piše: Dejan Grujić
Ovo s terorizmom u Evropi baš se gadno zakuvalo. Vesti su pune strašnih podataka o žrtvama. Nedužni stradaju od strane surovih koji biraju najpomuklije načine kojima teže da pokolebaju borbu većine protiv svetskog zla. Odmah da se razumemo, strah hrani teror i ne treba mu dozvoliti da se raspojasa. Međutim, strah čoveka od nasilja ma kakve prirode bilo, podstiče na pojačan oprez, pa to treba shvatiti kao iskonsku potrebu za očuvanjem života a nikako kao slabost pred terorom. Nema više onih prošlih dana, kako kažu stari, sve je poremećeno; sistemi vrednosti, ljudi, običaji, verovanja, ideali… sve je danas drukčije. To nije ništa novo, sve to znamo, pa i dalje gledamo televiziju i čudimo se događajima koji i nas mogu lako da zadese, ali dokle će to da potraje? Treba li da se pozatvaramo u kuće, da ne izlazimo napolje, da sve što možemo uradimo preko interneta, možda da nam uz one magične naočare bude normalno da i na more idemo ostajući u stanu i uživajući u animacijama i simulacijama plivanja, sunčanja, ili skitanja. Tako bi svi bili sigurni, ali zatvoreni. A nesloboda je upravo cilj kojem teže zlikovci pokušavajući tako da bace na kolena slobodne ljude. Sigurnost Srbije je u božjim rukama i snaga bezbednosti, a naša individualna ipak u vlastitim merama opreza. Ne kažu uzalud, sačuvaj se sam, pa će te i Bog sačuvati. U tom samosačuvanju, tanka je granica između hrabrosti i paranoje u kojoj možda i živimo ali nam to niko stručan još nije saopštio.
Dobro jutro!
