu pravilnika kako bi ih zaštitili. Deo ove inicijative, o kojoj su razgovarali i sa Udruženjem poslodavaca “Putar” je i zahtev da se majstorima dok obeležavaju put ili krpe rupe obezbedi asistencija policije, kao i da postupak obezbeđenja “gradilišta” bude obavezujući za sve firme.
Popravke na putevima odnele su već mnogo života, a poslednja u nizu nesreća dogodila se pre nekoliko dana, na autoputu Beograd – Zagreb, kod Kuzmina, kada je jedan radnik “Sremputa” poginuo, a drugi teško povređen.
Na primer, na trasi od Topole do Rudnika, gde se izvode radovi, stoji znak da je zabranjen saobraćaj za teretnjake, ali vozači kamiona za to ne haju. Putari kažu da se vozači upute ka Rudniku, a pošto je put uzak, radnici moraju da prekinu posao i da sklone mašine s puta da bi ih propustili.
Nisu samo radnici “glineni golubovi” za vozače kojima se, po pravilu, uvek žuri. U kraju u kom stanujem, ima nekoliko nebezbednih pešačkih prelaza, od kojih jedan vodi ka uključenju na autoput, a već pri skretanju, vozači se ponašaju kao da tu važi ono ograničenje brzine koje nije za naseljena mesta. Budući da ne možemo za svaku takvu deonicu da unajmimo policiju, ostaje nam da, poštujući pravila saobraćaja, kada nam je zeleno za prelaz, a vozačima uslovno zeleno za skretanje, zakoračimo nogom na zebru, pa šta bude. Deluje i poneki prekoran pogled, pokazivanje na semafor, ali sve uz dozu rizika. Uvek se setim snimaka koje širom Rusije, zbog haotičnog, gotovo “Divlji Zapad” stanja u saoraćaju, postavljaju tamošnji čuvari zakona iz građanskih redova. Recimo, ukoliko primete da bahati vozač baci smeće kroz prozor kola, jurnu za njim na motoru i vrate mu nazad taj otpadak. Ukoliko neki ruski vozač pokuša preko trotoara da zaobiđe saobraćajnu gužvu, oni ga presretnu i stave mu nalepnicu “prestupnika” i upozore ga da mora da poštuje pravila. To takođe može biti veoma opasno, jer nikad ne znate ko sedi za volanom, i ima li nešto sem trougla, dizalice i rezervne gume u gepeku, ako razumete.
Ako državni čuvari reda i zakona ne mogu baš sve da postignu, čini se da moramo mi. Ipak, takvi smo, da se mito smatra “znakom pažnje”, a bahatost kao “ulična pamet i snalaženje”. Ljudi vas gledaju kao nevešte i blesave ukoliko čekate na zeleno kada nema pešaka ni saobraćaja. Gledam i kako roditelji, babe i dede pretrčavaju ulicu držeći decu za ruku. Neće ih uvek biti, kao ni policajaca da nas zaštite u svakom trenutku. Da li je rešenje da svi nosimo fluorescentne prsluke sa blještavom porukom “ZELENO MI JE, SADA PRELAZIM”, ili ipak, malo više pažnje prema drugima u saobraćaju? Ako ste gnevni na loše puteve i produžene rokove, znate da u bahatoj vožnji ne leži rešenje.
Dobro jutro!
(Foto: zgexpress.net, ilustracija)
Beograd202 