piše: Dejan Grujić
Da li nam baš sve što imamo i treba? Kaže se da sve što ne koristimo šest meseci, slobodno možemo da poklonimo ili ga se rešimo na neki drugi način. Kako razumeti onda to što se stalno nabavlja nešto što i nije preko potrebno. Uvek tokom akcijskih ponuda iznađemo sredstva, makar bila iz dozvoljenog minusa, da kupimo kojekakve nepotrebne gluposti. Sve te akcije smišljene su da pomognu organizatorima istih da se reše zaliha nečega što će ubrzo izgubiti vrednost ali i da usput zarade na temeljima naše kupoholičarske naivnosti. Tu se vraćamo na početak priče o upotrebnoj vrednosti stvari i roku od šest meseci do godinu dana. Da li je neophodno sve što nam se servira? Koliko puta je orman umesto što je ispražnjen a roba podeljena siromašnima dobio svog identičnog parnjaka da bi se nastavilo sa gomilanjem nepotrebne garderobe? Koliko nam samokontrola radi u situacijama kada se poneseni euforijom kupovine zalećemo i ispisujemo čekove ili provlačimo kartice za nešto čega se nećemo ni setiti da ga imamo – opet, za šest meseci? Stvaranjem bespotrebnih zaliha u stvari kvarimo nenapisane zakone koji propisuju šta i koliko treba pojedincu za potpuno normalan i funkcionalan život. To nisu znali da obajasne ni učesnici Foruma u Davosu, koji su izmislivši toplu vodu došli do zaključka da nas 80 posto životari, a nekih par procenata vlada bogatstvom i uticajem prodajući nam sve i svašta dok čamimo u kreditima koje ne možemo da vratimo. A život je svima, ipak samo jedan.
Dobro jutro!
