piše: Dejan Grujić
Jedno istraživanje kaže da smo svi zajedno ovde, u Srbiji, prošle godine na telefoniranje potrošili 30 hiljada godina. Da, baš toliko, ako bi se svi minuti obavljenih razgovora sabrali u jedan poziv. Nisu operateri loše prošli, zarada koju su ostvarili i dalje nam daje za pravo da ih smatramo uspešnim kompanijama kojima ni svetska kriza ne može ništa. Uvezali su nas čvrstim lancima u razne boksove, pakete, usluge i sjajne uređaje i sve to na dve godine a ponekad i tri. Sve zavisi od proizvođača mobilnih uređaja, doduše. Čim oni najave neku novotariju, operateri se organizuju da naprave dobar posao sa svojim korisnicima kojima baš u to vreme ističe ugovor. Sve na početku košta dinar plus PDV, a kako vreme odmiče shvatimo da telefoniranje i uređaj plaćamo grcajući do sledećeg ugovora. A o čemu smo mi to inače telefonirali protekle godine? Lično, kad mi je dosadno da razgovaram, samo kratko i dramatično saopštim sagovorniku: E, nećemo o tome preko telefona, znaš da se ovo sluša. Tako u isto vreme dam sebi do značaja da i onaj s druge strane konekcije pomisli da je i sam pod prismotrom da ne kažem prisluhu. Mada, nije baš i da se ne sluša. Otkud bi ONI koji slušaju i prate poruke znali da mi treba nameštaj sa 40 odsto popusta i na koju adresu treba da se javim radi detaljnog dogovora. A u stvari od mnogo priče nema vajde, dela su ta koja govore o nama ali i nedela koja činimo dok gubimo vreme telefonirajući. Dobro jutro!
Beograd202 