piše: Dejan Grujić
Ne znam da li je neko skoro kupio džemper sa Zlatibora ili šubaru iz doline Timoka, ali znam da sam pre neki dan na pijaci video nekoliko mladih ljudi koji su znatiželjno gledali izložene čarape ispletene od debele bele vune. Prodavala ih je, skoro pa poklanjala, jedna bakica, u isto vreme držeći pletivo u ruci i neumorno štrikajući. Dok je naplaćivala jedan par čarapa, devojka koja je pazarila upitala je: Pa, zar vi baš tako stalno štrikate? Ma, jok ‘ćeri. Ja to da ubijem vreme dok čekam mušterije. Čuvši to, pokušao sam da to ubijanje vremena povežem sa nekom drugim gledištima stvarnosti u Srbiji. Evo primera. Ako baka prodaje nešto što je proizvela sama, pritom štrikajući i dalje bez prekida procesa proizvodnje čarapa, ona uspeva da radi dva posla istovremeno. To znači da ako nešto prodajemo da bi zaradili, u isto vreme treba da proizvodimo ono što je već na tezgi. Međutim, tu se krije zamka da se lako može desiti da prodaja ne prati proizvodnju, što će reći: uzalud roba ako nema kupaca. Čarape se gomilaju, nestaje prediva, a para nema. Bez para teško da može da se pazari jer čarape umesto dinara nijedan trgovac neće primiti. Dolazimo tako sada do problema koji muči male privrednike, a to je plasman robe. Zbog zaliha neprodatih proizvoda, ostaju bez obrtnih sredstava ali i novca za zarade radnika koji i posle radnog vremena moraju da rade neki drugi dodatni posao. Upadamo u zamku da se zbog navedenog ne isplati baš ništa. Isplati se, ali ako pre toga zaboravimo da će nas država u godini preduzetništva sačekati sa desetinama različitih poreza, uvek gledajući svoj interes. Za čarape ćemo lako, pokloniće već baka nekome ako ne proda, ali ostaje nam gomila koječega što imamo na lageru, a nemamo kome da prodamo iz ko zna kojih sve razloga. Do tada, tražimo neki treći posao. Možda se isplati.
Dobro jutro!
(Foto: Vratimo se izvornim vrednostima. – WordPress.com, ilustracija)
Beograd202 